Demaskiranje Srbije

Sonja Biserko

Odgovornost za Miloševićevo decenijsko pustošenje Srbije i devastaciju svih njenih institucija sada radikali i socijalisti vešto prebacuju na demokratske snage. Pri tome ih još optužuju za uvođenje neoliberalnog koncepta koji je u Evropi prevaziđen još u XIX veku. Oni traže dostajanstvo za bolesne, stare i ugrožene kao da te najosteljivije grupe nisu bile najugroženije dok je rat harao u Hrvatskoj i Bosni. Kao da su zaboravili hiperinflaciju i izbezumljenost građana Srbije koji su upravo taj period, dok se u Bosni sprovodio genocid, doživeli kao najveći Miloševićev zločin i to prema srpskom narodu. Kao da su zaboravili i demokrati da su Miloševića hapsili, pre svega, zbog finasijskih malverzacija i osiromašenja Srbije. Zašto svi ćute o tom vremenu koje je i dan danas uzrok stagnacije u Srbiji.

Tako Đorđe Vukadinović, Koštuničin analitičar, konstatuje da "nema te zemlje koja bi mogla bez posledica da preživi tolike improvizacije i geopolitička lutanja" i, naravno, da "nema naroda koga toliko lutanje ne bi pomelo i na kraju proizvelo opštu konfuziju u srcu i glavi". On dalje konstatuje da ta konfuzija nije "pala s Marsa" nego je namerno proizvedena i da bi bila daleko manja da politička i medijska elita, zapravo, sistematski ne spinuje, bolje reći, sluđuje , siluje srpsko javno mnjenje, a često i elementarnu logiku i zdrav razum. Propaganda da je tzv. demokratska Srbija uništila Srbiju je nastavak one Miloševićeve u malo drugačijem ključu. Upravo su mediji i spin doktori te konfuzije isti aparat koji je krajem osamdesetih instalirao Slobodan Milošević. Ne samo aparat, već i akteri, poput nezaobilaznog Brane Crnčevića, Mome Kapora, Bogdana Tirnanića, Mire Marković (ponovo među Srbima u listu levice Pečat), Milorad Vučelić, i mnogi drugih.

Cinično je da upravo oni otvaraju moralna pitanja srbijanskog društva. Milošević je umro nevin kao borac koji je u ime malih naroda digao glas protiv globalizacije (koja se u srpskoj eliti tretira kao treći svetski rat - kad već NATO intervencija nije uspela da izazove Rusiju). Javno se kalkuliše time da će Vojislav Šešelj rasturiti Haški tribunal i da će se u Srbiju vratiti kao premijer nove vlade, dok se "presvučeni" Toma Nikolić svetu nudi kao novi Sanader! Stranački list radikala još uvek se zove Velika Srbija zbog koje mnogi srpski političari odgovaraju u Hagu. Radikali ne samo da slobodno ulaze u srpski parlament sa Šešeljevim bedžovima, već to rade i u Parlamentarnoj skupštini u Strazburu. O čemu se tu radi. Normalizaciji zločina uprkos gotovo petnastogodišnjem radu Haškog tribunala, koju je prihvatio i svet, bez obzira što još uvek podseća da Ratko Mladić mora u Hag. Beograd je uspeo da nadigra Hag i, zadatku nedoraslu tužiteljicu u mnogo čemu. Izlazna strategija Haškog tribunala išla je na ruku Beogradu koji to shvatio kao poziv da nastavi sa odugovlačenjem suštinske saradnje, posebno otvaranjem arhiva na uvid. Ta strategija se pokazala uspešnom i pred Međunarodnim sudom pravde, pa je Srbija dobila presudu koja je potvrdila, po njenom tumačenju, tezu da "Srbija nije bila u ratu". Komercijalizacija saradnje (mi vama zločinca, vi nama pozitivan izveštaj pred Savetom Aktivnosti) obezvredila je ideju o pravdi, pokajanju ili stidu.

Svako objašnjenje situacije u Srbiji mora poći od činjenice da je Slobodan Milošević pokrenuo ratove u Jugoslaviji i da je Beograd odgovoran za raspad te zemlje. To je razlog današnjih nedaća Srbije. Neodustajanje od državnog projekta ogolilo je političku scenu Srbiji i pokazalo da je to pitanje od primarnog značaja za njenu političku klasu bez obzira na cenu. Ni u jednom trenutku tokom predizborne kampanje to nije bilo pomenuto, sem, naravno, LDP. Sve dok Demokratska stranka ne optuži socijaliste, radikale ali i Koštunicu za propast Srbije i otvoreno se distancira od velikodržavnog projekta, ona će biti talac narodnjačkog bloka. Zato će i snositi odgovornost za njihov eventualni povratak.

Eventualni povratak SRS na vlast zajedno sa SRS i DSS (što je veoma izgledno) je u suštini učvršćivanje Miloševićeve koalicije koja će se teško ponovo odreći vlasti. Taj blok je uspeo da se medijski nametne (kroz Politiku, NIN, RTS, novi nedeljnik Pečat, kao i brojne tabloide) otvaranjem socijalnih tema ali, pre svega, zadržavanjem na državnom projektu i defamiranju zapadnih vrednosti, kapitalizma, tržišta i evroatlantskih integracija. Demokratija se osporava kao dostignuće a promovišu se i glorifikuju uspesi Rusije i Kine. SAD se u medijima tretiraju kao zemlja koja propada, čiji se vrednosni sistem raspao.

Osporava se i ismejava kampanja demokratskog bloka ili kako ih zovu "žuti ideološki vernici" za ulazak u Evropu po svaku cenu, a sugeriše samo ulazak pod uslovima koje Srbija definiše, jer, kako kaže jedan komentator, "razumno je braniti svoju nacionalnu slobodu i sasvim je suludo ne pružati otpor evroaatlantskom imperijalizmu". Ti uslovi podrazumevaju i Kosovo u Srbiji. Zastupnici ovakvih teza kalkulišu sa dolaskom ruskih trupa na severni deo Kosova, što bi, po njima, bio prvi korak ka istinskom popravljanju prilika u Srbiji. Jer, Glas Rusije, veruje da Srbija i Rusija još uvek imaju šansu da zaustave voz na Kosovu i okrenu ga u drugom pravcu. Istovremeno, se toliko omraženom Jeljcinu u Srbiji, podiže spomenik uz prisustvo Putina koji je izgovorio rečenicu kako je on bio "najveći ruski političar XX veka". To pokazuje da Rusija u svojim lutanjima ipak kalkuliše sa svim svojim identitetima i da se još uvek nije svela samo na jednostrano samodefinisanje.

Kratak period uzleta demokratskg bloka za vreme premijera Zorana Đinđića, iz današnje perspektive, liči na incident koji je samo osvetlio put koji nema alternativu. Zato se sećanje na Zorana Đinđića falsifikuje i dodatno krivotvori, jer se snaga njegove orjentacije protokom vremenom povećava. U nedavno izašloj knjizi Karla del Ponte, u kojoj ona izdašno citira Zorana Đinđića, jasno se vidi da je suštinski razumevao krizu Srbije i da je saradnju sa Haškim tribunalom smatrao jedinim putem moralnog oporavka Srbije. Bez ozbiljnog povratka na humanističke ideale, Srbija, će izgubiti i energiju i šanse za nekakvu pristojniju budućnost. Simuliranje humanističkih ideala preko nosioca Miloševićeve zločinačke politike (to nikada ne treba zaboraviti) dodatno diskredituje humanizam kao poželjni i jedino primeren ideal za svako društvo.