Balkanski imaginarijum
FUTURAMA: O SREBRENICI, 2015.
Piše: Zoran Janić
5. april 2011.
Izložba sa predmetima srebreničkih žrtava, njihovim imenima i
osnovnim podacima, mogla bi biti od neizmerne pomoći upravo ovdašnjoj javnosti pri preko
potrebnom procesu ozdravljenja i kritičkom razmatranju prošlosti. No, nažalost, do te
izložbe neće doći, ni te jubilarne 2015. godine ni bilo kada, jer su predmeti srebreničkih
žrtava, po nalogu suda u Hagu, uništeni još 2005. godine. To je učinjeno "iz
higijenskih razloga", kako glasi obrazloženje tužilaštva, a da cinizam bude veći,
kontejner sa predmetima spaljen je na gradskom smetlištu
U julu 2015, na dvadesetogodišnjicu masakra u Srebrenici, planirano je
da Srbijom, u sklopu jubilarne izložbe Memorijalnog centra u Potočarima, prođe postavka
muzeja žrtava genocida na kojoj će biti prikazani predmeti nastradalih i streljanih
Srebreničana. Postavka će obići mnoge gradove kako bi posetioci bili u prilici da
izraze saosećanje, žalost i kajanje zbog užasnih zločina čiji su poslednji
materijalni trag (i sudski dokaz) upravo ti izloženi predmeti i dokumenti, pronađeni u
masovnim grobnicama tokom ekshumacije 1996-97. Značaj te izložbe za posetioce je utoliko
veći što je poznato da su vinovnici tih zločina njihovi sunarodnici, pripadnici
prethodne, u istoriji zalutale generacije, bolesno opsednute kartografijom i iscrtavanjem
novih granica. Izloženi artefakti su zapravo najobičniji lični predmeti i porodični
dokumenti u vidu fotografija, porodičnih albuma, naočara, ličnih karti, prstenja, novčanika,
kakvi se mogu videti i u drugim sličnim muzejima takve vrste, kao što su Muzej
holokausta ili stalne martiromanske postavke u Jad Vašemu ili Aušvicu. Očekuje se da će,
uz obilnu posetu i privukavši na hiljade posetilaca, izložba dati neophodan podstrek
javnoj savesti u suočavanju sa prošlošću, kako je ne bi i dalje oblikovale mitotvorne
sile što se javljaju kao surogat istine u zemlji koja je, poput Srbije, sklona da gaji
"kulturu zaborava i poricanja".
Genocid u Srebrenici, stekavši status svojevrsnog tabua u javnoj sferi,
postao je i izvor traume celokupnog nacionalnog bića i identiteta - kolektivnog
identiteta, pošto Srbija kao politički nezrelo, predmoderno društvo samo takvim
identitetom i raspolaže, kao zgusnutom, idealizovanom istorijskom projekcijom sebe same,
zapravo predstavom proizvoljne skupine ljudi što su određeni isključivo horizontalnim
determinantama, odrednicama etničkim, rasnim i religioznim, a ne vertikalnim (duha i
individualnosti). Izašavši iz ratova kao gubitnik, istrošenog nacionalnog koncepta, bez
budućnosti i identiteta (osim zločinačkog, obeležena žigom nacije odgovorne za
genocid), ona je, poput Nemačke ili Francuske nakon Drugog svetskog rata, pribegla
oprobanim defanzivnim strategijama ćutnje, poricanja i zaborava, čije se trajanje danas
već meri decenijama. Iako duboko traumatizovano društvo, ono to od sebe krije kao
bolesnik koji umišlja da je zdrav; no nezaceljena rana (neprevazidena prošlost) svakim
danom sve dublje tišti i pacijent pada u stanje koje je najsličnije onom što uporno
nastoji da potisne - prelazi u stanje stupora ili katatonije, simbolično zauzimajući
nepokretni stav žrtava pokopanih u masovnim grobnicama. Prema klasičnoj definiciji,
traumu odlikuje nesklad između afekta, to jest senzibilnosti i kognitivne predstave koju
traumatizovani subjekt nosi u sebi: trauma je "dezorijentisano osećanje o onome što
se ne može predstaviti, ili fingirano predstavljanje nečega što neko zapravo ne oseća"
- Lakapra. Ta izložba, sa predmetima srebreničkih žrtava, njihovim imenima i osnovnim
podacima, mogla bi stoga biti od neizmerne pomoći upravo ovdašnjoj javnosti pri preko
potrebnom procesu ozdravljenja i kritičkom razmatranju prošlosti; to bi svakako
potpomoglo integrisanju Srbije sa susedima s kojima je donedavno ratovala i njenom
prihvatanju novog, evropskog identiteta. No, nažalost, do te izložbe neće doći, ni te
jubilarne 2015. godine ni bilo kada, jer su predmeti srebreničkih žrtava, po nalogu suda
u Hagu, uništeni još 2005. godine. To je učinjeno "iz higijenskih razloga",
kako glasi obrazloženje tužilaštva, a da cinizam bude veći, kontejner sa predmetima
spaljen je na gradskom smetlištu.
Reči Tilmana Zilha, predsednika Društva za ugrožene narode, koji je
uništenje ličnih predmeta nađenih u masovnim grobnicama nazvao "užasnim
skandalom", rekavši takođe kako je time žrtvama i njihovim najbližim "po
drugi put učinjena velika nepravda i naneta velika bol" samo su jedan, manji deo
istine: ako neko treba da žali zbog uništenja tih predmeta to su potencijalni posetioci
te imaginarne izložbe, sugrađani i potomci zločinaca - mi, građani Srbije. Samo na
takvom mestu mogućna je identifikacija sa žrtvama, potpuna i bez ostatka, no ne u
frojdovskom ili lakanovskom smislu "prisvajanja drugog", nego je sad reč o
identifikaciji koja je spremna da sačuva sve razlike tog "drugog";
identifikaciji gde se etičko spaja sa psihološkim. Zamislimo da je pred nama običan novčanik
ili tabakera, sa osnovnim podacima o vlasniku, godinama njegovog rođenja i smrti; mogućno
je radom imaginacije zamisliti vlasnika tog predmeta, čak se delimično uživeti u
njegovo iskustvo žrtve, ali uvek ostaje izvestan suvišak koji podvlači prisutvo različitosti
- ostaje svest o drugom, različitom ljudskom biću, što nikad ne dopušta potpunu
identifikaciju s njim (kao na filmu ili pozorištu). Upravo ta različitost dopušta da
žrtvu sagledamo ne više kao psihološku kategoriju, nego i kao društveno i etičko biće,
kao drugog sa kojim saučestvujemo; njegova rana, njegova bol postaje i naša, ono
nepreradeno istorijsko nekad nije više centar traume. Reč je o nekoj vrsti
"heteropatske identifikacije" (sintagma Maksa Šelera), gde uvek ostajemo svesni
jedinstvenosti tog "drugog".
Takva izložba, uz široku društvenu raspravu o nedavnoj prošlosti,
dala bi osnova jednom novom identitetu, koje bi svoje pravo građanstva potražilo u
Evropi. Znamo dobro da je već dva puta u poslednjih sto godina na srpskom etničkom
nacionalizmu ležala odgovornost za nasilno razaranje nadnacionalnog (i supranacionalnog)
koncepta multietničke zajednice, smeštene unutar širih državotvornih okvira; prvi put
tamo još 1914. kada je, nakon ubistva nadvojvode Ferdinanda u Sarajevu, srušena
Austro-Ugarska monarhija i drugi put, u poslednjoj dekadi prošlog veka, kada je
velikosrpski hegemonizam odigrao presudnu ulogu pri rušenju jugoslovenske federacije.
Sigmund Frojd je svojevremeno sa najdubljom nelagodom doživeo slom carske imperije:
"Nema više Austro-Ugraske... Ali ja ne želim da živim nigde drugde... Nastaviću
da živim sa torzom zamišljajući i dalje da je celina", stoji u njegovim dnevničkim
beleškama.
Za nas, današnje nepopravljive nostalgičare, taj torzo je Evropa - ako
hoćete, Evropa kao šira Jugoslavija. A kad već pominjemo Frojda, ne treba zaboraviti ni
onu skromnu a tako značajnu misao što stoji uklesana na njegovom grobu: "Glas
razuma nije jak, ali je uporan". |
