UVERLJIVA POBEDA EVROPSKE
OPCIJE
Sonja Biserko
Beograd, 12. maj 2008.
Rezultati vanrednih parlamentarnih, lokalnih i pokrajinskih izbora od
11. maja 2008. godine u Srbiji su neočekivana uverljiva pobeda Koalicije za evropsku
Srbiju koju je predvodila Demokratska partija i predsednik Boris Tadić. DS je dobio 103
mandata, SRS 77 mandata DSS-NS 30 mandata, SPS-PUPS-JS 20 mandata, LDP 13 mandata,
mađarska koalicija 4 mandata, Bošnjaci 2 mandata, Albanci 1 mandat. Tri su ključna
faktora za ovakav ishod: potpisivanje Sporazuma o stabilizicaji i pridruživanju, odluka
FIAT da napravi preliminarni sporazum sa kragujevačkom fabrikom automobila Zastava i
možda najvažniji raspoloženje glasačkog tela koji se neočekivano racionalizovalo.
Ovi rezultati su trijumf Demoksratske stranke koja po prvi put od svog
nastanka postaje najjača parlamentarna stranka čemu je doprinelo njeno pomeranje ka
evropskoj opciji. Naime, DS je tokom kohabiitacije sa DSS skoro izgubila svoj identitet
koji je profilisao Zoran Đinđić. Predsednički izbori početkom godine pokazali su da
je Boris Tadić pobedio isključivo kroz pomeranje ka evropskoj opciji i distanciranju od
narodnjačkog bloka. To pomeranje bilo je ključno nakon potpisivanja SAA. Podsećanja
radi, Boris Tadić je samo pre mesec dana odbijao mogućnost potpisivanja SAA, jer bi to
navodno bilo mešanje EU u unutrašnje stvari. Njegova odluka da ipak potpiše taj
sporazum je veliki iskorak imajući u vidu srbijanski politički kontekst i atmosferu.
Sporazum je dodatno galvanizovao podršku za evropsku opciju. Strah
građana od pobede radikala i zatvaranje ekonomske perspektive Srbije bio je takođe
odlučujući. Mnogi ekonomski eksperti najavljivali su povratak Srbije na devedesete, rast
inflacije i trošenje državnih rezervi i štednje građana za podmirivanje socijalnih
potreba koje su radikali u kampnaji najavljivali.
Prve izjave Borisa Tadića pokazuju njegovu odlučnost da nastavi sa
proevropskom politikom. Međutim, istovremeno Tadić nije odustao od pet principa na
kojima se zasnivala prethodna vlada. Jedan od tih principa je da je Kosova integralni deo
Srbije. Taj princip će biti i najproblematičniji u odnosima DS sa EU. Ovaj princip će
poslužti Tadiću, za šta ima podršku Akademije, da insistira na podeli Kosova sada u
omjeru 12:88. Istovremeno biće problematičan i odnos prema RS. Ne treba izgubiti iz vida
da je u poslednjoj nedelji kampanje Boris Tadić posetio i Republiku Srpsku sa očitom
porukom građanima šta je RS za Srbiju. Milorad Dodik je otvoreno podržao Tadića i DS u
ovim izborima.
Srpska radikalna partija je pod Tomislavom Nikolićem doživela svoj
klimaks ali ni ovom prilikom nije uspela da dobije izbore, što povećava frustraciju ove
stranke i njenog lidera. Zato ne čudi njegova izjava koja je odisala pretnjom i najavom
da će SRS ipak formirati vladu sa DSS i SPS. Nikolić je oštro reagovao na izjavu Borisa
Tadića odmah nakon izbora da neće "dozvoliti da se formira neka kolaicija u kojoj
neće biti njegova stranka jer bi to bio povratak u devedesete godine". SRS je u ovoj
kampanji zagovarala socijalnu državu i oslanac na rusku podršku, ali ipak nije uspela da
ubedi građane u svoj potencijal da ispuni obećanja.
DSS je prošla najgore. Koalicija DSS-NS ostvarila je rezulatat od 11, 3
odsto (30 mesta) što pokazuje stalni trend opadanja. Vojislav Koštunica je vodio
kampanju koja je manifestovala njegovu fanatizovanost i veoma izoštren antievropski stav.
Svoju kampanju je bazirao isključivo na sloganu da je "Kosovo Srbija". On je
preko Kosova pokušao da mobiliše nacionalna osećanja kako bi obezbedio svoju poljuljanu
političku budućnost, ali se ipak pokazalo da Kosovo i nije takav lepak kada se pred
građane stave i druge opcije kao što je bila ponuda EU.
Mada su dominantni mediji bili pod kontrolom DSS (Politika, RTS,
tabloidi i sl.) pokazalo se da medijska antievropska kampanja nije bila dovoljna da
obezbedi njegov politički uspeh. Osim toga, iza Koštunice je stao čitav konzervativni
blok, deo akademije, SPC i brojni tajkuni (oni su za svaki slučaj finansisjki podržavali
sve opcije), odnosno svi oni koji još nisu odustali od velikodržavnog projekta. Veliki
deo akademske elite stao je iza Koštunice i njegovog koncepta "neutralne Srbije sa
osloncem na Rusiju". Energetski sporazum sa Rusijom bio je pandan sporazumu EU ali
očigledno nije bio dovoljan za pobedu.
Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića osvojila je 5.4
odsto što je bilo ispod očekivanja, ali je značajno da je ova mlada partija ponovo
prešla cenzus čime je dokazala da ima stabilno izborno telo. U suštini, Čedomir
Jovanović je moralni pobednik ovih izbora jer je on bio inicijalna kapisla za otvoreno
zalaganje za evropsku opciju i pokretanje nekih pitanja koja je pokrenuo Zoran Đinđić.
Jovanović je bio glavi korektiv za demokratsku stranku od kada je ubijen premijer
Đinđić i njegova je velika zasluga što je DS ipak iskoračila u pravcu evropske
opcije.
Rezultati majskih izbora imaju strateški značaj kako za Srbiju, tako i
za region. Pređen je prag koji Srbiju stavlja u sasvim drugačiji politički kontekst.
SAA najzad obezbeđuje okvir koji može da pokrene suštinsku tranziciju u Srbiji, ali
otvara mogućnost i za društvo u celini da preuzme odgovornost za svoju budućnost.
Perspektiva koju otvara EU je jedina prava mobilišuća snaga koja je pokazala svoje
efekte i u drugim post komunističkim društvima. Šansa koju su ovi izbori otvorili u
velikoj meri zavisi od političkih sposobnosti predsednika Tadića da izborne rezultate
pretvori u stvarnost.
Civilno društvo (ili deo) imalo je ključnu ulogu u lobiranju kod EU da
se potpiše SAA i pre hapšenja Ratka Mladića. Argument za takvu kampanju bio je da
pritisak Haškog tribunala ide na ruku Vojislavu Koštunici koji je to koristio protiv EU.
Vojislav Koštunica je predstavnik srpskog radikalnog nacionalizma koji Zapad nije
prepoznao na vreme. Tek nakon odbijanja potpisivanja SAA on je demaskiran do kraja.
Aktivna uloga EU je i dalje važna za politički razvoj situacije u
Srbiji jer se pokazalo da njena mobilišuća snaga nema alternativu. Spoljna politika EU
mora biti usaglašena i mnogo konkretnija u pružanju direktne pomoći ne samo državi,
već pre svega civilnom društvu i svim segmentima društva proevropski orjentisanim, kao
što su, na primer, mala i srednja preduzeća. Srbija se ne može demokratizovati bez
podrške EU, kao što ni reforma Vojske Srbije nije bila moguća bez partnerstva sa NATO.
SAD treba da nastavi svoju veoma važnu ulogu u regionu, pre svega, u stabilizaciji
nezavisnosti Kosova i opstanku Bosne i Hercegovine kao jedinstvene države.
Beograd, 12. maj 2008. |
