|
U tome nije uspela, ali je izgubila 25 godina
istrajavajući na Miloševićevom projektu. Ujedno, celokupna
nacionalna enrgija bila je kondezovana na ideji velike Srbije čije
su posledice pogubne za Srbiju. Ne samo da se nova elita nije
distancirala od te politike, već se reciklira ista ideja sa
uverenjem da će se geostrateške okolnosti promeniti u korist Srbije.
Nedavna prošlost koja je velika prepreka za
normalizaciju odnosa sa regionom, kao i dilema - gde pripada,
značajno su odredili i ponašanje zemlje kad je reč o međunarodnoj
politici. O tome najbolje svedoči činjenica da nema nijednog
značajnijeg dokumenta o spoljnoj politici zemlje o kome je
raspravljao parlament. Srbija se ponaša ad hoc i uglavnom sa jakom
emocijom poniženosti i poraženosti, uz istovremeno neprihvatanje
realnosti. Polovična odluka o neutralnosti bila je doneta povodom
Kosova u jednoj specifičnoj situaciji koja je u međuvremenu
prevaziđena. Neophodan je multidimenzionalni pristup u definisanju
strategije koja bi se temeljila na novom geostrateškom položaju
Srbije i, u tom smislu odredila njene spoljnopolitičke prioritete.
Srbija još uvek održava iluziju o sopstvenom značaju koji se oslanja
na politiku Jugoslavije, odnosno njenu nesvrstanu poziciju (Vuk
Jeremić je posebno koristio to u svojoj diplomatskoj akciji za
nepriznavanje Kosova).
Srbija je nakon 5. oktobra 2000. godine
deklarativno usvojila proevropsku orijentaciju; to je proces koji je
tek nakon 15 godina doveo Srbiju do otvaranja pregovora o članstvu.
Usporavanju je značajno doprinela opstrukcija konzervativnog dela
srbijanskog establišmenta i većine nacionalnih institucija. Mnogi to
kvalifikuju kao prorusku orijentaciju Srbije. Naime, to je u suštini
sukob modernog i antimodernog, realnog i mitskog. Ukratko, Evropa
veruje u normativni pristup zasnovan na verovanju u univerzalne
vrednosti, dok Rusija (i ostale nedemokratske države) teži
obnavljanju svoje snage i legitimnosti u međunarodnom sistemu
(uglavnom zasnovanom na nafti). Miloševićev „memorandumski“ projekat
je računao na rusku podršku bez koje ne bi bilo ratne avanture.
Raspad SSSR je neutralisao uticaj Rusije sve do dolaska Putina koji
reinkarnira ruske strateške ciljeve i interese na Balkanu.
Osim toga, Srbija još nije zaokržena moderna
država i neće biti sve dok se ne odrekne Kosova, Bosne i Crne Gore –
odnosno ne prihvati granice u kojima je međunarodno priznata. Tek
tada biće moguć sklad između unutrašnje i spoljne politike. Da bi
istinski postala moderna evropska država Srbija takođe mora da
napusti koncept etničke države koji na unutrašnjem planu održava
tenzije između većine i manjine i vodi podelama po etničkim
linijama.
Osećaj poniženja i poraza pojačan je siromaštvom i
izolacijom, te doprinosi osećanju istorijskog propadanja kojima se
kontinuirano hrani. Nespremnost za distanciranje od Miloševićeve
politike i za realno sagledavanje položaja Srbije, sve više
učvršćuije svest o ulozi žrtve srpskog naroda. Traganje za
identitetom i neuspeh u društvenoj i ekonomskoj integraciji
doprinosi radikalizaciji i verovanju u teorije zavera (na primer,
povratak Šešelja služi Zapadu da destabilizuje Vučića i njegovu
vladu). Bez valjane ekonomske moći Srbija ne može biti važan faktor
u regionu i šire međunarodnom planu.
Nespremnost za reforme, a time i ekonomska
stagnacija podstiču nerealna očekivanja u pogledu obnove ekonomije,
poput projekata kao što su “Južni tok”, Beograd na vodi, kineske i
arapske investicije, razvoj poljoprivrede,bankarskog sistema i
tuirističkih resursa. U svakoj kritičnoj situaciji pokreće se
nacionalno pitanje (Kosovo, ili bilo šta drugo) koje iznova
homogenizuje naciju na pretnji od ugroženosti i seje iluziju da će
promena geopolitičke stvarnosti (misli se pre svega na Rusiju i njen
povratak kao vodeće svetske sile) dovesti do povratka Kosova i
ujedinjanje svih srpskih zemalja.
Srbija mora izvući lekcije iz poraza poslednjih
ratova i na tom iskustvu planirati svoju strategiju koja će počivati
na realnosti, kako šire međunarodne konjukture, tako i regionalne.
To treba da bude osnova za preispitivanje i definisanje njenog
položaja. Osnovne odrednice spoljne politike treba da budu EU,
region, bezbednost i NATO, Rusija i SAD, i posebno međunarodne
organizacije poput UN, Saveta Evrope i sl.
Pri strateškom planiranju spoljnopolitičke
platforme, treba imati u vidu i to da je na širem međunarodnom planu
u toku svojevrsno prestrojavanje kao izraz nove geostrateške podele
u kojoj male zemlje često imaju samo ulogu objekta. Upravo je Srbija
jedna od takvih zemalja, jer nije sposbna da sama definiše svoj
položaj u okviru međunarodnih datosti.
Regionalna strategija
Odnosi Srbije prema regionu su pre svega
definisani aspiracijama Srbije na teritorije koje su danas priznate
kao nezavisne države. Srbija smatra da je poražena samo u Hrvatskoj,
a ostale ishode smatra privremenim. Stoga je prevazilaženje
prošlosti ključ za normalizaciju odnosa u regionu. Bez toga Srbija
neće uspeti da obezbedi ulogu na koju pretenduje. Pravilno
postavljeni regionalni odnosi nose i najveći potencijal ne samo za
regionalni razvoj, već regionu daje šansu za značajniju ulogu na
međunarodnoj sceni.
Regionalni odnosi su na veoma niskom nivou,
posebno od kada je na vlast došla aktuelna koalicija (2012). Brojne
neprimerne izjave predsednika Nikolića izazvale su reakcije u
regionu, međusobne tužbe Hrvatska i Srbije pred Međunarodnim sudom
pravde podigli su tenzije za vreme tog procesa. Uprkos Dejtonskom i
Briselskom sporazumu Srbija još nije uverila ni region ni
međunarodnu zajednicu da se lišila nekadašnjih aspiracija. Dejtonski
sporazum, odnosno njegovo (ne) sprovođenje, do kraja su legitimisali
etničko čišćenje u Bosni. Na toj premisi Srbija, odnosno Republika
Srpska (RS), pokušava da ostvari svoju punu državnost. Zbog toga su
odnosi sa Bosnom posebno osetljivi, jer su oni strateški prioritet
srpske države koja je iznad aktuelne vlasti ili bilo koje druge.
Činjenica da svi relevantni političari (Nikolić,
Vučić i Dačić) osporavaju nezavisnost Kosova, odnosno tvrdnje da
nikada neće priznati Kosovo, samo pojačavaju sumnje u stvarnu
orijentaciju Srbije. Postoje osnovane sumnje da Srbija nije izabrala
svoj put i da je njena namera da zadrži neutralnost koja bi joj
omogućila politiku „i EU i Rusija“. Predsednik Tomislav Nikolić
najavaljuje novu platformu na rešavanje kosovskog problema. Jedan od
razloga je svakako njegovo traženje značajnije uloge na političkoj
sceni, ali je sigurno tu i podrška Rusije.
Odnosi sa Rusijom
Posle raspada Jugoslavije Srbija se odlučila da
vodi politiku blisku Rusiji. Ruski predsednik je najpopularniji
strani državnik u Srbiji. U javnom mnjenju gradi se njegov imidž
najčvršćeg branioca „srpskih nacionalnih interesa“ na međunarodnoj
sceni, (pogotovo kad je reč o Kosovu). Njegova popularnost u Srbiji
bazira se na tome da je Rusiju „podigao na noge“, vratio joj
međunarodni ugled i upravlja njome „čvrstom rukom“. Tradicionalna
percepcija o bliskosti sa velikim istočnim „bratom“, vešto koristi
konzervativna, uticajna srpska elita u izgradnji mita o mestu Srbije
na „istoku“, umesto u Evropskoj uniji.
Odustajanje od “Južnog toka” je uzdrmalo srpske
političare koji su mnogo polagali u mogućnost da budu ključni faktor
u distribuciji ruskog gasa. To je znatno narušilo sliku o ruskoj
pomoći Srbiji koja se medijski stalno preuveličava. Rusija,
očigledno koristi Srbiju za svoje strateške ciljeve bez imalo
milosti i uzimanja u obzir realnih interesa Srbije. Ona pokušava da
se infiltrira ne samo u energetski sektor, već i da se nametne kao
važan akter i u drugim sferama. Znato je povećala svoje prisustvo u
regionu kroz soft power, posebno u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj
Gori. Osim toga je i značajan finansijer svih desničarskih
organizacija koje osporavaju euroatlantske integracije i zalažu se
za ujedinjenje srpskih zemalja. Dolaskom naprednjaka na vlast
aktivirala se i u vojnoj sferi (uz ostalo i regionalni Centar u
Nišu), što se posebno odrazilo na usporavanje reforme u Vojsci
Srbije.
Rusija u svojoj balkanskoj strategiji na Srbiju
gleda kao na deo svog globalnog uticaja. Zbog toga je Srbija pod
stalnim nadzorom Zapada i stalno pokušava da se predstavi kao zemlja
koja posreduje izmedju Istoka i Zapada.
Odnosi sa Zapadom
Srbija se deklarativno opredelila za članstvo u EU
i u tom smislu je napravila neke korake koji to potvrđuju. Među
najvažnijim je, svakako potpisivanje Briselskog sporazuma. Njegova
implementacija ide sporo i uz velika oklevanja.
Odnose sa EU definiše dokument „Pregovarački okvir
EU i Srbije“. Jedan od glavnik kriterija jeste normalizacija odnosa
Kosovom i regionalna saradnja. Za sada Srbija veoma sporo napreduje
u procesu sprovođenja Briselskog sporazuma. Jedan od razloga su bili
i izbori na Kosovu i nakon toga prolongirano pregovaranje oko
sastava nove vlade. Međutim, Srbija je neaktivna u mnogim oblastima
za koje nije bila neophodna albanska saradnja, poput na primer,
formiranje zajednice srpskih opština. Otpor tome je svakako i
neprihvatanje takvog statusa Srba na Kosovu.
Saradnja sa SAD je najrelavantnija u vojnoj
oblasti koja se realizuje u okviru NATO Partnerstva za mir. To je
ujedno i američki prioritet, proizašao iz rivalstva između
međunarodnih ekonomskopolitičkih polja uticaja. Balkan u tom pogledu
ima važno mesto, imajuću u vidu i značaj južnog krila NATO, koje
podrazumeva i uticaj na Bliski istok. Intervencija u Bosni i na
Kosovu bila je rukovođena, između ostalog i tim interesima.
Srbija svoju bezbednost treba da definiše u okviru
regiona, pa stoga i u okviru NATO, jer je celo njeno okruženje već u
NATO, ili je na putu da to postane. Osim toga za postkonfliktni
region, NATO može imati (već je i ima) ulogu stabilizatora i garanta
za međunarodno priznate granice koje još nisu prihvaćene od nekih
regionalnih aktera.
Euvroatlantski okvir za Balkan po prvi put stavlja
region pod jedan krov, što je dugoročno gledano garancija za njegovu
stabilnost i razvoj.
Od pojedinačnih velikih zemalja Srbija svakako
mora imati u vidu značaj i međunarodnu težinu Nemačke, koja je inače
najveći investitor u Srbiji, ali i donator bespovratne finasijke
pomoći. Nemačka je imala ključnu ulogu u vršenju pritiska na Srbiju
da počne dijalog sa Kosovom i shodno tome potpiše Briselski
sporazum. Nemačka, koja ima sve važniju ulogu i na svetskoj sceni,
imaće isti takav uticaj i na rešavanje bosanskog pitanja. Nemačka
kao poražena zemlja nakon Drugog svetskog rata, sada jedna od
najuspešnijih demokratskih zemalja, ima poseban moralni kredibilitet
da posreduje u svim važnim situacijama na Balkanu.
Turska je novi/stari faktor u regionu i šire.
Jedan od tri najvažnija spoljnopolitička prioriteta Turske je Balkan
(pored Bliskog istoka i Kavkaza), može se reći i jedan od
najvažnijih. U toj orijentaciji njen glavni oslonac su Bošnjaci i
Albanci sa ciljem da se obnovi otomansko kulturno nasleđe i očuva
identitet tih etničkih zajednica.
Upravo je otomansko kulturno nasleđe tokom ratova
devedestih bilo značajno uništeno. To je i bio jedan od ciljeva rata
– eliminacija islama i osmanskog identiteta u regionu, što je srpska
ratna propaganda jasno definisala i u Bosni i na Kosovu tvrdnjom o
opasnosti od navodnog islamskog fundamentalizma.
Bilateralni odnosi sa Turskom zahtevaju veoma
pažljivo promišljanje. Najpre, Srbija mora prevazići negativne
stereotipe o islamu, otomanskoj imperiji i savremenoj Turskoj.
Stabilnost i razvoj Balkana će u velikoj meri u budućnosti zavisiti
i od Turske. Stoga Ministarstvo inostranih poslova, parlament, Savet
za nacionalnu bezbednost, Generalštab, instituti i razne analitičke
ustanove treba bez predrasuda da priđu tom zadatku. Srbija ima
potencijal da postane važan partner Turske na Balkanu (pored Bosne,
Kosova i Albanije) i pomogne uključivanju balkanskog islama u
evroatlantske integracije.
Međunarodne organizacije
Srbija je zapostavila svoje aktivno učešće u radu
UN tela. Nakon izolacije, njen povratak u okrilje UN nije pratila
aktivna politika koja bi rehabilitovala Srbiju na međunarodnoj
sceni. Osim što je Vuk Jeremić godinu dana predsedavao Generalnom
skupštinom UN, Srbija nema zapaženu ulogu ni u jednom telu UN. To je
posledica odsustva osmišljene spoljne politikle, ali i devastacije
Ministarstva i deficita profesionalnih kadrova. MIP je kao i sve
druge instiitucije sistema u procesu raspada bez naznaka da će doći
do ozbiljnog reformisanja i kadrovske obnove.
Uloga predsedavajućeg OEBS (od 1. januara 2015)
biće takođe ugrožena pomenutim nedostacima MIP. Osim toga, zbog
ukrajinske krize koja je u planetarnom fokusu, pitanje je da li će
moći da obezbedi u tom sporu posredovanje kakvo se očekuje. Mnogi
sumnjaju u njene kapacitete. Osim toga, mnogi ističu da skromnost
nikad nije bila odlika srpske političke klase. Jer, 2015, obeležava
se i 40-godišnjica Helsinškog akta što stvara mogućnost za davanje
novih podstreka Organizaciji i sigurno može doprineti popravljanju
imidža Srbije.
Kad je reč o ulozi predsedavajućeg OEBS, ruski
ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin ističe da je "za Srbiju to
ne samo izazov, nego i stvarna mogućnost da pokaže sve ono pozitivno
što ima“, dok američki ambasador Majkl Kirbi kaže da bi Srbija, da
je mogla da predvidi ukarajinsku krizu verovatno dva puta razmislila
pre prijavljivanja za tu poziciju.
Rusija je u stalnom nastojanju da ograniči širenje
i značaj NATO, godinama pokušavajući da nametne OEBS kao bezbednosni
okvir Evrope u čemu nije uspela. Ukrajinska kriza će sigurno ponovo
otvoriti pitanje bezbednosnog okvira Evrope.
Kako je ruska pozicija znatno oslabljena zbog
ekonomskih sankcija Zapada, moguće je očekivati neki kompromis o
ukrajinskom pitanju.
Postavlja se pitanje da li Srbija ima moralni i
profesionalni kredibilitet da se pokaže doraslom u takvoj situaciji
kad još nije spremna da slične situacije reši u samom region. |
