NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti arhiva - STRANA 2 > Intervju Ivan Čolović: Jedan bauk kruži Srbijom – Druga...

 

Intervju Ivan Čolović: Jedan bauk kruži Srbijom – Druga Srbija

Zašto je kosovski mit neupitan i koje su mu mane, o novoj spomeničkoj kulturi, huliganima i (post)jugoslovenskom kulturnom prostoru i njegovoj nacionalnoj teskobi, sa Ivanom Čolovićem razgovarale su Jelka Jovanović i Nadežda Gaće

 

Autor: J. Jovanović / N. Gaće

23. jun 2016, Novi magazin

 

Ugledni etnolog i izdavač Ivan Čolović ovih dana zaintrigiraće javnost novom knjigom “Smrt na Kosovu polju – istorija kosovskog mita”. “Nudim svoje viđenje raznih primera korišćenja sećanja na kosovsku bitku za političke potrebe, od prvog takvog sećanja sadržanog u kultnim spisima o knezu Lazaru do našeg vremena. Takođe, pokušao sam da identifikujem ideološke poruke utkane u mitsku priču o Kosovu”, kaže Čolović za Novi magazin i dodaje: “A nisam propustio da izložim osnovne ideje o kosovskom mitu i njegovim funkcijama koje su sadržane u bogatoj istoriografskoj i drugoj naučnoj literaturi o ovoj temi”.

 

*Šta vam je predstavljalo najveći izazov u proučavanju tako raznovrsne građe?

Jedan od najtežih problema bio je da napravim razliku između raznih vrsta narativa o Kosovu i da objasnim za koju se od njih može reći da je mit. Smislio sam i ono čime ću se braniti od kritičara – ukoliko ih bude. A to je podatak da moja knjiga, uz sve mane koje će joj sigurno kritika naći, ima bar jednu vrlinu: ona će biti prva celovita istorija kosovskog mita. Do sada smo imali samo kratak pregled razvoja kosovskog predanja koji je dao Miodrag Popović u znamenitom eseju “Vidovdan i časni krst”. Ali, za njega je istorija kosovskog predanja u drugom planu, a glavna tema ovog njegovog “ogleda iz književne arheologije” jeste tumačenje sukoba između paganskih i hrišćanskih elementa u narodnim pesmama o Kosovskoj bici, o sudaru stare vere oličene u Obiliću i hrišćanstva koje zastupa knez Lazar.

 

*Kažete funkcija kosovskog mita. Koje su to funkcije, mislite na značaj predanja ili na upotrebu u političke svrhe?

Postoji jedna funkcija svakog mita o kojoj govore antropolozi, a ona je u tome da stvari i ljudi o kojima priča predstavi kao nešto o čemu se ne sme diskutovati, što je tabu, što je svetinja. U tom smislu, kosovski mit se javlja kad se predanje o Kosovu koje sadrže crkveni izvori, istoriografski spisi i folklor pre XIX veka pretvara u svetu, neupitnu priču. Takva priča, dakle kosovski mit, javlja se s pojavom nacionalizma, ona je deo tada konstruisanog nacionalističkog diskursa.

U početku to nije mit o srpskoj naciji. Najpre se o Kosovskoj bici govori u pričama o ilirskoj i južnoslovenskoj naciji, koje nastaju među Južnim Slovenima u Austrougarskoj. Zatim se na “vjeru Obilića” pozivaju kreatori crnogorske, srpske, bošnjačke, hrvatske, jugoslovenske i albanske nacije.

Interesantno je da kosovski mit – kao i svaki dugi politički mit – ima status neupitne i takoreći nepromenljive priče, a da pri tom može da sadrži i prenosi vrlo različite političke poruke. Dakle, može se reći da on ima jednu stalnu, antropološku funkciju i različite, promenljive, istorijske funkcije. Tako su svoju politiku nastojali da vežu za “kosovsku svetinju” i graditelji srpske i graditelji jugoslovenske nacije, i radikali i liberali, i komunisti i nacisti. Jedno poglavlje moje knjige otkriva koliko su se Nedić i simpatizeri nacističke Nemačke iz njegovog propagandnog aparata trudili da prihvatanje kolaboracije sa okupatorom predstave kao patriotsku politiku, politiku narodnog spasa, koju je navodno praktikovala kneginja Milica posle Kosovske bitke.

 

*Može izgledati kao veliki skok na drugu temu, ali zapravo nije: nije baš počelo s kosovskim mitom, ali to je bio glavni test: Druga Srbija i tzv. drugosrbijanci tema su o kojoj se danas u javnosti često govori. Zašto je tako?

Sigurno ste primetili da Drugu Srbiju danas retko pominju oni koji važe za njene predstavnike. O njoj skoro isključivo govore njeni kritičari. Zato je slika Druge Srbije, koja je stvorena poslednjih godina u javnosti, pre svega kreacija ovih kritičara, njihov fantazam, njihova opsesija, njihovo strašilo. Moglo bi se čak reći: Jedan bauk kruži Srbijom, bauk Druge Srbije.

Ona je predstavljena uglavnom na dva načina. Jedni je slikaju kao organizaciju stranih plaćenika, kojima je zadatak da potkopaju temelje srpske nacije, njen famozni “identitet”. Drugi je vide kao skup bolesnika, mazohista, takozvanih autošovinista i samoporicatelja, koji patološki uživaju u tome da rade protiv samih sebe, ali čija samomržnja predstavlja opasnost za ceo srpski narod i naciju jer kvari sreću, radost i uživanciju onih Srba koji sebe i svoje srpstvo vole, današnjih rodoljubaca i samoljubaca.

Kritičari ili, tačnije, izumitelji ove Druge Srbije njene pristalice ponekad zovu “drugosrbijancima” ili “Evro-Srbima”. Tako ih, na primer, zove Marinko Vučinić, autor knjige “Druga Srbija – na mrtvoj straži političke korektnosti”. U njegovoj verziji priče, ove neobične, polovične Srbe, Srbe kentaure, predvodi jedna opasna ekipa koju Vučinić zove “jurišnici Druge Srbije”, koji naoružani oružjem demitologizacije i evropeizacije nasrću na srpsku tradiciju i nacionalni identitet.

 

*Postavlja se pitanje zašto se protivnici Druge Srbije opsesivno nje sećaju i zašto im je važno da je predstave kao jednu opasnu i ružnu antisrpsku skupinu?

Mislim da to nije zato što se plaše evropeizacije i modernizacije nego što ne mogu, neće, ne žele da se distanciraju od zločina koje su srpska vojska i policija počinile za vreme ratova devedesetih. A distanciranje od tih zločina bilo je glavni motiv i glavni cilj Druge Srbije devedesetih. To je ono što motiviše i danas njene sledbenike. To je ono što je pokrenulo mladog filmskog reditelja Ognjena Glavonića da napravi dokumentarni film “Dubina II”, potresno svedočanstvo o ubijanju albanskih civila na Kosovu 1998. i 1999. godine i pokušajima policije i vojske da njihova tela uklone i unište tako što će ih kamionima odvesti daleko od Kosova, zakopati u Batajnici ili baciti u Dunav.

Nasuprot tome, srpska kulturna i politička elita, u najvećoj meri nacionalistička, izabrala je drugi put, put zaborava ili put pravdanja i relativizacije zločina, čak u nekim slučajevima i put heroizacije ratnih zločinaca. I to ne samo zločinaca iz devedesetih nego i onih iz vremena Drugog svetskog rata. To traje već dugo, suviše dugo.

Mogu i danas da kažem ono što je Ljubiša Rajić rekao još pre deset godina: “Možda sam prestrog, možda ne shvatam dovoljno dobro nove okolnosti i potrebu da budemo fleksibilniji, ali ako svi treba da se utopimo u tu Prvu Srbiju s njenim ratnim profiterima i ratnim zločincima zarad neke mutne ideje o srpskoj sabornosti, nekog državnog interesa koji formulišu ti isti profiteri i zločinci ili zbog licemerja tzv. svetske zajednice, molim da zadržim svoje pravo da u tome ne učestvujem.”

 

*Ali, hteli ili ne učestvujemo, tu su rehabilitacije osuđenih ili optuženih za ratne zločine u Drugom svetskom ratu, veličanje “junaka” novih ratova.

Da, to je pravo pitanje. Mislim na pitanje da li je dovoljno reći: u tome ne učestvujem. U stvari, i sam Ljubiša Rajić nije na tome ostao, pa je pored deklarativnog izjašnjavanja protiv, pokazao šta se može učiniti u pozitivnom smislu, šta se može učiniti “za”, u čemu treba učestvovati. I danas oni koji se ne zadovoljavaju time da ćute opet imaju priliku da nešto kažu, da nešto učine, kao i 1996. i 1998, kao 2000. godine. Danas ima novih povoda, novih izazova, da kažete da se ne mirite s nasiljem, lažima, zločinima, fantomkama, manipulacijama prošlošću i istorijom. I da nešto učinite protiv toga, da se oglasite, da demonstrirate.

Kao što smo mogli da se uverimo, jedino to ima efekta, jedino to tera vlast da reaguje i da pokaže na koga se može osloniti. Tako smo videli da ona u Vojvodini ima podršku Nenada Krstića, profesora na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, za koga dosad nisam čuo, a da u Beogradu može da se osloni na TV-analitičara Dejana Vuka Stankovića, čija je politička pozicija do sada, bar za mene, bila “ni tamo, ni vamo”, “nit smrdi, nit miriše”. Sad znam da je ovaj Stanković nesumnjivo “tamo”, da “miriše”. Znam, logika ove metafore tražila bi da kažem – “smrdi”, ali to bi teoretičari govora mržnje odmah iskoristili za svoju tezu da se govorom mržnje pre svega služe kritičari vlasti. Našavši se u frci, Vučićeva ekipa je morala da zatraži pomoć svih svojih kadrova, pa i onih za koje nismo znali da tu spadaju. Sad znamo, što je tekovina pobune. Skromna, ali vredna.

 

*Ovih meseci imamo i novu spomeničku kulturu. Vi biste, kao značajan proučavalac stare spomeničke kulture, mogli da nam objasnite čemu to?

Mislite zašto Vučić i njegovi naprednjaci dižu spomenike ljudima koje su dok su bili živi proganjali i sve činili da im zagorčaju život, ako ne i skrate?

 

*Baš to.

Može se odgovoriti i pitanjem – da li je to nagoveštaj stvaranja atmosfere tolerancije, potrebne da bi Srbija bila građanska država, u kojoj su legitimne i leve i desne opcije, te njihovi međusobni obračuni ne moraju da se završavaju zatvaranjem i ubijanjem protivnika?

Lepo zvuči, ali samo na prvi pogled. Kad bolje pogledate, “izmirenje”sa Pekićem i Đinđićem može da koristi samo Vučiću, kome je potrebno da se pred delom glasača predstavi kao čovek koji se tobože uzdigao iznad starih podela i sukoba. Kad je reč o njegovom odnosu prema Đinđiću – kao što je primetio Žarko Korać – on je danas izrazito negativan. Vučiću verna štampa već nedeljama lansira priču da je Đinđić uzeo pare da Miloševića pošalje u Hag. U stvari, već nekoliko godina se Milošević nameće kao jak kandidat za spomenik, jači od Đinđića. To danas kaže Šešelj, ali on je daleko od toga da u toj stvari – a i u mnogim drugim stvarima – bude usamljen. Nedavno je objavljena knjiga istoričara Radoša Ljušića u kojoj je Milošević predstavljen kao jedan od trojice najvećih srpskih nacionalnih junaka, uz Miloša Obilića i Gavrila Principa. Prva dvojica imaju spomenike, ulice, trgove. A treći ništa od toga. Pa, šta se čeka?

Kad je reč o spomenicima, meni – autoru knjige o istoriji kosovskog mita – nije primakla vest da su odbornici Skupštine Severne Kosovske Mitrovice doneli odluku da se povodom ovogodišnje proslave Vidovdana u centru podigne spomenik knezu Lazaru, visok jedno deset metara. Prilikom glasanja odbornici, kako se obično kaže, “iz redova albanskog i bošnjačkog naroda” napustili su salu. Za njih je ovaj spomenik u Kosovskoj Mitrovici provokacija. A to je reakcija s kojom su oni koji su podigli spomenik računali. Cilj im je nesumnjivo bio da spomenik bude vidljiv, upadljiv i da ima aktuelnu političku poruku: ovo je srpska zemlja. Ne bi me čudilo da u Južnoj Kosovskoj Mitrovici Albanci podignu spomenik Skenderbegu, možda repliku onog koji je podignut u Prištini, s porukom: ovo je albanska zemlja.

Komunistička politika simbola bila je mudrija, Partija je na Kosovu dizala spomenike čija je poruka bila: ovo je srpska i albanska zemlja. To su poručivali Boro i Ramiz. To će poručivati Lazar i Skenderbeg, kad jednog dana – dobro, slažem se, jednog dana u dalekoj budućnosti – bude podignut njihov zajednički spomenik.

 

*Za kraj podsećanje: premijer, koji je i sam bio vatreni navijač, javno kaže da država ne može da se izbori s huliganima. Svojevremeno ste u Insajderu razložili nastanak i upotrebu navijačkih hordi u političke i ratne svrhe. Da li je u nastanku ključ njihovog nestanka?

Hvala za ovo pitanje. Ono mi daje priliku da pomenem jedan moj tekst o huliganima objavljen još 1996. godine, koji se zove “Fudbal, huligani i rat”. Tu, pored ostalog, govorim o društvenom prestižu i političkom uticaju huligana, pre svega onih koji su s nekadašnjim vođom navijača Crvene zvezde (Arkanom) učestvovali u ratu u Hrvatskoj i Bosni. Pretvoreni u nacionalne junake, slavljeni kao ratnici za srpstvo i pravoslavlje, hvaljeni u medijima, blagosiljani u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, oni su počev od sredine 1990-ih postali važan deo društvene elite. Napisao sam – u zaključku tog teksta – da smo na pragu pobede huliganske revolucije. Neki prijatelji su mi rekli da preterujem.

Nažalost, nisu bili u pravu. Ono što je pre petnaest godina delovalo preterano, sad izgleda kao tačno i, hajde da se pohvalim, tačna prognoza razvoja posleratnog srpskog društva.

 

 

 

Kultura i teror kulture

 

*Nedavno je vaša Biblioteka XX vek napunila 45 godina. Biblioteka je zamišljena kao veza i predstavljanje stvaralaštva i misli u tzv. jugosferi, onda Jugoslaviji, a sada delu regiona. Postoji li uopšte regionalni kulturni prostor?

Da, Biblioteka XX vek od početka ima jugoslovenski ili, kako bi se danas reklo, regionalni karakter. Nagrađen sam za to time što sarađujem s vrhunskim intelektualcima iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne, sa svima kojima je stalo da imaju čitaoce i van svojih malih nacionalnih kultura, sa svima koji hoće da izgrađuju postjugoslovenski kulturni prostor.

Cena je unapred poznata: Knjige transnacionalne orijentacije – sem kad je reč o popularnoj književnosti – ne mogu da računaju na dobar prijem u institucijama koje treba da brinu o takozvanom “identitetu” svojih nacija. Primer za to je nagrada “Mirko Kovač”. Zamišljena kao regionalna nagrada za dela koja promovišu vrednosti za koje se zalagao Kovač, koju dodeljuje regionalni žiri, ova nagrada nije naišla ni na kakav odjek u javnosti kad je prvi put dodeljena. Nagradu za esej dobila je Svetlana Slapšak za knjigu “Leteći pilav”, u izdanju Biblioteke XX vek. To je već bilo pravo čudo jer je posle 45 godina postojanja i 227 objavljenih knjiga to bila prva koja je dobila neku nagradu. Ali, šta vredi, to niko nije primetio.

 

*Opet naizgled skok: kakav trag na kulturu, pre svega ovde, ali i šire, ostavlja evidentno jačanje nacionalizma?

I u vezi s mojim mišljenjem o kulturi mogu da kažem da sam, nažalost, bio u pravu kad sam ulogu kulture u srpskom društvu – i u drugim nekadašnjim jugoslovenskim sredinama – opisao kao teror. Mislim na naslov moje knjige “Balkan – teror kulture”.

I ovu moju dijagnozu neki moji dobronamerni kritičari ocenili su kao preteranu, odnosno netačnu. I nastavili da govore o tome da je kultura kod nas žrtva politike. Razumem, shvatam: nije lako pomiriti se s tim da je taj odnos obrnut, to jest da je politika žrtva kulture, razume se nacionalističke kulture. Kažu mi: zar kultura nije utočište, odbrana od nasilja politike? Da, postoji i takva spasonosna kultura, ali ona je ovde pastorče, osumnjičena je da nije “naša”, da je anacionalna. Jedina kultura koja je kod nas i u drugim zemljama naše regije, kako se danas zove Jugoslavija, oficijelno priznata jeste kultura kao izraz nacionalnog duha. A to znači ona koja nema veze sa drugim okolnim kulturama jer su one tobože izraz tuđeg nacionalnog duha.

Nacije inače, a naše male balkanske nacije posebno – jer su napravljene od istog materijala, koji su morale na silu da čereče, dele i prisvajaju – predstavljaju nesrećnu realizaciju jadnog monstruoznog metafizičkog projekta. To je odavno poznato. Ali izgleda da smo navikli da živimo s takvim monstrumima.

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment