|
“Ovu vrstu straha pojačao je prethodni napad na
Milana Beka koji je, po načinu na koji je izveden, po metodu i
posledicama, ne samo podsetio na vreme vlasti Slobodana Miloševića,
nego i nanovo otvorio temu karaktera društva u kome živimo. Opštem lošem utisku doprineo
je i Vojislav Šešelj izjavama da je srećan zbog toga što je ubijen
Zoran Đinđić, kao i vulgarnim uvredama izrečenim na račun poznate
jugoslovenske glumice, pokojne Marije Crnobori”.
Kada pominjete karakter društva, na šta konkretno
mislite?
Na činjenicu da današnje srpsko društvo
karakteriše pre svega neobuzdani javni govor. Jedna od odlika
takozvane građanske kulture je razlika između javnog i privatnog
načina komunikacije, koja kod nas, nažalost, nikada nije
uspostavljena. U tom smislu, Šešelj je najbolji predstavnik ne samo
govora mržnje, nego i te vrste ruralnog primitivizma koji ne
razlikuje javno od privatnog.
Ali to ne čini samo Vojislav Šešelj. Vdjeli ste
kako se, osokoljeni izjavama najviših državnih zvaničnika,
beogradski mediji uredno obračunavaju sa albanskim premijerom Edijem
Ramom, sa predsjedikom crnogorske Vlade Milom Đukanovićem, sa
Hrvatima, Turcima…
Slušajući šta govore političari i čitajući
kontrolisane medije, građani zaista počinju da veruju u novu zaveru
sveta protiv Srba. što je, kao što znamo, bila karakteristika
devedesetih. Pored toga, svaka uvreda, svaka svinjarija, svaki trač,
svaka intriga ili insinuacija ovde se može javno izneti… Francuski
sociolog Emil Dirkem tvrdi da organizovano društvo nije stvar želja
i htenja pojedinaca, nego određenih normi. Društvo koje je doživelo
slom svih normi nalazi se, kaže Dirkem, u stanju – anomije. Po mom
sudu, srpsko društvo odavno je u toj fazi, pa otuda šovinističke i
prljave ad hominem kvalifikacije o kojima govorite.
Od kada je srpsko društvo u stanju anomije?
Od osamdesetih godina XX veka, kada su svi naši
takozvani nacionalni intelektulaci, gradeći podlogu za predstojeće
ratove, iskoristili raspad sitema vrednosti i normi socijalističke
Jugoslavije kako bi uveli vokabular i društvene norme ekstremnog
nacionalizma. U tom novouspostavljenom sistemu izbrisana je razlika
između javnog i privatnog govora. Naravno, i ostala istočnoevropska
duštva doživela su slične turbulencije, ali su se ona, za razliku od
Srbije, na kraju ipak vratila svojim demokratskim i građanskim
vrednostima.
Da, ali ta društva nisu imala ratove.
To je tačno: rat je determinisao i javni govor i
društvo kao celinu. Ali, šta je to što čujemo i vidimo danas? Zašto
srpsko društvo i dalje govori istim jezikom? Zašto toleriše to što
izjavjuje Vojislav Šešelj? Naravno, Šešelja uzimam kao paradigmu,
kao ogledalo u kome čovek može da vidi vlastitu ružnu prošlost i da
se suoči sa sopstvenom odgovornošću za sve ono što se događalo
devedesetih. Hoću da kažem da je na svoj brutalan način Šešelj
građanima ove zemlje u lice sasuo ko su i šta su zapravo.
Sećam se, jednom mi je moj egipatski kolega,
profesor uiverziteta, ispričao kako je, sa sve šatorima i kamilama,
Muamer el Gadafi došao u posetu Egiptu.
“To sam išao da vidim” – rekao mi je.
“Zašto?!” – čudio sam se.
“Zato što sam želeo da se suočim sa vlastitom
prošću, da saznam kako je ona izgledala”, odgovorio mi je.
