NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 3/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti arhiva - STRANA 3 > Mihailović je fašista i kolaboracionista

 

  

Intervju: Branka Prpa

Mihailović je fašista i kolaboracionista

Beogradska istoričarka objašnjava zašto se savjetnik predsjednika Tomislava Nikolića, profesor Oliver Antić baš toliko zalaže za sudsku rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića i zbog čega je krajem devedesetih, kao ministar informisanja Srbije, Aleksandar Vučić proganjao njenog tadašnjeg supruga, novinara Slavka Ćuruviju, koga su u aprilu 1999. ubili pripadnici srpskog DB-a

 

Piše: Tamara Nikčević

6. mart 2015, Dani

"Proces rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića koji se trenutno vodi pred beogradskim Višim sudom nema, kako se to tvrdi, za cilj ispravljanje čisto proceduralnih grešaka napravljenih tokom suđenja 1946; cilj ovog procesa je da se, sa stanovišta mirnodopskih merila, proceduralni propusti uzmu kao osnov za poništenje celokupnog sudskog postupka kojim je Draža Mihailović osuđen za zločine i kolaboraciju sa okupatorom tokom Drugog svetskog rata", kaže Branka Prpa.

 

"Sa druge strane, oni koji insistiraju na sudskom postupku veoma dobro znaju da bi, u slučaju pokretanja klasičnog procesa rehabilitacije, moralo biti postavljeno viktimološko pitanje sa sve priloženim dokumentima koja ozbiljno svedoče o odgovornosti četnika u Drugom svetskom ratu; naravno, taj proces nikada ne bi mogao biti dobijen. Upravo zato se ide na formalnopravnu definiciju Mihailovićeve krivice, na osnovu koje bi se zatim izvršila i opšta rehabilitacija i Draže Mihailovića i celog četničkog pokreta."

 

DANI: Spomenuli ste mirnodopske uslove...

PRPA: Ako analizirate sudske postupke vođene nakon Drugog svetskog rata u proceduralnom i formalnopravnom smislu, danas biste s lakoćom mogli osporiti i sam nirnberški proces. Što, naravno, nipošto ne znači da svi osuđeni nisu krivi. Sa druge strane, tokom nirnberškog procesa je, u smislu pravne definicije, prvi put u istoriji grupa ljudi optužena i osuđena za metafizičku kategoriju, za - zlo. Ako pogledate slična suđenja u Francuskoj, videćete da je, posle Drugog svetskog rata, kod njih doneseno više od 12.000 smrtnih političkih presuda za kolaboraciju, od čega je izvršeno njih oko 7.500. Znači li to da je reč o prekim sudovima? Da, znači, i?!

 

DANI: Šta hoćete da kažete?

PRPA: Hoću da kažem da ratno i mirnodopsko pravo nisu dva ista prava. Naročito ne ako uzmemo u obzir činjenicu da je, kao rat protiv čoveka i čovečnosti, Drugi svetski rat zapravo bio fenomen nezabeležen u dotadašnjoj ljudskoj istoriji. Monstruoznost počinjenih zločina, naročito holokausta, dovela je do toga da su, pokušavajući da ih definišu, pravnici, kao pravnu kategoriju, krenuli da koriste biblijske pojmove i relegijsku metafiziku. U tom smislu, licemerno je danas pozivati se na formalnopravne manjkavosti sudskog procesa iz 1946. godine, vođenog protiv Dragoljuba Mihailovića.

 

DANI: Do 2015. ne samo istoričari nego i građani jugoslovenskih zemalja bili su u prilici da se upoznaju sa brojnim dokumentima i dokazima četničkih zločina, kao i njihovim savezništvom sa nacistima. Zašto se onda i dalje traži rehabilitacija Draže Mihailovića?

