|
U Srbiji već dugo postoji potreba vraćanja celini dela Radomira
Konstantinovića. Otkuda ta potreba? Zar nije dovoljno poznata
činjenica da je njegov opus i raznovrstan i obiman? Pesme, romani,
radio-drame, eseji, beleške, polemike – sve bi to, kako tvrdi
profesor Gojko Tešić, koji je još davne 1973. godine izradio nacrt
Bibliografije Radomira Konstantinovića, nažalost neobjavljene –
stalo u 25 tomova. Nema nijednog Konstantinovićevog dela koje iz
nekog razloga nije objavljeno. Sem Kuće bez krova (1951), sva ostala
su doživela dva ili tri izdanja. Nekolika su prevedena. Nekoliko ih
je dobilo prestižne nagrade.
U životu Radomira Konstantinovića stvaralac i građanin u savršenom
su skladu. Sve vreme honorarni saradnik Radio – Beograda (u njegovoj
ostavštini sačuvana je poreska knjižica u koju je unosio neznatne
iznose honorara od kojih je živeo) – Konstantinovć je pisao i
objavljivao neverovatnim ritmom: na svake dve, najviše tri godine
novo delo (1951, 1954, 1956, 1958, 1960, 1964, 1966, 1969). Zatim je
usledio dug rad na osmotomnom delu Biće i jezik – u iskustvu pesnika
srpske kulture dvadesetog veka, koje je objavljeno 1983. godine.
Sledeću deceniju ispunio je rad na romanu Dekartova smrt, koji je
završen 1993. a objavljen 1996. godine. Najzad, Beket prijatelj,
2000. godine. Usledila je pauza koja će trajati sve do
Konstantinovićeve smrti (2011). Njegovi biografi tragaće za mogućim
razlozima: stvaralačka kriza koja pogađa i književne velikane kao,
na primer, Miroslava Krležu; bolest; agonija srpskog društva na
kraju 20. veka, koju je predviđao, da bi, našavši se usred nje –
zaćutao. Uostalom, zar sam Konstantinović nije bio izričit: ako je
mogućnost života u različitostima, uništena u Sarajevu, ona više
nije moguća ni u Beogradu ni u Zagrebu. A ako taj princip postane
univerzalan – ona više nije nigde moguća.
U isto vreme, lično povučen u duboku usamljenost, Radomir
Konstantinović je prisutan više nego ikada. Takvim ga čini
Filosofija palanke, koja baca u zasenak sva njegova ostala dela.
Smatrana hermetičnom knjigom, ona, namah, postaje skoro „popularna“
knjiga: ona govori da je apokaliptična stvarnost koju ljudi žive
bila predvidiva i da je predviđena. Sava Dautović neumorno
reprintuje knjigu, o njoj se pišu knjige i vode polemike, održavaju
naučni skupovi. Čak i ona Konstantinovićeva dela koja su, možda,
najviše kompatibilna sa Filosofijom palanke, kao što su dihotomno
Biće i jezik i intelektualno bilansni roman Dekartova smrt, pominju
se tek uz nju, Filosofiju palanke? Ima li tu nekog paradoksa? To
pitanje je već postavljeno posle ratova devedesetih godina, i čeka
odgovor.
U izdanju Kruga 99, asocijacije sarajevskih intelektualaca, koje je
posvećeno 75. godišnjici Radomira Konstantinovića (Glas savjesti u
nevremenu, 2003), uredništvo kaže: „Usuđujemo se reći kako ima nekog
paradoksa, pa i stanovite nepravde u činjenici da su njegova
(Konstantinovićeva – L.P.) kultna knjiga Filosofija palanke i
njegovo kapitalno djelo Biće i jezik… na izvjestan način
(ponavljamo: ipak nepravedno u dobroj mjeri zasjenili, ali ne i
obezvrijedili njegova druga, prethodna i potonja djela. Ali,
pokazalo se i na ovom skupu (Sarajevo, 2003): čak i oni koji gotovo
do u detalje poznaju djelo Radomira Konstantinovića, nisu se mogli
’osloboditi’ Filosofije palanke, pa čak i Bića i jezika“.
Pomenuti paradoks sigurno nije izmicao ni pažnji Radomira
Konstantinovića. Ali, on o tome nije ni pisao ni govorio iako je,
bar za ovo drugo, imao više prilika. Po mom uverenju, to je dolazilo
otuda što je i u samom čitanju Filosofije palanke prepoznavao
palanačko iskustvo. I to podjednako: i kada je čitana kao knjiga bez
presedana po ruženju sopstvenog naroda, i kada je smatrana knjigom
koja sadrži Odgovor desnom monizmu i prisvajana od levog monizma.
Čitanje Filosofije palanke predstavlja čitavu jednu istoriju koja je
neodvojiva od same suštine dela. Ta istorija pokazuje nesumnjivu
evoluciju u čitanju Filosofije palanke, ali, još uvek, nezavršenu.
Uski elitistički krug krajem šezdesetih godina prošloga veka oko
Trećeg programa Radio – Beograda čiji je misaoni centar bio Radomir
Konstantinović, postepeno se širio. Knjiga je sedamdesetih godina
doživela dva izdanja u poznatom beogradskom „Nolitu“; dobila je dve
nagrade. Osvrti na nju nisu bili brojni, ali ni unisoni:
reflektovali su sudar patrijarhalne i moderne civilizacije koji je
centralna tema knjige. Da tako razume Filosofiju palanke pokazala je
intelektualna zajednica u Sarajevu sa kojom je Konstantinović bio u
tesnim vezama od početka ranih pedesetih godina do svoje smrti. Tamo
je, 1989. godine, uoči jugoslovenske krize, održan naučni skup
povodom dvadesete godišnjice objavljivanja Filosofije palanke. Jasno
je postavljeno pitanje alternative partijskom monizmu i državnom
socijalizmu. Konstantinović, valjda jedini put, nije skrivao
zadovoljstvo: nadao se da jugoslovenska kriza može biti šansa za
alternativu – i desnom i levom totalitarizmu. Ali, tek je Milorad
Belančić svojim čitanjem Filosofije palanke u ratovima devedesetih
godina od nje učinio „traženu“ knjigu. Stvarnost je, zapravo, išla
za njom čineći očiglednim sve o čemu je ona govorila: zatvorenost,
apsolutizacija kolektiva, nacionalizam, aistoričnost, kultura
žrtvovanja i smrti… Nakon ratova devedesetih godina, pokušaj novog
čitanja Filosofije palanke. Opet u Sarajevu, na naučnom skupu
posvećenom 75. godišnjici Radomira Konstantinovića, kome je i sam
prisustvovao ne uzevši reč. Važan korak u uočavanju paradoksa koji
je već pomenut. A zatim, polemika između profesora Mila Lopara i
Milorada Belančića, koja pokazuje da je raskolnički sukob između
patrijarhalne i moderne civilizacije – stanje i posle ratova. U
suštini, istorijska konstanta. Sledeći Konstantinovića, Belančić
radikalnu alternativu nalazi u Evropi. Lompar, pak, insistira na
„srpskom stanovištu“. To jest: na nastavku rata drugim sredstvima –
ono što nije uspelo u ratu treba nastaviti u miru. Pri tome,
Republika Srbija je središte brige za Srbe van Srbije. San o rešenju
srpskog nacionalnog pitanja kao državnog pitanja nije „odsanjan“. On
se mora ostvarivati dugoročno, postepeno. Zato je orijentacija na
evropeizaciju Srbije, čiji je sagovornik i Radomir Konstantinović,
ne samo izdajnička već i dementna.
Kako dalje čitati Filosofiju palanke? Mislim da je to, pre svega,
pitanje metoda. Sa tog stanovišta, najvažnije je njeno čitanje u
povezanosti sa Konstantinovićevim celokupnim delom, što, naravno,
podrazumeva kritičko izdanje celokupnih dela Radomira
Konstantinovića koje, još uvek, ne postoji. Sam Konstantinović je o
palanci govorio kao univerzalnom fenomenu, mogućem uvek i svuda.
Ali, kako je jednom primetio Laslo Vegel, dok Kiš, Kundera i Konrad,
taj fenomen posmatraju kao istorijski, kod Konstantinovića je on
aktuelan i uvek treba očekivati njegov nastavak. Izolujući
Filosofiju palanke od celokupnog dela Radomira Konstantinovića,
ulazi se u rizik da se previdi bitno: celokupno delo govori o
dramatičnoj egzistenciji pojedinca, Filosofija palanke govori o
uzrocima te drame, pri čemu, Konstantinović nije hroničar palanke
već njen kritičar.
Ništa manji rizik od pomenutog, nije ni čitanje Filosofije palanke
izvan srpskog književno-istorijskog konteksta. Nezavisno, na primer,
od Kronike palanačkog groblja Isidore Sekulić. Zar u toj knjizi nije
opisana ona agresivnost palanke prema pojedincu koja ga lišava
samorefleksije i odgovornosti za sopstveni život, koja ga dovodi do
ispraznosti i bezvoljnosti, stvarajući, tako, osnovu za teror svake
vrste nad njim? To sve završava u nacionalizmu, u nacizmu koji, kako
je primećeno, nije nikakav import. Kvisling Milan Nedić, do čije
rehabilitacije srbijanska palanka ovih dana stiže, ne obazirući se
na njenu blasfemičnost, imao je razvijenu saradnju sa Trećim rajhom
jer mu je njegova pobeda bila potrebna kao spoljnopolitički oslonac
za etničku korporativističku državu Srbiju. U to ime su ubijani
Jevreji, antifašistički komunisti.
Nije import ni levi totalitarizam. Njegova ideja narodne partije i
narodne države u korenu je ruskog narodnjačkog socijalizma.
Neponavljanje zapadnoevropskog puta, preskakanje liberalizma i
kapitalizma nalazi oslonac u patrijarhalnim ustanovama ruskog i
srpskog naroda (mir, zadruga, samouprava, običajno pravo).
Verujući, kao i njegov otac, pravnik Mihailo Konstantinović, u
pojedinca kao osnovu moderne civilizacije, Radomir Konstantinović
je, na razdoblje posle Drugog svetskog rata gledao kao na deo
istorijskog procesa. Podrazumevao je, dakle, da ono u 21. veku ne
može biti alternativa. Retki su bili oni koji su videli da se
Filosofija palanke ne tiče samo desnog pola totalitarizma. „Dobro je
što je takva knjiga uopšte i objavljena“ – napisao je u svojoj
reakciji na Filosofiju palanke Predrag Matvejević. To je bilo moguće
jer ni komunizam nije svoj koren nalazio u patrijarhalnosti.
Filosofija palanke nije, dakle, pledoaje za promenu sadržaja već za
promenu metoda. Liberalni ruski istoričar u 19. veku, V. O.
Ključevski, pišući o konstanti u istoriji Rusije da pozajmljuje od
Zapada, ali da ništa ne promeni, kaže: „Menjao se samo sadržaj misli
a ne i način mišljenja“. Na tom tragu vidim i Radomira
Konstantinovića.
Nema nikakvih garancija da će se u Srbiji, kao uostalom ni bilo gde,
raskolnički sudar između patrijarhalne i moderne civilizacije rešiti
u korist ove druge. U raspravi koja je u Mađarskoj vođena povodom
tamošnjeg prevoda Filosofije palanke, skrenuta je pažnja na jedno
značenje reči palanka u mađarskom jeziku. Ono podrazumeva osim
zatvorenosti, ili baš zbog nje – i prostaštvo i primitivizam. U
nemoći da odgovori na izazove moderne civilizacije čije je središte
i danas, ipak, Evropa, patrijarhalna civilizacija zapada u
degeneraciju do mere koja regeneraciju čini neizvesnom. Zajedno sa
prethodnicima i sledbenicima, Radomir Konstantinović, nimalo ne
uprošćavajući svet, upravo je to shvatao. Možda je i zaćutao zato
što se bojao svog radikalnog zaključka. Njegov glas protiv ratova
devedesetih godina čuo se kao „glas savjesti u nevremenu“. Zaćutao
je kada je u očekivanju promena, palanka nastavila kružno kretanje:
od levog ka desnom totalitarizmu. I obratno, rizikujući da opet
ostane na periferiji. |
