NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 3/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti arhiva - STRANA 3 > Pretenzije prema Bosni još uvek postoje

 

  

Intervju Dana: Sonja Biserko

Pretenzije prema Bosni još uvek postoje

Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji govori o izazovima sa kojima bi se Srbija mogla suočiti tokom ovogodišnjeg predsjedavanja OEBS-om, zbog čega Beograd, uprkos najavama, još nije otvorio niti jedno pregovaračko poglavlje sa EU i zašto politička i kulturna elita Srbije ne odustaje od projekta Dobrice Ćosića koji je Republiku Srpsku definisao kao "preskupu ali jedinstvenu političku i ratnu pobedu srpskog naroda u drugoj polovini XX veka"

 

Piše: Tamara Nikčević

23. januar 2015, Dani

"Kao zemlji koja nema jasno definisanu spoljnu politiku, predsedavanje OEBS-om za Srbiju će predstavljati veoma težak, ali i izuzetno izazovan zadatak. Tim pre što na veliku međunarodnu scenu Beograd ovoga puta stupa u trenutku eskalacije ukrajinske krize i više nego komplikovanih odnosa na relaciji Brisel - Moskva", kaže Sonja Biserko. "Preuzimajući dužnost predsedavajućeg OEBS-a, ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić u Beču je prošle nedjelje najavio da će prioritet Srbije, kao države koja će ove godine predvoditi tu važnu međunarodnu organizaciju, biti pokušaj rešavanja sukoba u Ukrajini i normalizacija odnosa EU i Rusije."

 

DANI: Istovremeno, srpski šef diplomatije poručio je da ulazak Kosova u OEBS "ne dolazi u obzir".

BISERKO: Reč je o nastavku politike koju je u Srbiji provodila vlada Borisa Tadića, čiji je ministar inostranih poslova Vuk Jeremić tokom svog mandata činio sve kako bi sprečio šire međunarodno priznanje Kosova i eventualno učlanjenje te države u međunarodne institucije. Izjava koju ste citirali bila je inače replika ministra Dačića na sugestiju američkog ambasadora da je vreme da Kosovo postane član OEBS-a. Podsećajući na činjenicu da se ta vrsta odluke donosi konsenzusom svih pedeset i sedam zemalja članica, Dačić je na ovaj način u stvari najavio kako će Beograd glasati u slučaju da se takav predlog stavi na dnevni red.

 

DANI: Kako bi u tom slučaju glasala Rusija, šta mislite?

BISERKO: Nisam sigurna, budući da je reč o državi koja je Krim otela Ukrajini i koja, kao velika sila, vodi računa isključivo o sopstvenim interesima. Ali, ako se na trenutak vratimo problemu Kosova i insistiranju Ivice Dačića i premijera Aleksandra Vučića na tome da su do sada učinili mnogo toga kako bi se odnosi Beograda i Prištine normalizovali, logično pitanje je - kakav rezultat možemo očekivati u februaru, nakon nove runde pregovora dve vlade. Smemo li se nadati da bi tokom srpskog predsedavanja OEBS-om mogli biti otklonjeni zastoji u provođenju Briselskog sporazuma, budući da Beograd i dalje odbija da organizuje predviđenu i već dogovorenu zajednicu srpskih opština?

 

DANI: Zašto Beograd to odbija?

BISERKO: Zato što bi, realno, Srbi na Kosovu na taj način prihvatili status manjine. Ovakvom rešenju oštro se suprotstavlja ne samo ceo desni, konzervativni srpski politički i kulturni blok, nego i prilično marginalizovani predsednik Tomislav Nikolić koji, najavom nekakve nove kosovske platforme, zadaje ozbiljne probleme nedovoljno odlučnoj vladi premijera Aleksandra Vučića. Istovremeno, pričom o Kosovu, Nikolić pokušava da ojača sopstvenu poziciju i da se, eventualnim dolaskom na čelo takozvanih patriotskih i anti-EU snaga u Srbiji koje uživaju otvorenu podršku Moskve, nametne kao važan faktor nacionalne kohezije.

 

DANI: Da li je izjava ministra Dačića o tome da će Srbija glasati protiv eventualnog učlanjenja Kosova u OEBS u suprotnosti sa sporazumom kojim se Beograd obavezao da neće ometati učlanjenje Kosova u međunarodne institucije?

BISERKO: Naravno da jeste. Doduše, to je i logično, budući da je, ponavljam, reč o zemlji sa nedefinisanom, gotovo šizofrenom spoljnom politikom koja je s jedne strane usmerena ka članstvu EU, dok sa druge uporno odbija da sopstvenu spoljnu politiku uskladi sa Briselom. U kontekstu predsedavanja OEBS-om, reč je o više nego ozbiljnom problemu. Tim pre što imam utisak da je upravo ta činjenica u nekom smislu Srbiji dala krila.

 

DANI: U kom smislu?

BISERKO: Na prilično neobjašnjiv i u realnosti neutemeljen način, Srbija se, rekla bih, sve više identifikuje sa bivšom Jugoslavijom i sa onim šta je SFRJ na međunarodnoj sceni značila u vreme dok se na njenom čelu nalazio Josip Broz Tito. Srpska politika kao da odbija da shvati da je Titova Jugoslavija, za razliku od današnje Srbije, imala značajno mesto u međunarodnim odnosima, važnu ulogu u OEBS-u, ondašnjem KEPS-u, ali i u Ujedinjenim nacijama i drugim svetskim organizacijama, i to, pored ostalog, zahvaljujući i činjenici da se, tokom Drugog svetskog rata, borila na strani velike svetske antifašističke pobedničke koalicije. Za nas je bolje da i ne govorimo o tome kakav je status Srbija imala i kakav status ima zahvaljujući osvajačkim ratovima koje je vodila devedesetih godina prošloga veka.

 

DANI: Da, ta se "sitnica" zaista zaboravlja.

BISERKO: U Srbiji se niko, čak ni Slobodan Milošević, odavno ne pominje u kontekstu odgovornosti za ratnu politiku devedesetih. Sudeći po tom opšteprihvaćenom društvenom stavu, ispade da rata u kome je Beograd bio glavni vinovnik, uzročnik i glavni faktor nikada nije ni bilo. A ako nije bilo rata, nije bilo ni vojnih, policijskih, paravojnih, parapolicijskih formacija; nije bilo zločina, etničkog čišćenja, genocida; rečju, nije bilo - ničega! Ništa se nije dogodilo, te je u takvoj situaciji izlišno postavljati pitanje bilo čije odgovornosti. E, upravo je to cilj.

 

DANI: Čiji?

BISERKO: Političkih, kulturnih i društvenih struktura koje nameću amneziju o kojoj govorim i koje na taj način u drugi plan stavljaju sve ono što bi za srpsko društvo bilo otrežnjujuće i što bi mu omogućilo da konačno krene napred. Naravno, mislim na uvid u vlastitu ulogu u rušenju Jugoslavije. Kada bi Srbija imala iole odgovorniju političku elitu, ovo bi mogla biti prilika za jasno distanciranje od ratne politike devedesetih.

 

DANI: Kakvo jasno distanciranje?! Vidjeli ste kako je prošle nedelje premijer Vučić reagovao kada ga je u Gračanici kosovski novinar pitao hoće li se Srbija izviniti Prištini zbog zločina srpskih snaga devedesetih. "Dajte neko ozbiljno pitanje!" – odgovorio je premijer. A prije samo nekoliko godina, o tim "neozbiljnim pitanjima" – mislim na ubistva albanskih civila, na leševe koji su prevoženi u hladnjačama i bacani u masovne grobnice širom Srbije - svjedočio je direktni učesnik tih zločina, haški optuženik general Rodoljub Đorđević. Kao što ste rekli, to danas ne ignoriše samo premijer Vučić; ignoriše i dio onih institucija, medija i građana koji su se devedesetih suprotstavljali politici zločina i etničkog čišćenja.

BISERKO: To je tačno. Doduše, ni prethodne vlasti, strukture od 5. oktobra 2000. do danas, nikada suštinski nisu pokazale spremnost da društvu otvore realnu perspektivu, da ga suoče ne samo sa prošlošću nego i sa stvarnošću i realnošću sveta u kome žive. Bajke o Beogradu na vodi, o arapskim i kineskim investitorima koji jedva čekaju da svoje milijarde ulože u Srbiju dodatno podgrevaju frustraciju srpskog društva koje se, poniženo izgubljenim ratovima, višedecenijskom izolovanošću i opštom bedom i dalje nada da bi možda neki takav veliki projekt o kome govori Aleksandar Vučić mogao konačno ispraviti "istorijsku nepravdu" koja je počinjena srpskom narodu. Upravo je to jedan od najvažnijih pokazatelja suštinske nespremnosti srpskog društva da se reformiše, da prihvati drugačiji vrednosni sistem koji bi mu pomogao da se distancira od svoje teške i traumatične prošlosti. Iako predsedavajuća OEBS-a, nažalost, Srbija danas nema bilo kakav moralni kredit da Evropi prenese vlastito iskustvo iz koga bi ta ista Evropa eventualno mogla da izvuče neke važne lekcije. A upravo bi iskustvo Srbije i zemalja bivše SFRJ u ovom momentu EU, Rusiji i Ukrajini moglo biti od izuzetne važnosti.

Kada je reč o odgovoru premijera Vučića kosovskom novinaru… Vučić ponavlja kako se promenio, kako nije isti kakav je bio devedesetih, ali samo pod uslovom da oni koji to slušaju ne pominju devedesete, da ne govore o tome šta su srpska politika, srpska vojska, policija, akademija, crkva, Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić činili po bivšoj Jugoslaviji.

 

DANI: Ili pod uslovom da premijera Vučića niko ne podsjeća na to da je, uoči Srebrenice, u Skupštini izgovorio prijetnju: Stotinu muslimana za jednog Srbina!

BISERKO: Pa, i ne podsećaju ga. Zbog iste nečiste savesti, zbog odgovornosti za sve ono što se događalo devedesetih, ogromna većina građana danas o tome ćuti. I njima odgovara da se tema "mračne prošlosti" zaboravi. Zato je pitanje koje je postavio novinar u Gračanici - "neozbiljno". Pojedinci koji su spremni da o tome nešto kažu u medijskom i u svakom drugom smislu marginalizovani su, što političkoj eliti daje za pravo da se ponaša kao da nedavna prošlost ne postoji. Uostalom, podsećam vas na to da je vlast u Srbiji Vučić osvojio ne na priči o prošlosti i suočavanju sa njom, nego na kampanji protiv tajkuna, na navodnoj borbi protiv kriminala i korupcije. Istovremeno, paralelno sa tim procesom, premijer je postepeno preuzimao sve poluge moći u svoje ruke, dodatno devastirajući i urušavajući i onako već urušene institucije. Na kraju, kao logična posledica tih procesa, u Srbiji je formirana nova moćna tajkunska klasa bliska premijeru Vučiću i novim centrima moći.

Korupcija cveta i upravo to su razlozi zbog kojih danas imamo zastoj u približavanju Srbije EU.

 

DANI: Šta konkretno? Zbog čega Srbija, uprkos najavama, protekle godine nije otvorila nijedno poglavlje niti počela pregovore sa EU?

BISERKO: Problem Vučićeve vlade je to što na unutrašnjem planu nije ostvarila gotovo ništa od onog što je obećala. Nema pravne države, mediji su pod gvozdenom kontrolom, izostala je ozbiljna borba protiv korupcije i kriminala… Za neuspeh u otvaranju pregovora sa EU beogradska vlast sada pokušava da nađe opravdanje u činjenici da se čekalo sa konstituisanjem organa vlasti u Prištini, što ne pije vodu. Jer, da je htela napred, Vučićeva vlada mogla je da radi na provođenju onog dela Briselskog sporazuma koji zavisi isključivo od Beograda. A videli smo da to nije činila.

Sa druge strane, ako govorimo o neuspehu pregovora sa EU, moramo uzeti u obzir nešto što je objektivna činjenica: u srpskom društvu postoji ozbiljan otpor reformama, za koje, uzgred, sve i da i želi da ih provede, Vučić nema kompetentne ljude. Ministar pravde, recimo, gotovo pet meseci nije u stanju da reši problem sa advokatima, zbog čega je pravni sistem zemlje doslovno u blokadi. Ili ministar obrazovanja koji se mesecima muči sa prosvetarima. Zbog problema o kojima govorim i frustracija izazvanih neuspesima vlade na gotovo svim poljima, Vučić i naprednjaci čine ono što su činili devedesetih.

 

DANI: Radikalizuju javni prostor, svađaju se sa novinarima, sa zapadnim diplomatama, sa zvaničnicima EU?

BISERKO: Naravno. U trenutku dok predsedava OEBS-om, čini se da je Srbija ponovo u ratu sa svima. Sa druge strane, jasno je da radikalizacija o kojoj govorimo ide u prilog upravo onom političkom bloku koji se protivi ulasku Srbije u EU, za šta se inače premijer Vučić deklarativno zalaže. Govorim o Demokratskoj stranci Srbije, o Dverima, Crkvi, predsedniku Nikoliću, desničarskim organizacijama koje premijer možda i nesvesno snaži porukama da Evropa želi da ga sruši. Ovih dana čujem kako je Sandu Rašković Ivić u politički život vratio Aleksandar Vučić. Da, možda i jeste, ali šta to znači?! Pa, zar Boris Tadić nije napravio stranku Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću koja ga je kasnije pobedila? Hoću da kažem da ta vrsta argumenata ne predstavlja garanciju da konzervativni blok jednoga dana neće nadjačati i pobediti Vučića koji im, svađajući se sa EU, itekako pomaže.

 

DANI: Čini li vam se da te svađe i oštre riječi premijera Vučića na račun evropskih zvaničnika ostaju bez odjeka u Briselu?

BISERKO: Osnovni problem je u tome što Srbija trenutno nema opoziciju.

 

DANI: Izuzev predsjednika Tomislava Nikolića?

BISERKO: Nikolić predstavlja desnu, konzervativnu opoziciju. Sa druge strane, Vučić nema pravu demokratsku, civilizovanu i proevropsku opoziciju kojoj bi, očekujući od nje da zauzme odgovarajuće mesto, Brisel eventualno mogao da se okrene. U tom smislu, kakav je da je, sa podrškom koju ima, Vučić je u ovom momentu garant da će na Kosovu biti provedeno ono što je Beograd potpisao i obećao. Mislim pre svega na Briselski sporazum za koji je EU najviše zainteresovana.

 

DANI: Znači li to da države nastale raspadom SFRJ koje još uvijek nisu članice EU nemaju šta da očekuju od srpskog predsjedavanja OEBS-om? Može li Srbija i kako pomoći nekoj od tih zemalja?

BISERKO: Ta bi činjenica mogla da bude značajna ukoliko bi se Ivica Dačić zaista držao jednog od svojih proklamovanih prioriteta, a to je tešnja regionalna saradnja. Pre svega, to bi moglo da bude značajno u bezbednosnom smislu, u smislu prevazilaženja problema nastalih devedesetih, ali i u smislu slobode izražavanja na kojoj je, nažalost, Srbija pala na ispitu. Jer, ako je tokom poslednje dve i po godine situacija postala do te mere zaoštrena da svako onaj ko izrekne bilo kakvu kritiku na račun premijera Vučića bude izložen baražnoj paljbi kontrolisanih medija, a da predsednik vlade novinare, predstavnike nevladinih organizacija i evropske diplomate bez pardona naziva lažovima, stranim plaćenicima, agentima, neprijateljima i slično, šta je to ako ne drastično pogoršanje slobode govora i izražavanja? Verujem da se i društva regiona suočavaju sa manje-više sličnim problemima, što bi, da je situacija drugačija, mogla biti tačka oko koje se mogao pokrenut regionalni dijalog u smislu rešavanja nagomilanih unutrašnjih konflikata. Ovako...

 

DANI: Šta je sa Bosnom i Hercegovinom? Može li predsjedavanje Srbije OEBS-om biti šansa za BiH?

BISERKO: Odnos Srbije prema BiH je konstanta i na tu činjenicu nikada presudno nije uticalo niti utiče lični odnos predstavnika ovdašnje vlasti sa vladom u Banjaluci.

 

DANI: Kako nije?

BISERKO: Nije. Reč je o odavno utvrđenom državnom projektu u koji su ugrađene sve elite: i one na vlasti i one u opoziciji i većina društva. U tom smislu, nevažno je da li je u Srbiji na vlasti Slobodan Milošević, Boris Tadić, Vojislav Koštunica ili Aleksandar Vučić; važno je da se radi na pokušaju ostvarenja onog državnog projekta koji je svojevremeno najbolje definisao Dobrica Ćosić, rekavši da je Republika Srpska jedini pravi ratni plen koji je Srbija dobila iz ratova devedesetih. Poslednjih nešto duže od pola veka, ta strategija "otvorenih pitanja" u regionu delom je bazirana na istorijskom stradanju Srba u logoru Jasenovac i na ulozi žrtve koju srpska politička i intelektualna elita svesno projektuje kao tačku mobiliziranja protiv ostalih jugoslovenskih naroda. U skladu sa na taj način definisanim "ratnim plenom" kako je, ponavljam, deo Bosne i Hercegovine nazvao Dobrica Ćosić, ali i sa ostalim takozvanim otvorenim pitanjima, Beograd je uvek dosledno usmeravao svoju državnu politiku. I od toga neće tako lako odustati. Uostalom, zar svaka vlada nakon 5. oktobra 2000. nije pokušavala da na svoj način i mirnim putem završi projekat koji je režim Slobodana Miloševića probao da reši ratom? U tom smislu, demokratska vlast samo je zamenila metod; projekat i krajnji cilj ostali su nepromenjeni. Drugim rečima, za razliku od Miloševića koji je Bosnu i Hercegovinu pokušao da podeli ratom, genocidom, etničkim čišćenjem, ovi koji su došli nakon njega tu istu politiku nastojali su da provedu diplomatskim sredstvima.

 

DANI: Kako?

BISERKO: Tako što su se, čekajući pogodan momenat, trudile da ratom "osvojene teritorije" legitimišu na miran način. Cela struktura o kojoj govorim i dalje duboko veruje da je BiH privremeno rešenje i zato igraju na Milorada Dodika, koga jednoga dana planiraju da upotrebe kao izvođača prljavih poslova. Iako su od ratova prošle gotovo dve decenije, beogradski nacionalistički krugovi za sada su jedino pustili Hrvatsku.

 

DANI: A Crnu Goru?

BISERKO: Kao i Bosna i Hercegovina, Crna Gora je i dalje legitimna meta srpskih nacionalista. Zato bi bilo veoma važno da Crna Gora do kraja 2015. zaista bude pozvana u članstvo u NATO. Kao što bi bilo dobro da međunarodna zajednica, kada je reč o BiH, ne napravi grešku kao mnogo puta do sada.

 

DANI: Kakvu grešku?

BISERKO: Međunarodna zajednica po pravilu sebi dozvoli da je u prvih godinu ili dve svaka nova vlast u Beogradu zavara svojim deklarativnim odnosom distance prema vlasti u Banjaluci, pa joj neretko promiče naknadno međusobno zbližavanje koje se po pravilu veoma loše završi. Krajnji cilj tog zbližavanja je, kažem, izdvajanje RS-a iz BiH. Zato je pitanje Bosne i Hercegovine test ne smo EU nego i OEBS-a i ostalih međunarodnih institucija i organizacija. Tim pre što će, htela - ne htela, Evropa na kraju morati da se vrati na BiH, budući da će na taj način dati odgovor na ključno pitanje: kakva društva želi u EU.

 

AKTUELNOSTI

STRANA 3/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment