|
Kanabe postaje metafora, ali i sudba balkanske politike, dok se u
institucijama samo aminuju odluke donete van očiju javnosti.
Tek što je ustao
sa Putinovog, Aleksandar Vučić je na svoj kanabe
najpre primio predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, a potom
člana Predsedništva Bosne i Hercegovine Mladena Ivanića, inače
dvojicu ljutih političkih protivnika.
Prvi se žalio na opasnost po opstanak Republike Srpske, drugi na
preglasavanje srpskih predstavnika u BiH.
Na pitanje zašto ne rešavaju sporna pitanja u dijalogu sa ostalim
političkim akterima u svojoj zemlji, i
Dodik i Ivanić ponavljaju
odranije poznat odgovor da je Srbija
potpisnica i garant Dejtonskog
sporazuma koji predviđa specijalne veze Beograda i Banjaluke.
Dodik je čest gost, bolje rečeno odavno se odomaćio u Beogradu, jer
mu zvaničnici u Srbiji nisu predočili da treba da se obrati na drugu
adresu – u Sarajevo. Umesto toga, Vučić izjavljuje da “nema
Republike Srpske bez Srbije, niti Srbije bez Republike Srpske”.
On očito želi da zadrži otvorene kanale komunikacije sa svim
opcijama u RS. Iako se po prirodi posla, odnosno funkcije, najčešće
sreće sa Dodikom, Vučić mu sigurno nije zaboravio otvorenu podršku
bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću i učešće u izbornoj kampanji
Demokratske stranke 2012. kada su naprednjaci preuzeli vlast.
RS kao kompenzacija za Kosovo
Mada zvaničnici u Srbiji stalno
naglašavaju podršku teritorijalnom
integritetu BiH - pod okriljem sporazuma o specijalnim vezama sa RS,
potpisanom 2006, nastoje da maksimalno ojačaju veze sa ovim
entitetom. Naime, Srbija je u geostrateškom i nacionalnom smislu
nakon ratova 1990-ih izgubila na gotovo svim poljima – od egzodusa
Srba u Hrvatskoj, preko odvajanja Kosova do osamostaljivanja Crne
Gore. Jedino je Republika Srpska za nacionaliste neka vrsta dobitka,
iako nije u potpunosti ostvaren proklamovani cilj na početku rata o
njenom ujedinjenju sa Srbijom.
Stoga je dugoročna strategija Beograda da u ovoj fazi očuva i osnaži
srpski entitet u BiH, a da se u nekoj sledećoj etapi – u očekivanju
da se međunarodne okolnosti promene – eventualno osamostali i možda
pripoji Srbiji. To bi istovremeno bila neka vrsta kompenzacije za
gubitak Kosova.
Naravno, niko u ozbiljnim političkim krugovima u Beogradu ne pominje
javno tu opciju. Svima je jasno da je to nerealna i rizična avantura
koja bi se pogubno odrazila na aspiracije Srbije da uđe u EU.
Međutim, u nacionalističkim krugovima se to ne krije. Oni
naglašavaju da ako Kosovo može da proglasi nezavisnost zašto to
pravo nema i Republika Srpska.
Takvu ideju je podržao pre dve godine čak i srpski patrijarh Irinej,
odgovarajući na pitanje o Dodikovoj inicijativi za održavanjem
referenduma o statusu RS.
“Za tako nešto ima mnogo više razloga, jer se oduzimanjem Kosova
sada prave dve albanske države, a Srbija sa RS bi bila jedna srpska
država kao što je to bila vekovima", kazao je poglavar SPC.
Popustljivost EU prema Dodiku
Ne ulazeći u spekulacije da li Dodik sa idejom o referendumu nastupa
solistički, te da li zvanični Beograd to makar prećutno podržava,
tek činjenica je da je predsednik RS prvi put to pomenuo nakon
osamostaljivanja Crne Gore 2006, a sve učestalije pošto je Kosovo
proglasilo nezavisnost 2008. Iako takvi stavovi ne nailaze na
odobravanje Vašingtona i Brisela i mogu da komplikuju evropske
aspiracije Srbije, istovremeno ta Dodikova inicijativa može da
posluži kao adut vlastima u Beogradu u predočavanju zapadnim
prestonicama složenosti situacije na Balkanu i potrebi većeg
uvažanja srpskih interesa. U suprotnom, postoji rizik od
produbljivanja krize.
Stoga ima mišljenja da je EU, u pokušaju da smanji frustracije
Beograda zbog gubitka Kosova, postala popustljivija prema Republici
Srpskoj, ne sankcionišući istupe Milorada Dodika, za razliku od
prethodnog perioda kada je međunarodni predstavnik u BiH smenjivao
srpske političare za benignija ogrešenja o Dejtonski sporazum.
Naravno, ova, kao i teza da Zapad gleda kroz prste Dodiku zbog
bojazni od jačanja radikalnog islama u BiH - može se podvesti i pod
teorije zavere. Međutim, činjenica je da već godinama Zapad toleriše
Dodikove postupke i da se sve kritike na njegov račun svode na
verbalne.
Beograd nastoji da iskoristi taj međuprostor nudeći Briselu “dobre
usluge” u uticaju na Dodika. Tako ga je prošle godine Vučić
“zamolio” da odloži inicijativu o raspisivanju referenduma. Time
Vučić jača svoju poziciju ne samo kao lider svih Srba, već i važan
faktor u regiji, koju bi trebalo da uvažavaju Brisel i Vašington.
Dvolična politika Srbije prema BiH
U toj makijavelističkoj politici – ili narodski rečeno
“toplo-hladno”, vlasti u Srbiji su nastojale prošle godine da po
svaku cenu
spreče izglasavanje britanske rezolucije u UN o genocidu
u Srebrenici, da bi ubrzo nakon toga Vučić učinio nekoliko gestova
dobre volje otišavši na komemoraciju u Potočare. Iako je tamo
napadnut, pozvao je ubrzo članove Predsedništva BiH da posete
Beograd.
Međutim, nekoliko meseci kasnije on i njegova Vlada
prisustvovali su
obeležavanju Dana Republike Srpske, uprkos odluci Ustavnog suda BiH
o njegovoj neustavnosti. Vučić je time doveo u pitanje
verodostojnost svojih izjava o poštovanju suvereniteta i celovitosti
BiH. Umesto toga radi se o dvostrukom, a mnogi ga nazivaju i
dvoličnim odnosom Srbije prema BiH.
Ti protivrečni stavovi dovode u sumnju iskrenost izvinjenja srpskih
zvaničnika za tragične događaje tokom rata u BiH i spremnost na
pomirenje koje nije moguće bez istine i pravde.
Odgovornost Bošnjaka i Hrvata
Naravno, ni bošnjački politički lideri se ne mogu pohvaliti da su
dali preveliki doprinos pomirenju jer nisu procesuirani svi zločini
nad Srbima. Takođe im se zamera nedovoljna odlučnost u suzbijanju
radikalnih islamističkih grupa.
Nisu samo vlasti u Banjaluci i Beogradu odgovorne za politički
ćorsokak u kome se nalazi BiH od završetka rata. Osim korupcije i
drugih klasičnih tranzicijskih boljki, tome je itekako doprinela
surevnjivost hrvatskih i bošnjačkih stranaka u Federaciji, zalaganje
Hrvata za stvaranjem trećeg entiteta.
Istovremeno, kao što je insistiranje Miloševićeve politike na
centralističkom konceptu Jugoslavije izazvalo odijum drugih naroda,
tako i unitarističke koncepcije BiH za koje se zalažu pojedini
bošnjački krugovi, podstiču bojazan i podozrenje Srba što
pothranjuje Dodikovu politiku.
Međutim, zvanična Srbija umesto da pomogne stabilizaciji BiH, mnogim
svojim potezima joj odmaže, doživljavajući je kao prolaznu i
neodrživu tvorevinu.
Netaknuta infrastruktura iz 1990-ih
Očito je, problem što je ostala gotovo netaknuta politička
infrastruktura koja je dovela do rata u BiH i potom ga vodila. Iste
snage i akteri iz 1990-ih manje više i dalje su na sceni
nastavljajući sličnu politiku pod plaštom demokratije. Njen cilj
nije istinsko pomirenje i saradnja već pozicioniranje u pokušaju da
se ostvari u miru ono što nije bilo moguće u ratu. Međutim, projekti
zbog kojih je i izbio rat 1990-ih nije moguće realizovati mirnim
sredstvima.
Naravno, u ovoj fazi bilo kakva ratna opcija nikome ne bi na Balkanu
išla u prilog, ali su ostale pretenzije koje su izazvale tragediju
1990-ih. Nacionalni interesi se različito realizuju u različitim
fazama. Kao, što je pomenuto na početku teksta, posle neuspeha
Miloševićeve politike da zaokruži teritorije na kojima su Srbi u
većini, ona se povukla na rezervni položaj sa glavnim ciljem da
očuva politički i ekonomski uticaj, kao i kulturno i duhovno
jedinstvo srpskog naroda.
Sećam se razgovora sa jednim od učesnika “Drugog kongresa srpskih
intelektualaca” 1994. u beogradskom Sava centru, na kome je iskazana
podrška Miloševićevom projektu. Nije korektno da pominjem njegovo
ime, jer nije među živima. Međutim, to što mi je rekao itekako
odražava i tadašnje raspoloženje a i sadašnje u pojedinim
nacionalističkim krugovima. Kazao je da su Srbi, kao mali narod,
žrtva velikih sila koje žele da prekomponuju svet koji se
globalizuje. Međutim, Srbi treba da izdrže dok se i veće nacije,
poput Francuske, ne nađu na udaru procesa globalizacije, zaključio
je moj sagovornik.
Svet se danas suočava sa mnogo ozbiljnijim izazovima nego što su
bile protivrečnosti globalizacije tokom 1990-ih.
No, bila bi pogubna po nacionalni interes svaka kalkulacija da bi u
pretpostavljenom scenariju opadanja moći SAD i EU i uspona Rusije,
Kine i ostalih nezapadnih aktera – Srbi mogli da nadoknade ono što
su izgubili tokom ratova 1990-ih. Najpre, to bi mogao da bude račun
bez krčmara. Što je još važnije, izgubilo bi se dragoceno vreme za
sprovođenje istinskih, demokratskih reformi koje bi u mnogome
pomogle otklanjanju uzroka koji su doveli do tragičnih sukoba i
zaceljivanju rana iz prošlosti. |
