NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 3/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti arhiva - STRANA 3 > I BiH je na liniji vatre!

 

 

Intervju Boško Jakšić

I BiH je na liniji vatre!

Spoljnopolitički komentator lista Politika objašnjava ima li Aleksandar Vučić razloga da se plaši Vladimira Putina, čime je to Milorad Dodik zaslužio titulu "ruskog blokatora u BiH" i da li je Milo Đukanović ozbiljno shvatio prijetnje Kremlja koje su mu upućene nakon što je objelodanio da je članstvo u NATO-u strateški cilj Crne Gore

 

Zoran Janić

Kada je, govoreći o ruskom uticaju u Evropi, američki državni sekretar Džon Keri rekao da se Crna Gora, Srbija, Kosovo i Makedonija nalaze na "liniji vatre" u odnosima Rusije i SAD-s, mnogi analitičari zapitali su se zašto je iz tog balkanskog niza Bosna i Hercegovina "nepravedno" izostavljena. Spoljnopolitički komentator Politike, novinar Boško Jakšić vjeruje da je riječ o pukom previdu.

"Linija vatre o kojoj govori američki državni sekretar Džon Keri u skladu je sa ocenom kancelarke Angele Merkel o tome da države zapadnog Balkana Kremlj pokušava da učini ekonomski zavisnim od Rusije, ali i sa nedavno obelodanjenim tajnim dokumentom nemačkog ministarstva spoljnih poslova u kome se, pored ostalog, konstatuje da zemljama regiona Moskva danas daje 'veliku stratešku važnost'.

Među pomenutim državama mesto ima i Bosna i Hercegovina, pa sam siguran da njeno izostavljanje u izjavi sekretara Kerija predstavlja najobičniji previd", kaže Boško Jakšić. "Linija vatre između Zapada i Istoka koja se od Baltika, Poljske i Ukrajine polako širi na Balkan, za razliku od ukrajinskih ratnih sukoba, ovde podrazumeva pre svega ekonomsko-propagandne bitke. U njih se odnedavno uključio i Zapad, koji je dosta dugo skrštenih ruku posmatrao sve snažniju penetraciju Rusije na Balkan."

 

DANI: Kada govorite o Zapadu, mislite na SAD ili...

JAKŠIĆ: Činjenica je da Vašington deli Evropu, a da Vladimir Putin deli Zapad. U kom smislu je Evropa danas podeljena? Pogledajte Ukrajinu: Poljska i Baltik na strani su Amerike, koja, budući da politiku vodi s velike distance i sa mnogo manje ekonomskog troška, insistira na oštrijoj politici prema Rusiji; sa druge strane, Nemačka se dugo opirala zaoštravanju odnosa sa Moskvom, da bi na kraju ipak popustila u korist SAD-a.

 

DANI: Bivši šef diplomatije Njemačke Joška Fišer nedavno je napisao kako Vladimir Putin ne uvažava dovoljno svoje neodlučne evropske partnere i kako mu je cilj da u svoju igru moći po svaku cijenu uvuče Ameriku, za koju vjeruje da je, pored Rusije, suštinski jedina ozbiljna svjetska sila. Šta mislite?

JAKŠIĆ: Ne bih se složio sa takvom ocenom. Naime, nakon neuspelog pokušaja tadašnje državne sekretarke SAD-a Hilari Klinton da resetuje američko-ruske odnose, da ih podigne na nivo partnerstava i time eliminiše dimenziju hladnoratovskog rivalstva, Evropa je sa Rusijom ušla u izgradnju ozbiljnih partnerskih odnosa. Ne političkih - nemogućih i zbog prirode političkog sistema u Rusiji - nego pre svega finansijsko-investicionih.Putin je u to vreme bio veoma zainteresovan za Evropu koju bi zajednički predvodile upravo Nemačka i Rusija; istoj ideji sklona je bila i nemačka kancelarka Angela Merkel.U tom smislu, cela ukrajinska kriza mogla bi biti američki produkt čiji je cilj da se oslabi i spreči evropsko jedinstvo i savez Berlin - Moskva koji bi bio garancija mirne i moćne Evrope.Takva situacija bi, naravno, predstavljala ozbiljan izazov za SAD. Uostalom, setite se da je Vladimir Putin, tokom rata u Gruziji 2008., maltene nacrtao kako će se ubuduće ponašati: u slučaju da krenete da se približavate mom trbuhu, poručio je ruski predsednik, krećem u rat. Pritom, ne zaboravite da je Ukrajina Rusiji neuporedivo važnija od Gruzije.

 

DANI: Hoćete da kažete da je ovakva reakcija predsjednika Putina bila očekivana?

JAKŠIĆ: Naravno da je bila očekivana. U tom smislu, ako ste već bili sigurni kako će reagovati Vladimir Vladimirovič i, unatoč tome, nastavili da ohrabrujete put Ukrajine u NATO, to znači da je vaš cilj bio da isprovocirate sukob. Jer Rusi bi možda i progutali ulazak Ukrajine u EU, ali ne mogu u NATO. Tim pre što ih ljuti činjenica da bi na taj način bilo prekršeno obećanje da NATO neće stići na granice Rusije.

 

DANI: U međuvremenu je i predsjednik Putin prekršio odredbe Budimpeštanskog memoranduma iz 1994., kojim se Rusija obavezala na poštovanje postojećih granica Ukrajine.

JAKŠIĆ: To je tačno. Međutim, tačno je i to da predsednik Putin iritira Zapad, pre svega zbog toga što je u vođenju spoljne politike preuzeo metodologiju SAD-a: pragmatičan je, zagovara duple standarde, ono što je njegov interes, to je mera stvari… Putin, recimo, podržava Srbiju oko Kosova, ali, po istom principu po kome su Amerikanci "pomogli" kosovsku nezavisnost, Ukrajini otima Krim.

 

DANI: S tim što između Krima i Kosova postoji bitna razlika. Naime, upravo je višedecenijski državni teror koji je Srbija sprovodila nad kosovskim Albancima Prištini omogućio da se pozove na "pravo na samoopredjeljenje", u takvim slučajevima zagarantovano i Poveljom UN-a.

JAKŠIĆ: Da, ali je poenta u tome što ni za Vladimira Putina, kao ni za većinu velikih sila, ne važe principi.

 

DANI: Koliko divizija ima taj Putin, pitao bi J. V. Staljin. Drugim riječima, kolika je danas realna moć Rusije?

JAKŠIĆ: Nažalost, Putin nije "papa" iz Staljinovog čuvenog pitanja; on je opasan čovek čije su "divizije" i brojne i realne. Suštinski, mogli bismo reći da se obe velike sile, obe strane u sukobu o kome govorimo pozivaju na istu logiku: ako me ubijete šesnaest puta, ja ću vas - dvadeset. Srećom, u svemu imate i jedan dobar element, a to je ravnoteža straha.Veliki je ulog, veliki rizik, tako da verujem da će, umesto direktnog sukoba, SAD i Rusija ipak i dalje pribegavati takozvanim posredničkim ratovima širom planete, koje će onda koristiti kako bi jedni drugima opipali mišiće.

 

DANI: Vladimira Putina posljednjih mjeseci često upoređuju sa Slobodanom Miloševićem. Imaju li osnova takva poređenja?

JAKŠIĆ: Imaju. Međutim, u visokim ešalonima vlasti u Beogradu obično se ta vrsta poređenja shvata dramatično, od nje se konstantno beži. Što je, po mom sudu, izraz straha. Jer ako je društvo za koje se ova vlast barem formalno zalaže zasnovano na setu vrednosti EU, onda je prirodno da se kaže da je takav koncept miljama daleko od aktuelnog ruskog modela autokratskog načina vladanja. U tom smislu, Srbija se naprosto mora odrediti i reći da zatvaranje i ubistva neistomišljenika, kontrola medija, rat sa nevladinim organizacijama, proglašavanje svih koji vas kritikuju za neprijatelje i izdajnike, nije ono za šta se zalaže. Uostalom, u Srbiji smo već imali takvo društvo i prirodno je da danas ne želimo njegovu kopiju.

 

DANI: Imali?!

JAKŠIĆ: Iz srpskih opozicionih krugova može se čuti da organizacija ovdašnjeg političkog života sve više podseća upravo na vreme Slobodana Miloševića, što znači i na model vlasti Vladimira Putina. Uzmite, na primer, odnos prema medijima. Možda se upravo ovde krije odgovor na pitanje zbog čega zvanični Beograd odbija da napravi distancu prema političkom sistemu u Rusiji. Jer, zašto da kritikujete Putina kada njegov model koristite za unutrašnju upotrebu?! Pritom, da paradoks bude veći, u sprovođenju tog i takvog modela vlasti podršku dobijate od onih koji se takođe deklarativno tome protive.

 

DANI: Od EU?

JAKŠIĆ: Tako je. Opisani model vladanja EU za sada prećutno toleriše, budući da ima "viši" interes: Aleksandar Vučić im u ovom momentu završava posao oko Kosova. A to šta su nusprodukti Vučićeve vlasti u Srbiji, e, to ih baš mnogo i ne interesuje. Rešite sami, poručuju. Na Balkanu smo, bojim se, već videli tu vrstu zapadnog pragamatizma i dobro znamo kako je ona završila. Pa, i Slobodan Milošević je sa te strane bio proglašen za faktora mira i stabilnosti na Balkanu, da bi nedugo zatim bio optužen pred Tribunalom u Hagu. Za sve balkanske države to je suviše riskantna igra.

 

DANI: U kom smislu riskantna?

JAKŠIĆ: Ne u smislu novog oružanog sukoba, ne. Tim pre što se i lično uzdam u ono staro artiljerijsko pravilo: odmah skočite u rupu gde je već pala granata, budući da ona tu gotovo izvesno ponovo neće pasti. Drugim rečima, Balkan je već jednom učestvovao u velikoj igri, pa se nadam da će neku novu uspeti da izbegne. Ali, da se vratimo na priču o balkanskim zemljama kao "liniji vatre" Istoka i Zapada. U Srbiji se, naime, veoma burno reaguje na svaku sličnu izjavu koja dolazi sa Zapada i koja se odmah tumači kao "svojatanje"; istovremeno, takve poruke ruske strane uglavnom se ne komentarišu. Podsetiću vas da je, recimo, ruski general Ivašov pre dve, tri godine na Javnom servisu RTS-a otvoreno poručio kako bi Srbija trebalo da se priključi evroazijskoj federaciji i da "zaboravi na EU". Baš tim rečima! Pre dva meseca, sa naslovne strane Politike isto je ponovila opskurna saradnica opskurnog moskovskog instituta - govorim o gospođi Filomonovnoj - o čemu se takođe ćuti. Obe izjave mogu se uzeti kao probni balon koji je Moskva pustila u smislu - dalje od NATO-a! U međuvremenu, sa iste adrese počele su da stižu čak i poruke koje direktno dovode u pitanje put Srbije ka EU.

 

DANI: Crnogorskom premijeru Milu Đukanoviću prije nekoliko godina u Kremlju rečeno je da Moskva nema ništa protiv ne samo ulaska Crne Gore u EU nego da nema ništa protiv ni njenog članstva u NATO-u. Međutim, što se Podgorica više približavala NATO-u…

JAKŠIĆ: To su se pritisci Moskve pojačavali. Tako ste, nakon povratka crnogorskog premijera iz zvanične posete Vašingtonu, imali neuobičajan i veoma oštar napad na Mila Đukanovića koji je došao i od Ministarstva spoljnih poslova Rusije i ruskog ambasadora u Beogradu. U tim saopštenjima Zapad i NATO prvi put su jasno nazivani "neprijateljima" Rusije. Upravo zbog toga sam u jednom tekstu i napisao kako je novi hladni rat započeo baš u Crnoj Gori.

 

DANI: Da li bi nedavna izjava francuskog predsjednika Fransoa Olanda da se Francuska protivi daljem proširenju zapadne vojne alijanse mogla da znači da Crna Gora, uprkos najavama, do kraja 2015. ipak neće dobiti poziv za NATO? Najzad, može li se pomenuta izjava šefa francuske države tumačiti i kao trgovina evropskih pregovarača sa predsjednikom Putinom oko prekida rata u Ukrajini?

JAKŠIĆ: Može. Podsećam vas da su na poslednjem samitu NATO-a u Velsu predsednik Oland i kancelarka Merkel jasno rekli kako bi bilo veoma loše kada bi Ukrajina ušla u NATO. Što je, razume se, stav kudikamo drugačiji od onoga koji zastupaju SAD. Hoću da kažem da je, ako je već ta vrsta trgovine otpočela, za očekivati da ona bude i nastavljena. Rezervisanost koju iskazuje predsednik Oland, a koja se odnosi na proširenje NATO-a, za Balkan bi svakako bila loša vest. Prvi ispit u tom smislu biće Crna Gora. Mekedoniji na tom putu prepreke postavlja Grčka, Bosni i Hercegovini Milorad Dodik, dok je Srbija po istom pitanju i dalje veoma podeljena. Pored toga, zvanični Beograd ne pokazuje onu vrstu državničke hrabrosti kakvu je, recimo, uprkos svim rizicima, pokazao Milo Đukanović kada je ulazak u NATO definisao kao osnovni strateški cilj svoje zemlje. Drugim rečima, vladajuća struktura u Srbiji očito ne sme jasno da se odredi u odnosu na pitanje atlantskih integracija, što govori u prilog tezi da je ova vlast pre svega populistička. A razlika između državnika i populiste upravo je u tome što državnik ima hrabrosti da definiše šta su strateški interesi njegove zemlje, čemu bi se onda neminovno priklonila većina.Sa druge strane, ako dozvolite da vam većina vodi državu, onda niste državnik, nego lokalni političar malog formata.

 

DANI: Ako je Milorad Dodik zaista glavna prepreka Bosni i Hercegovini na putu ka NATO-u…

JAKŠIĆ: Danas je BiH najsličnija Ukrajini: sa Dodikom na čelu RS-a, minimalne su joj šanse da krene u pravcu evroatlantskih integracija. Verovatno ste primetili da se, kao predsednik ne države nego entiteta, Milorad Dodik tokom prethodne godine čak tri puta sreo sa Vladimirom Putinom. Što samo znači da Moskva od Dodika nešto i očekuje.

 

DANI: Šta?

JAKŠIĆ: Pre svega, reč je o koincidenciji interesa. Naime, uprkos sporadičnim, često i iznuđenim susretima sa predstavnicima najviše vlasti u Beogradu, Milorad Dodik svakim danom sve više gubi nekadašnju poziciju "jaranstva" koju je imao dok je na čelu Srbije bio Boris Tadić.

Dodikov trenutni status posledica je činjenice da je Beograd pod sve većim pritiskom EU ne samo da konačno reši pitanje Kosova nego i da otvoreno uđe u proces pomirenja i stabilizacije prilika u regionu.U tom smislu, nije iznenađenje to što je Aleksandar Vučić u svoju prvu zvaničnu posetu otišao baš u Sarajevo.Čime je Dodiku, koji je zbog toga verovatno grizao nokte, poslata veoma jasna poruka. Pošto je, dakle, evidentno da predsednik RS-a gubi pozicije u Beogradu, logično je da zaštitu potraži na drugom mestu. Koje je to mesto?Moskva, koja, podrazumeva se, u celoj igri ima svoj interes.Naime, preko Dodika, Rusija dobija ne samo prostor za investicije nego i značajno političko uporište. U praksi, to bi moglo da izgleda ovako: ok, investiraćemo u rafineriju Brod; istovremeno, Dodik će po svim važnim političkim pitanjima morati da preuzme ulogu ruskog blokatora u BiH. Što, siguran sam, Dodiku ne pada teško, budući da je reč o poslednjem Mohikancu destilisanog nacionalizma koji Beogradu očito više nije potreban.

 

DANI: Šta je potrebno Beogradu?

JAKŠIĆ: Prvo, Srbija je, kao što znate, svojevremeno prihvatila nebulozni koncept vojne neutralnosti, što je pre svega dokaz elementarnog nepoznavanja međunarodnog prava. Naime, da biste postali neutralna zemlja, tu neutralnost moraju drugi da potvrde. Svet garantuje da su Švedska ili Švajcarska neutralne; ko to garantuje Srbiji? Skupštinska deklaracija?! Nemojte, molim vas… Sa druge strane, odbijanjem da svoju spoljnu politiku usaglasi sa politikom EU, Beograd sebe dovodi u prilično konfliktnu, ali i komičnu situaciju: iako uporno ponavlja da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, kada je o Krimu reč, ne usuđuje se da upotrebi ni približno istu preciznost i oštrinu. Zašto to ne čini?Pa, da se ne bi zamerila Rusiji.Takva pozicija Beograda će, bojim se, postajati sve neodrživija kako se bude zaoštravala kriza u Ukrajini.

Sa druge strane, stvar sa nedostatkom hrabrosti malo je komplikovanija nego što se to na prvi pogled čini.

 

DANI: U kom smislu komplikovanija?

JAKŠIĆ: U smislu da bi se u njoj moglo pronaći mnogo različitih "začina". Jedan od njih su pomenute pretnje i sve otvoreniji pritisci Moskve koji se, kažem, uporno prećutkuju. Istovremeno, pitam se da li zaista ovde više iko veruje u to da Zapad skrštenih ruku posmatra kolebljivost i strah Beograda i da sve poruke koje odavde stižu uredno ne dešifruje.

 

DANI: Ako se vratimo na temu političkog sitema u Rusiji, na progone, hapšenja i ubistva političkih protivnika, imaju li države Balkana koje su na pomenutoj "liniji vatre" razloga za strah?

JAKŠIĆ: Imaju, naravno. Uprkos svemu, niko na Zapadu sa sigurnošću ne može da kaže dokle je Putin spreman da ide i da li će se u jednom momentu usuditi da pritisne ono "crveno dugme". Zato je svaki eventualni ulazak bilo koje balkanske države koja nema jasnu izlaznu strategiju u tu vrstu sukoba sa Kremljom prilično neozbiljno. Uostalom, ko vam garantuje da, u smislu opomene, ruski predsednik neće biti spreman na to da, recimo, organizuje diverziju u Podgorici ili u Beogradu? Niko! U tom smislu, ako vodite ozbiljnu i doslednu politiku, mnogo je sigurnije da takav eventualni potez Kremlja dočekate u društvu koje će na to biti spremno i koje će vas, kao predsednika države ili premijera, zaštititi. Takvo društvo vaš je najsigurniji saveznik.Istovremeno, svako obmanjivanje građana i prećutkivanje dovodi vas u veoma opasnu situaciju. Uzgred, ne verujem da će, uprkos svemu, Moskva biti u stanju da spreči ili zaustavi proces evrointegracija Srbije; ali će učiniće sve kako bi je sprečila u približavanju NATO-u.

 

DANI: Šta je to sve?

JAKŠIĆ: Repertoar Vladimira Vladimiroviča Putina je, videli smo, veoma širok i mogao bi biti veoma opasan.

 

DANI: Znači li to da bi Crna Gora, kao jedini ozbiljan kandidat u regionu za članstvo u NATO-u, mogla biti prva na udaru?

JAKŠIĆ: Bojim se da znači.

 

AKTUELNOSTI

STRANA 3/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment