|
U listu Danas od 13-14. februara 2016. objavljen je na dve strane
intervju sa sociologom dr Nebojšom Popovim. Pošto se veliki deo
intervjua tiče delatnosti rukovodstva SK Srbije na čijem čelu je bio
Marko Nikezić, kao istoričar čija je tema odbranjene doktorske
disertacije upravo ono o čemu dr Popov govori, imam potrebu da
reagujem na iznete tvrdnje.
Najpre, istorija kao nauka označava istraživanjem dobijeno znanje.
Sećanje nije istorija, ma koliko sećanje bilo zavodljivo ili
pitoreskno. Drugo, istorija mora da bude utemeljena na činjenicama,
dobijenim mukotrpnim arhivskim istraživačkim radom. A svaka
interpretacija nužno mora da proizlazi iz činjenica stavljenih u
odgovarajući kontekst. Bez toga priča o prošlosti se svodi na
konfabulacije.
Konkretno, N. Popov kaže da je Tito "zadužio liberale" da pronađu
intelektualce koji su juna 1968. "zaveli studente". Posle godina
provedenih u arhivu, nisam našao potvrdu navedene konstrukcije.
Nasuprot onome što u svojim mnogobrojnim prisećanjima priča i piše
dr Popov, na šta kao učesnik ima pravo, 1968. nije protekla
dominantno u znaku studentskih nemira, već treće velike krize u
jugoslovensko-sovjetskim odnosima, zbog agresije Varšavskog pakta na
Čehoslovačku. Bio je to jedan od prelomnih trenutaka, a Jugoslavija
se našla u središtu dramatičnih međunarodnih okolnosti. Ubrzo nakon
toga, krajem 1968. izbijaju albanske demonstracije na Kosovu, rastu
nacionalističke tenzije, a Skupština Jugoslavije donosi drugi, već
vrlo radikalan set amandmana na savezni Ustav. Puno se kopalja
polomilo tih meseci oko redefinisanja Jugoslavije i novih, znatno
proširenih, nadležnosti pokrajina. U to vreme održavaju se pod jakom
tenzijom zbog sovjetskih pretnji i kongresi po republikama, koji
biraju podmlađena, reformska rukovodstva partije. Ubrzo su stvari
počele da izmiču kontroli u Hrvatskoj, pripremao se treći,
najradikalniji paket ustavnih promena iz 1971. kao rezultat dalje
federalizacije države, kojom se krenulo nakon Brionskog plenuma
(1966). Paralelno sa tim, Teze za reorganizaciju partije, takođe,
kao rezultat smene Rankovića, bile su u centru političkih zbivanja.
Na tajnim i javnim, zvaničnim i nezvaničnim sastancima, pitanje
studentskih demonstracija je bilo sporadično prisutno, ali nikako
kao primarno. Tito ga povremeno pokreće u razgovorima i javnim
istupima posebno kada je postalo jasno da je veoma nezadovoljan
političkim kretanjima u Srbiji i liberalizacijom političkog života u
čitavoj Jugoslaviji. Pitanje Filozofskog fakulteta je korišćeno da
bi se "pojačala" optužba partijskih tvrdolinijaša i samog Tita
protiv Marka Nikezića i njegovog tima.
Proizvoljnost nije dobar saveznik istorije. Latinka Perović nije
bila, kako bi se dalo zaključiti iz onoga što dr Popov govori,
jednako politički bliska i sa Petrom Stambolićem i sa Markom
Nikezićem. Sa Nikezićem je činila nerazdvojan dvojac partijskog
rukovodstva u Srbiji. Stambolić, iako su došli i na njegov predlog,
okrenuo se protiv oboje, jer su od partije napravili "debatni klub"
i "naučni institut", kako je govorio. Reformsko krilo srpske partije
nije se "dosetilo" a još manje "izigravalo" tehnokrate zbog
studentskog protesta. Njihova politika modernizacije i reformske
orijentacije u svim segmentima društva, bila je posebno istaknuta u
ekonomskim aspektima. Pružajući snažnu podršku sposobnim i uspešnim
privrednicima, koji su delovali na principima reforme, stvarajući
razvojne, integrisane sisteme koji su početkom sedamdesetih bili
noseći stubovi ubrzanog ekonomskog rasta Srbije - izvlačili su
društvo iz zaostalosti, a ekonomski sistem lišavali stroge i štetne
partijske kontrole.
Posebno je neistorična tvrdnja da se "egzekucija" rebelijanskih
profesora iz 1968. nije izvela zbog "nespremnosti" Mirka Tepavca i
Koče Popovića. Potonji je bezrezervno podržavao dvojac Nikezić -
Perović; na njihov nagovor, iako je već bio u antagonizovanim
odnosima sa Titom, pristao je da uđe u novoformirano Predsedništvo
Jugoslavije kao predstavnik Srbije. Ali se dnevnim i operativnim
problemima u Srbiji Koča nije bavio, šezdesetosmašima ponajmanje.
Šta je mislio o njima, ostavio je u svojim opsežnim beleškama,
pohranjenim u Arhivu grada Beograda. Mirko Tepavac nije bio deo
republičkog partijskog rukovodstva. Bio je savezni šef diplomatije,
jedan od najboljih u toj epohi. Ali nije bio deo Nikezićevog tima.
To su dva odvojena koloseka. Čak ni njegov odlazak, koji se dogodio
iste godine kada odlaze i M. Nikezić i L. Perović, ima svoju sasvim
drugačiju dinamiku i logiku. Ostaje pitanje, ko je osim Nikezića još
uzeo u zaštitu profesore? Njegova najbliža saradnica i glavni
operativac u tom periodu. Primera je dosta. Početkom 1972. kada je
posle izvršenih smena i početka represije u Hrvatskoj rastao
pritisak na srpsko rukovodstvo, radikalni šef policije Slavko
Zečević tražio je da se uhapsi neko od profesora, da se "zaplaše".
On je na taj sastanak došao sa policijskim dosijeima profesora, što
je konsterniralo Nikezićevo rukovodstvo, pa je Predrag Ajtić
zavapio, "pa zar je to taj naš socijalizam". Latinka Perović je uz
jednoglasno odbacivanje takvog zahteva od svih prisutnih najdalje
otišla i zapretila Zečeviću da će ako samo "pipne" filozofa Mihaila
Markovića, "univerzitet biti u plamenu", što je on odmah u strogo
poverljivoj belešci dojavio Titu kao njenu pretnju. Ako su već
arhivski izvori teško dostupni, novinar Slavoljub Đukić je objavio
da je Perovićeva tim povodom rekla: "Ko je taj ko može da uhapsi
jednog Mihaila Markovića?" Dok se Nikezić upitao: "Na osnovu čega
hapsiti? Postoji, valjda, zakon u ovoj zemlji?"
Žalio se ministar policije Srbije Titu i kako ga je 3. februara
1972. srpsko partijsko rukovodstvo sprečilo, a "posebno Latinka", da
pokrene postupak protiv Mihaila Đurića. U svom objavljenom dnevniku
navedeno potvrđuje i predvodnik tvrde linije u Srbiji, Draža
Marković, koji piše u jesen 1972. da su njegovi odnosi sa Latinkom
Perović "najhladniji", jer je "ona i najviše napadana od moje
strane", jer je upravo ona bila "nosilac" čitave akcije i "stvaranja
atmosfere" suprotstavljanja politici koju je Marković promovisao -
Titovog zaoštrenog, "revolucionarnog" kursa. I Slavko Zečević je
najčešće optuživao Latinku Perović da "nije bila energična oko
raščišćavanja situacije na Univerzitetu u Beogradu. Ona je
objektivno podržala ekstremiste na Univerzitetu, imala je određenog
uticaja na ponašanje jednog dela profesora, tako da su oni u njoj
videli potporu svojih nastupanja i nastojanja". Jedan od primera u
prilog navedenoj tvrdnji je i zapis u dnevniku Draže Markovića od
28. januara 1972: "A juče opet objašnjenje sa Latinkom koja se
protivila oduzimanju pasoša Z. Pešić, N. Popovu i V. Miliću, iako je
to bio odlučan zahtev nadležnih državnih organa".
Šta tek reći za tvrdnju dr Popova u Danasu, da Nikezićevi reformisti
"ništa nisu mogli" bez Titove podrške jer su stalno bili "na
relaciji" sa njim. Razgovori srpskog rukovodstva sa Titom
najavljivani su i pripremani dugo. Tito je najčešće i po pola godine
bio van Beograda. Svi Titovi razgovori sa njima su uredno
stenografisani. Sam Tito je na tome insistirao, jer ih je optuživao
da "atakuju" na njega, zbog otvorenosti i direktnosti, pa će
stenogram biti i svojevrsni dokazni materijal. Dakle, "stalne
relacije" sa Titom, Nikezić i Perovićeva su tokom četiri godine
mandata u proseku imali dva puta godišnje, koliko su razgovarali iza
zatvorenih vrata sa njim. Nema tu mesta bilo kakvoj mistifikaciji.
Tito nije želeo češće da ih prima. Odluke su donosili autonomno, a
onda bi razgovori sa Titom bili otvoreni, nekada čak i vrlo
neprijatni. Od 1970. nikada bez tenzija. Uostalom, sama Latinka
Perović je mnogo puta u javnosti govorila da se Titu moglo reći sve,
samo je pitanje konsekvenci. Nije li mu i ona sama rekla puno toga
što je kasnije dobilo čak legendarni prizvuk, poput rečenice, posle
iznenadne smrti Milentija Popovića, da su srpski kadrovi dobri samo
u nekrolozima?! Naposletku i sam Tito je umeo posle višesatnih i
neprijatnih razgovora sa rukovodstvom SK Srbije da kaže kako, "niko
sa mnom nije tako pričao". Pomenuto je već da su Nikezić i
Perovićeva čak i prvorazredno političko pitanje - imenovanje
predstavnika Srbije u novoformiranom kolektivnom šefu države -
Predsedništvu SFRJ, kandidovali Koču Popovića ne samo bez Titove
dozvole, već i protiv njegove volje. Gnevna Titova reakcija na to
nije izostala i samo je pojačala "optužnicu" protiv onih koji su
1972. sa vlasti otišli kao sovjetofobi i antitoisti, jer su odbijali
da hapse i zabranjuju. To ne znači da hapšenja nije bilo, vršio ih
je ministar policije Slavko Zečević, na čije imenovanje Nikezić nije
uticao - zatekao ga je kada je postao predsednik CK. Zečević je za
svoj rad odgovarao samo Titu i povremeno Draži Markoviću. Uostalom,
Srbija kao i ostale republike ima dva rukovodstva - državno sa
predsednikom skupštine Dražom Markovićem na čelu i Izvršnim većem sa
svim ministrima sa jedne strane i partijsko rukovodstvo sa Markom
Nikezićem i Latinkom Perović na čelu sa druge strane. Linija podele
ova dva rukovodstva je bila jasna i idući prema raspletu 1972. sve
očiglednija. Napeti odnosi ministra policije i kontrolora
republičkog SDB Zečevića, sa jedne, i Nikezića i Perovićeve sa druge
strane narastaju do pucanja, kada je L. Perović pokušala političkim
manevrom da utiče na smenu ministra policije. Tito se tome žestoko
usprotivio. Osim arhiva o tome svedoči u objavljenim memoarima i sam
Zečević, koji je Marka Nikezića i Latinku Perović prisluškivao i
difamirao Titu. Potrebno je samo čitati i pre javnih istupa ponešto
istražiti. Izbledela sećanja četiri decenije kasnije i varljivi
utisci nisu dobar saveznik istoriografije nikada. Istorija je
složenija i pluralnija nego što izgleda iz čaršijskih priča,
novinskih članaka, intervjua i feljtona. Posebno ako se apstrahuju
izvori i znanja o tome kako je sistem iznutra funkcionisao. Lični
obračuni dr Nebojše Popova (ko je koga uveo u politiku i sl.) sa
bilo kim, pa i sa dr Latinkom Perović, istoričara ne zanimaju.
Istorijska istina jedino u svemu tome ne sme da trpi.
Najzad, ne umanjujući postojanje pojedinačnih represivnih mera prema
učesnicima šezdesetosmaške pobune, ipak, jedina prava i sveobuhvatna
sistematska represija u Srbiji nastaje posle pada Nikezićevog
rukovodstva. Tako, npr. istoričar dr Kosta Nikolić smatra da je
represija nastala 1973. padom Marka Nikezića i Latinke Perović bila
"dosledna, temeljna i brutalna" i procenjuje da je politički
uklonjeno oko 4.000 ljudi. Bila je to, smatra on, "svojevrsna
varijanta srpske kulturne revolucije". Identične tvrdnje su iznosili
i mnogi zapadni mediji u to vreme. Vrlo slično tvrdi i istoričar dr
Predrag J. Marković, koji piše da se "uglavnom dosta tolerantan"
odnos vlasti u Srbiji prema intelektualcima, za sve vreme
socijalističke Jugoslavije, ozbiljnije remeti jedino "početkom
sedamdesetih godina, kada je došlo do velikog obračuna sa tzv.
anarho-liberalima, reformistima unutar Partije". Nikada, ni pre ni
posle toga nije toliko ljudi smenjeno i procesuirano. Podsećanja
radi, glavni urednici svih beogradskih medija, direktori najvećih
privrednih kolektiva i još najmanje 4.000 ljudi. Procene idu i do
12.000 iako bi one mogle biti prenaglašene. Naposletku i osam
profesora biva uklonjeno sa Univerziteta više od dve godine nakon
smene Marka Nikezića i Latinke Perović. Njihova zaštita je bila
važan argument konzervativcima u partiji i samom Titu na oktobarskim
razgovorima u Srbiji 1972. posle kojih su odstupili "vrhunski Srbi",
kako je na prvim stranama pisala američka štampa.
Ukratko, malo šta bi od onoga što je dr Nebojša Popov ustvrdio u
intervjuu Danasu istrpelo elementarnu istoriografsku kritiku. A
negacija racionalne istorije i skroman intelektualni nivo čitavog
intervjua, uz mnoštvo uvreda i ocrnjivanja ljudi u poznim godinama
kao "žigola", nije nešto što bi pristojan čovek trebalo da
komentariše. Narativi sakupljani ispod kafanskih stolova ne spadaju
u domen rada istoričara. Ipak, intervju daje odgovor na pitanje -
kako smo dospeli dovde. Minimalnim radom, psedonaučnim tvrdnjama
neopterećenim istraživanjima, uz veliku količinu odioznosti i
čaršijskog konfabuliranja. Onaj ko naše društvo opisuje poput
Gogolja u Mrtvim dušama: "Onde je samo jedan jedini valjan čovek -
javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja", ne
može da očekuje da ćemo daleko odmaći od onoga što sam naučno
determiniše kao "bućkuriš". |