E, tako i Vojislav Šešelj simbolizuje prošlost
Srbije: sve ono što je godinama pokušavano da bude razblaženo,
ublaženo, prefarbano, prikriveno, danas je, zahvaljujući tom
radikalskom govoru netolerancije, mržnje i prostakluka, ogoljeno do
kraja.
Videli ste, neki srpski političari, na čelu sa
Alaksandrom Vučićem, trude se da dokažu kako više nisu oni ljudi iz
devedesetih, kako su se, kao i naše društvo, uveliko promenili…
Na koji način pokušavaju to da dokažu?
Tako što se, recimo, krajnje naumesno pozivaju na
primer nemačkog kancelara Vili Branta, koji je, iskreno se stideći
nacističkih zlodela i Holokausta, prilikom zvanične posete Poljskoj
1971, kleknuo ispred spomenika Poljacima poginulim tokom Drugog
svetskog rata. Pritom, Vili Brant nikada nije podržavao politiku
Adolfa Hitlera.
Upravo suprotno: kao njihov veliki protivnik, Vili
Brant je, bježeći od nacista, Drugi svjetski rat proveo u Norveškoj.
U tome je snaga gesta Vili Branta: kao nemački
kancelar, Brant se Poljacima izvinio za ono što su počinili drugi,
ne on. Imam utisak da ovde vlada suprotna logika: čovek može činiti
zlo, a onda se, bez obzira na posledice politike za koju se zalagao,
jednostavno – izviniti. Drugim rečima, većina građana ove zemlje
duboko veruje da je politička prošlost lidera koje biraju
beznačajna, da je sadašnjost besmislena, a budućnost nejasna. Da
nije tako, zar od Tomislava Nikolića, recimo, ta javnost ne bi
tražila da joj objasni zašto se devedesetih priključio
dobrovoljačkim jedinicama, zbog čega je išao u Hrvatsku, šta o tom
ratnom pohodu misli danas? Kada ode u zvaničnu posetu Zagrebu, da li
se predsednik Srbije oseća neprijatno, šta mislite?
Šta vi mislite?
Mislim da predsednik Nikolić u tome o čemu sam
govorio ne vidi nekakav problem. Taj problem, verujem, nemaju ni
ostali predsednikovi dugogodišnji saborci… Znate, čuvenog raketnog
inženjera i velikog nemačkog naučnika, Vernera fon Brauna,
Amerikanci su, posle Drugog svetskog rata, odveli sa sobom u SAD.
Iako je, kao naučnik, fon Braun kasnije radio za Amerikance,
tamošnja javnost i mediji nikada nisu prihvatli činjenicu da je
njihova vlada za saradnika uzela čoveka koji je bio član Hitlerove
partije i oficir SS-a.
Sličnu sudbinu doživjela je Leni Rifenštal: iako
su njeni Trijumf volje i Olimpija izučavani na vodećim američkim
filmskim akademijama, evropska i američka javnost nikada joj nije
oprostila saradnju sa Hitlerom.
U civilizovanom svetu, prošlost - naročito takva
prošlost - nikada se ne zaboravlja. Za razliku od Balkana, gde je
izgleda dovoljno da, recimo, Aleksandar Vučić Hrvate prestane da
naziva genocidnim narodom, da prekine sa pretnjama “stotinu
muslimana za jednog Srbina” ili da više ne lepi fotografije Ratka
Mladića preko Bulevara Zorana Đinđića pa da ne samo zaboravite, nego
i da mu oprostite njegovu političku prošlost. Pritom, taj čovek
nikada javno nije rekao zbog čega je to onda radio, a zbog čega to
više ne čini. Šta se promenilo, šta je shvatio? I onda, kada čujem
neke svoje poznanike, bivše saradnike i prijatelje da Vučića
upoređuju sa Zoranom Đinđićem...
Kako vam to zvuči?
Najblaže rečeno – žalosno. Takva nategnuta
poređenja prave se ili zbog određenih sinekura ili da bi se dobio
neki konkretan položaj u aktuelnoj vlasti. Kao poznanik i nekadašnji
saradnik Zorana Đinđića, tvrdim da između njega i Aleksandra Vučića
nema ama baš nikakve sličnosti. Niti su im biografije slične, niti
politike. Uostalom, da li je Zoran Đinđić ikada na ovaj način
kontrolisao medije, kriminalizovao i satanizovao opoziciju, blokirao
normalan parlamentarni i demokratski život? Nije, naravno. Je li
podilazio građanima kao što to čini Aleksandar Vučić, bio demagog i
populista? Najzad, možete li Zorana Đinđića zamisliti kako pred
kamerama izvlači decu iz snežnih smetova, samo da bi dobio još koji
jeftini politički poen?!
Po mom sudu, oni koji Aleksandra Vučića danas
nazivaju reformatorom, morali bi da znaju da čovek nije reformator
zato što tvrdi da to jeste, nego zato što se, ne obazirući se na
sopstveni rejting, trudi da reformiše društvo. Koliko će u tome
uspeti, to je drugo pitanje. U svakom slučaju, ako zaista nameravate
da budete reformator, morate biti spremni na to da platite cenu koju
Vučić očito nije spreman da plati.
Koja je to cijena?
Vučiću je glavni cilj da bude popularan. A ma
koliko se trudili, u srpskoj istoriji nećete naći političara koji se
zalagao za takozvane zapadne vrednosti – liberalne vrednosti,
demokratske institucije – koji je bio popularan. Svi srpski
reformatori niti su dugo vladali, niti su bili popularni; ali su
zato za Srbiju najviše uradili.
Ipak, ma koliko bila besmislena, imate li utisak
da premijeru Vučiću veoma gode ta poređenja sa Zoranom Dinđićem?
Naravno. Na neki način, Vučić je Đinđića uzeo kao
uzor.
Budući da je do prije četiri, pet godina o Zoranu
Đinđiću govori to što je govorio, takav obrt kod čovjeka mora da
izazove veliki unutrašnji lom?
Pre svega, reč je o moralnom pitanju: kada, u kom
momentu svako od nas gubi moralno pravo te vrste javnog angažmana.
Naravno, ovim ne ukidam pravo ljudima na iskupljenje, ali... Hoću da
kažem da ne možete tek tako reći – prošlost me ne interesuje.
Uostalom, ako već ponavljate kako ste se promenili, zašto pristajete
na to da vas upoređuju sa Vili Brantom ili sa Zoranom Đinđićem? Zar
upravo taj pristanak ne ukazuje na nedostatak svest o sebi, o svojoj
ulozi u određenom istorijskom vremenu, o ključnim razlikama između
tih ljudi i vas? Zbog čega, najzad, uporno odbijate da govorite o
poslednjih četvrt veka i svoje i istorije Balkana?
Izgleda da tu mračnu, ratnu prošlost svi na
Balkanu pokušavaju da zaborave.
Zato što imaju nečistu savest. U Srbiji je, na
primer, danas nemoguće dobiti odgovor na pitanje - ko je zapravo bio
Slobodan Milošević. Milošević je postao neka vrsta rupe u srpskoj
istoriji, što predstavlja veoma opasan simptom. Naime, ako jedno
društvo konstantno odbija da govori o svojoj mračnoj prošlosti,
budite sigurni da će mu se ta prošlost konstantno i vraćati. Dokaz
je to što su u Srbiji danas na vlasti najgori nosioci politike
devedesetih. Za šta, naravno, nije odgovorna samo vlast…
Nego?
Odgovorni smo i mi, takozvani petooktobarci, koji
smo – da parafraziram Lava Trockog – izdali demokratiju.
Istovremeno, veliku odgovornost snose građani ove zemlje koji još
uvek nisu u stanju da izađu na kraj sa vlastitom nečistom savešću i
da konačno odgovore na pitanje: zašto su devedesetih podržali ratnu
politiku Slobodana Miloševića.
Možda su, kao premijer Vučić, kasno shvatili da je
pao Berlinski zid?
Oprostite, od tada je prošlo četvrt veka! Zreli
narodi to vreme iskoriste kako bi se suočili sa svojim prošlošću,
odredili prema nekim događajima. U suprotnom, doživljavaju moralni
krah u kome se društvene norme i politički principi dovode u stanje
teške konfuzije. U takvim situacijama je porast nasilja – logičan.
Naravno, nasilje se javlja i kao posledica pauperizacije… Znate, u
psihologiji postoji takozvana frustraciono-agrsivna hipoteza po
kojoj, na osujećenje zadovoljenja motiva ljudi dominatno reaguju
agresijom. Govorim o uskraćivanju zadovoljenja osnovnih motiva: da
jedete, da hranite decu, da se lečite. Nažalost, verujem da će u
budućnosti toga biti mnogo više.
Čega?
Pored agresije, bojim se da će opšta entropija
društva – od privrede i ekonomije do obrazovanja i kulture - dovesti
do porasta nacionalizma, kriminala, atipičnih oblika nasilja.
Šta znači - atipičan oblik nasilja?
Ono o čemu smo govorili na početku: kada dva
dečaka pretuku starca od preko osamdeset godina; kada studenti
napadnu profesora, dekana svog fakulteta; kada javno vređate ljude
koji su mrtvi; kada neko otme i siluje dete, stare ljude… A
nacionalizam?! Nacionalizam je uvek samopoštovanje. S obzirom na to
da, kao siromašan i bedan, sebe ne može poštovati, građanin beži u
imaginarne priče o snazi sopstvene nacije i njenoj prošlosti. Sa
druge strane, ako pogledate kroz šta je sve, tokom poslednjih četvrt
veka, ovo društvo prošlo…
Kroz šta?
Imali ste pripreme za rat, pa rat; Kosovo, NATO
intervencija; početak demokratske tranzicije, ubistvo premijera;
povratak takozvanom evropskom nacionalizmu, i to sa ljudima koji su
institucionalizovali pljačku; pokušaj osiromašenog društva da, na
čelu sa onima koji su ga devdesetih dotle doveli, napravi
strukturalne reforme… Društvo koje je za relativno kratko vreme
prošlo tu vrstu pakla mora biti duboko deformisano. Zato ono danas u
dobroj meri podseća na Oskara, glavnog junaka Limenog doboša, u kome
veliki nemački pisac Ginter Gras metaforom o detetu koje prestaje da
raste pravi fantastičnu analogiju sa nacističkom Nemačkom. Hoću da
kažem da je i to naše dete, ušavši devedesetih godina prošlog veka u
balkanski fašizam, u jednom momentu naprosto prestalo je da raste.
Zato se danas toliko muči, ne shvatajući da mu nema spasa sve dok ne
napravi distancu od onoga što je rađeno u protekle dve decenije.
Naravno, taj proces je užasno težak i bolan, ali se ne prevazilazi
tako što ćete građanima obećavati nešto što, objektivno, niste u
stanju da ispunite.
Nego?
Osnovna karakteristika političkog stila Zoran
Đinđića – zbog čega je on, uzgred, bio daleko od balkanske političke
matrice - bila je saopštavanje istine, bez obzira na posledice. Dok
je bio na vlasti, Đinđić je građanima doslovno obećao krv, znoj i
suze. Nažalost, pokazalo se da oni to nisu najbolje primili i da su
im uvek prihvatljivije bile bajke u koje možda i nisu verovali, ali
su voleli da ih čuju. S obzirom na to da su političari koji pričaju
ekonomske i političke bajke popularni, zaključujem da srpsko
društvo, između surove realnosti i fantazija, rađe bira ovo drugo.
Koliko takve “fantazije” mogu da traju? Koda
čovjek u njih prestaje da vjeruje?
Na to pitanje je veoma teško odgovoriti, budući da
ljudska sposobnost ka samoobmanjivanju može ići do neslućenih
razmera.
|