PRPA: Posle pada Berlinskog zida, nemački i francuski istoričari započeli su polemiku o tome jesu li nacionalsocijalizam i komunizam isti oblik totalitarizma. Francuzi su tvrdili da se ta dva totalitarizma, koja su nesumnjivo karakterisali obračuni sa političkim neistomišljenicima, ipak ne mogu izjednačiti, budući da počivaju na različitim ideološkim matricama. Braneći tezu o dva jednaka totalitarizma u "stoleću zlih", kako je XX vek nazvala Agnes Heller, Evropa je na kraju ipak pristala na to da se između nacionalsocijalizma i komunizma stavi znak jednakosti. Sličan proces imate i kod nas, gde su i partizani, baš kao i četnici, odjednom postali zločinci. Kada uđete u tu vrstu izjednačavanja krivice i odgovornosti dve strane i njenih aktera, dolazite do zaključka da su svi žrtve. Ne, nisu! Antifašisti i civili su žrtve; oni koji su ih ubijali su zločinci. Tu nema i niti može biti znaka jednakosti. Sa druge strane, ako u obzir uzmete priče o tome da su komunisti srušili SFRJ...

 

DANI: U zločine i zvjerstva odavde se, koliko se sjećam, išlo uglavnom sa četničkim obilježjima i četničkom ideologijom.

PRPA: To nije sporno. Međutim, činjenica je da komunisti, iako ni idejno ni stvarno nisu tvorci Jugoslavije, jesu njeni rušitelji. Tim pre što je ondašnje jugoslavensko rukovodstvo suštinski počelo da osporava ono što je bio osnov i temelj druge Jugoslavije: antifašizam i bratstvo-jedinstvo. Jasno je da je jugoslavenska država mogla postojati isključivo i jedino na principu tolerancije: svi su jednaki, bez obzira na brojnost; svi su ravnopravni, bez obzira na to kojem narodu, veri ili religiji pripadali. E, sada, uprkos činjenici da su i Slobodan Milošević i Franjo Tuđman imali nesporan komunistički background, da bi srušili zemlju kakva je bila Jugoslavija, morali su da se posluže drugom ideologijom, ideologijom četništva i ustaštva iz Drugog svetskog rata. Uvodeći govor mržnje, uveli su fašizam. Jer, kako drugačije da ubijete čoveka samo zato što je različite vere ili nacije? Opravdanje takve genocidne politike - za koju je, uzgred, profesorka Smilja Avramov ovih dana odlikovana od predsednika Tomislava Nikolića - nađeno je u datim ideološkim matricama.

 

DANI: Rehabilitacijom Draže Mihailovića rehabilituju se ratovi i zločini počinjeni tokom agresorskih ratova devedesetih?

PRPA: Naravno. Kao i samih njihovih aktera. Nijedan rat ne možete početi bez saveza elita, o čemu je, objašnjavajući uspon Adolfa Hitlera, šezdesetih godina XX veka govorio i nemački istoričar Fric Fišer. U tom smislu, teško da biste samo kao komunisti mogli da srušite Jugoslaviju; u tome im je, nesporno, bila neophodna i pomoć elita: od SANU i SPC-a, do Udruženja književnika, intelektualaca, četnika... Svi oni su omogućili da Slobodan Milošević povede onako krvav rat.

 

DANI: U Srbiji je prije nekoliko godina donesen Zakon o izjednačavanju partizanskog i ravnogorskog pokreta, koji je potpisao tadašnji predsjednik Boris Tadić. Da li je to predstavljalo političku rehabilitaciju četnika i četništva?

PRPA: Jeste... Znate, zaista je lepo to što su četnici deklarativno bili antifašisti; međutim, istorijske činjenice govore nešto sasvim drugo: na čelu sa Dražom Mihailovićem, ta se vojska borila na strani Nemaca i Italijana. Četnička ideologija je ideologija etničkog čišćenja i tu nema spora. Budući da je od tog istorijskog fakta teško pobeći, donošenjem ovog zakona Srbija je zapravo pokušala da, u političkom smislu, kvislinge izjednači sa partizanima i antifašistima.

 

DANI: Ako već imamo političku, moguće i sudsku rehabilitaciji, šta je sa istorijskom rehabilitacijom četnika? Je li ona isključena?

PRPA: Prvo, sudska odluka kojom bi se rehabilitovao Draža Mihailović povlači i određene posledice. Naime, u slučaju da, kao istoričarka, na osnovu konkretnih istorijskih fakta krenem da tvrdim da je Draža Mihailović fašista i kolaboracionista, da li to znači da će, pozivajući se na sudsku odluku, neko moći da me tuži? Hoću da kažem da se eventualnom sudskom rehabilitacijom nasilno ukida akademska i naučna sloboda interpretacije istorijskih činjenica. A ta istorija se, hteli - ne hteli, naprosto dogodila. I nju ne možete promeniti naknadnim ni sudskim ni političkim odlukama. Koje su, u konkretnom slučaju, puko falsifikovanje istorije.

 

DANI: Kako se onda na tim sudskim procesima kao svjedoci pojavljuju i Vaše kolege istoričari?

PRPA: Nažalost, ti su ljudi pozvani ili unajmljeni da svedoče, iako svoja stajališta prethodno nisu potvrdili u akademskoj zajednici. Da biste u nauci postali nosilac istine, morate se verifikovati u naučnoj zajednici kojoj pripadate. Što, kažem, niko od onih koji danas učestvuju u rehabilitaciji Draže Mihailovića nije učinio. Ovde se vraćamo na priču o devedesetima, o odgovornosti elita za rat i za zločine počinjene na prostoru SFRJ; na činjenicu da su pojedini ugledni istoričari opravdavali ratove devedesetih. Evo, zar Milorad Ekmečić, iako jugoslavenski istoričar velikog kalibra, nije postao ideolog Miloševićeve ratne politike? Ili Vasilije Krestić koji je govorio o "genocidnoj prirodi Hrvata". Pravdajući rat, ti ljudi su funkciju istoričara sveli na nemesis. Na ovaj način otvoren je put ka konačnom završetku upravo onih procesa koji su ostali nedovršeni tokom Drugog svetskog rata. Mislim na etnička čišćenja, genocide, masovne zločine i slično.

 

DANI: Pretpostavljam da Vas ne iznenađuje to da je zastupnik predlagača u procesu za rehabilitaciju Draže Mihailovića Oliver Antić, savjetnik predsjednika Tomislava Nikolića?

PRPA: Kako bi me iznenadilo, budući da znam da je predsednik Srbije zvanični četnički vojvoda?! Koji ne samo da se te titule nikada nije odrekao nego je očito i veoma ponosan na tu svoju ideološko-vojnu definiciju... Nažalost, u Srbiji vlada opšti galimatijas kada je reč o definisanju prava i pravde, istine i laži, moralnog i nemoralnog, istorijske istine i istorijskog falsifikata. Zato niko i ne postavlja pitanje - šta podatak koji navodite znači za ovo društvo. Jer, privatno, Tomislav Nikolić može da voli četnike koliko hoće; međutim, kao predsednik svih građana na tako nešto nema pravo. Iako se na taj način ponaša. Uostalom, videli ste šta se dogodilo na prošlogodišnjoj paradi održanoj povodom obeležavanja sedamdeset godina od oslobođenja Beograda, na kojoj je predsednik Nikolić izbegao da pomene vrhovnog komandanta jugoslavenske partizanske oslobodilačke vojske Josipa Broza Tita. Umesto njega, jugoslovenske partizane pomenuo je ruski predsednik Vladimir Putin. Jasno i glasno. Izgleda da Tomislav Nikolić još nije naučio da je antifašizam natpolitička, nadnacionalna i nadideološka kategorija. Da je drugačije, Staljin, Čerčil i Ruzvelt nikada ne bi mogli da sednu i dogovore se o bilo čemu. Antifašizam je i borba za čoveka i za čovečanstvo, što takođe ne razumeju ni predsednik Srbije ni njegovi savetnici.

 

DANI: Sa druge strane, kao što sam već rekla, proces rehabilitacije Draže Mihailovića ipak nije započet juče ili tokom trajanja mandata ove Vlade; započet je u vrijeme vlasti Borisa Tadića.

PRPA: To je tačno. Na tome je, sećate se, najviše insistirao Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde i visoki funkcioner Demokratske stranke. Ipak, Boris Tadić je rekao da je rehabilitacija Draže Mihailovića najveća politička greška u njegovom predsedničkom mandatu.

 

DANI: Kada je to rekao? Tek kada je 2012. izgubio predsjedničke izbore. Do tada se živ nije čuo.

PRPA: Ne bih da branim Tadića, ali moram da kažem da sam ga čula kada je, nakon što je izgubio izbore - tu imate pravo - u jednoj televizijskoj emisiji priznao da mu je rehabilitacija Draže Mihailovića najveća politička greška. Zašto ju je učinio? To bismo možda mogli da pitamo Srđana Šapera. On voli te stvari. Reč je, dakle, o izmišljenim marketinškim kampanjama u kojima neko sebe pokušava da definiše kao univerzalnu političku kategoriju. "Dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane" može biti nečija politička definicija, ali moramo se složiti da toj definiciji nedostaje - čast. Jer, ma koliko se trudili, ne možete istovremeno biti i fašista i antifašista. Iako, inače, izbegavam, ovom prilikom citiraću Robespijera: nema slobode za neprijatelje slobode! U "Mariju i mađioničaru" Tomas Man kaže da za nacizam postoji samo jedno rešenje, a to je - metak. Hoću da kažem da ako pripadate vrednostima zapadne civilizacije, morate biti svesni da antifašizam nije relativna, već jasna kategorija na kojoj počiva celokupni etički sistem koji nazivamo humanizmom. Koji je, opet, jedna od ključnih karakteristika Evrope modernog doba.

 

DANI: Dijeli li ova Vlada te vrijednosti? Govoreći o rehabilitaciji Draže Mihailovića, premijer Aleksandar Vučić - koji se, vidjeli ste, u jednom od svojih loše napisanih "sastava" referira i na Tomasa Mana - kaže kako ne želi da se vraća u prošlost.

PRPA: Danas u Srbiji imate pojedince na vlasti za koje je najdalja prošlost ono što se događalo poslednjih petnaest godina - od 2000. do 2015. Kojoj političkoj opciji ti ljudi pripadaju? Onoj koja je devedesetih pretila da će Hrvate klati zarđalim kašikama i da će granice velike Srbije biti Karlovac - Karlobag - Ogulin - Virovitica. Jesu li se ti ljudi ikada javno ogradili ili distancirali od politike koju su zastupali devedesetih? Nisu, naravno. Napustili su partiju Vojislava Šešelja ne rekavši šta misle o ideologiji koja je do juče bila njihova. U tom smislu, preobrazba koja se dogodila dvojici pripadnika Šešeljevih radikala - mislim na Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića - mimikrijska je.

Tokom života, čovek čini različite gluposti. Posebno u mladosti, koja tome i služi. Zašto onda imate problem da o tome što ste radili nešto javno i kažete? Možda zbog toga što ste svesni da su "gluposti" koje ste činili bile nečasne i da je neko zbog njih stradao. Nije to konzumiranje marihuane koje javno priznaju gotovo svi američki predsednici svesni da, osim možda sebi, na taj način nisu naneli zlo bilo kome drugome. Eto, to bi mogao biti odgovor na pitanje zašto se izbegava podsećanje na devedesete.

 

DANI: U svom posljednjem "krležijanskom" obračunu sa "njima", premijer Vučić kaže kako ga, tim stalnim podsjećanjem na prošlost, "cvrčci" - Zoran Đinđić govorio je o trutovima - usporavaju u reformama. Osjećate li se prozvanom?

PRPA: Premijer očito ne razume da je, kada se već našao na takvoj funkciji, neminovno vidljiv svaki njegov potez. To je princip demokratije u kojoj uloga predsednika vlade nije da bude bilo kakav mrav-mučenik, bilo kakav genije; njegova dužnost i uloga je da bude puki servis građana. Koji onda ti isti građani imaju pravo da kritikuju, da iznose primedbe na ponašanje, na govore ili poteze. U ozbiljnim državama i demokratijama ta vrsta ocenjivanja ili kritike ne sme biti razlog da vas onaj koji je u svojstvu servisa građana automatski etiketira kao cvrčke, kao strane plaćenike, izdajnike ili lažove. Građani su, kaže premijer, lenjivci koji, ako nemaju posao, mogu da otvore firmu. Nemaju hleba? Neka jedu kolača! Koliko god ta rečenica Marije Antoanete bila izmišljena, na osnovu nje je, ne smemo zaboraviti, radila giljotina. Nijedan predstavnik servisa građana ne sme, dakle, na taj način "ružiti narod; tim pre što je narod suveren, ne vi kao premijer. Vrsta devijacije o kojoj govorim karakteristična je za totalitarne sisteme i događa se onim političarima koji državu identifikuju sa sobom. Država - to sam ja! Ne, ti nisi država. Vlasnik ove države je narod - srpski seljaci i građani koji su je stvorili. Ti si došao i otići ćeš. Oni su trajna kategorija.

 

DANI: Budući da je premijer Vučić svojevremeno obećao da će, u okviru svoje nadležnosti, pomoći da se konačno istraži slučaj ubistva novinara Slavka Ćuruvije...

PRPA: I, šta je učinio? Ništa, naravno. Nemojte mi samo reći da je pokušaj podizanja optužnice za ubistvo Slavka Ćuruvije još jedan u nizu velikih uspeha Vučićeve Vlade. Jer svi znamo da je reč o Potemkinovim selima. Uostalom, zar nije bilo logično da, pre obećanja koje navodite, Vučić objasni kako to da je upravo on bio ministar informisanja Srbije u vreme kada je Slavko ubijen? Ili da se izvini zbog toga što je Slavka Ćuruviju i lično proganjao?

 

DANI: Kako proganjao?

PRPA: Kako?! Tako što mu je, kao ministar informisanja, više puta pretio. Lično! Vučić se, videli ste, danas ironično izvinjava zbog toga što do 2014. nije bilo uspešne istrage i suđenja za Slavkovo ubistvo. Dobro, ali zašto toga nije bilo od aprila 1999, kada je Slavko Ćuruvija likvidiran, do oktobra 2000? U to vreme su Vučićevi i Dačićevi bili na vlasti... Valjalo bi se malo osvrnuti i na tu prošlost, zar ne? Tim pre što ona nije stala 5. oktobra 2000. Nešto je valjda postojalo i pre toga, u čemu je Aleksandar Vučič direktno učestvovao. Da vidimo šta je on to radio u slučaju Ćuruvija. Šta?! Da možda nije, kao ministar informisanja, podneo ostavku kada je Slavko ubijen? Je li rekao - mea culpa? Negde sam grešio, red je da snosim odgovornost. Ništa od toga, bože sačuvaj! Umesto prihvatanja odgovornosti, Vučić je te 1999, u vreme NATO-intervencije na SRJ, odlučio da preuzme ulogu o kojoj je očito oduvek sanjao: postao je glavni cenzor kod koga su doslovno svi glavni urednici srpskih medija svakodnevno odlazili kako bi dobili odobrenje šta smeju, a šta ne da objave.

 

DANI: Slavko Ćuruvija od tadašnjeg ministra informisanja nije tražio takvu dozvolu?

PRPA: Nije, naravno. Slavko Ćuruvija je obustavio štampanje svog nedeljnika Evropljanin, dok je Dnevni telegraf nastavio da štampa u Crnoj Gori. Iz koje su onda primerci novina ilegalnim putem dopremani u Srbiju. Naprosto, Slavko Ćuruvija nije hteo da dopusti da Aleksandar Vučić uređuje njegove novine. I bio je svestan posledica. Istovremeno, sve urednike takozvanih nezavisnih medija u Srbiji pozvao je da obustave štampanje novina.

"Ne možete ići kod Aleksandra Vučića, ratnog cenzora, da vam odobrava šta ćete da objavljujete", rekao im je. "Ako sada na to pristanete, budite sigurni da u Srbiji više neće biti slobodnog novinarstva."

Naravno, nisu ga poslušali, sa njim se nisu solidarisali. Ubrzo, 11. aprila 1999, Slavka Ćuruviju ubili su pripadnici DB-a Srbije.

 

AKTUELNOSTI

STRANA 3/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment