NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti arhiva - STRANA 2 > Ranković nije imao puno toga da kaže

 

 

Intervju: Srđan Milošević

Ranković nije imao puno toga da kaže

Tamara Nikčević

29. jul 2016, Dani

 

Ovog mjeseca navršava se ravno pola vijeka od Četvrtog (Brionskog) plenuma CKSKJ, na kojem je smijenjen dotadašnji potpredsjednik SFRJ i sekretar CKSKJ Aleksandar Ranković. U intervjuu za Dane istoričar i saradnik beogradskog Instituta za noviju srpsku istoriju objašnjava u kakav se istorijsko-političko-identitetski kontekst danas smješta nekadašnji svemoćni šef jugoslovenske UDBA, da li je Ranković bio srpski nacionalista ili mu je to naknadno “dopisano” i kakve će posljedice po srpsko i hrvatsko društvo imati rehabilitacija Draže Mihailovića, Milana Nedića i Alojzija Stepinca

“Osnovne istorijske činjenice o Brionskom plenumu su, u zanatskom smislu, rekonstruisane. Ipak, ostaje pitanje na koji način srpsko društvo danas percipira ulogu Aleksandra Rankovića i u kakav ga novi istorijsko-političko-identitetski kontekst smešta”, kaže dr. Srđan Milošević. “Kao istorijska ličnost, Ranković se u Srbiji smešta u kontekst nacionalnog pomirenja, koji podrazumeva pokušaj uspostavljanja svojevrsne neistorične ravnoteže, u kojoj bi se, uprkos snažnom i gotovo histeričnom talasu antikomunizma devedesetih i početkom dvehiljaditih, svi Srbi ipak nekako našli na ‘pravoj strani istorije’. Doduše, Ranković je tu stranu zauzeo ranije, što dokazuju i inicijative za podizanje njegovog spomenika, ali i zanemarivanje onoga što je do juče spadalo u korpus optužbi na njegov račun. Tu pre svega mislim na Rankovićevu ulogu oko Golog otoka, kao i činjenicu da je bio ‘duša’ UDBA”

  

 

Koliko je Ranković interesantan kao tema u ostalim postjugoslovenskim društvima?

Osim na Kosovu, ne preterano. Možda i zato što je, u političkom smislu, rano smenjen, što znači da se veliki deo onoga što je neposrednije vezano za jugoslovensku krizu devedesetih događalo nakon njegove smene.

Naravno, Rankovićevo nasleđe nije nevažno, budući da je sve ono što je kasnije došlo na neki način bilo vraćanje na rankovićevsku percepciju Jugoslavije, koja je podrazumevala problematizovanje mesta Srbije i položaja srpskog naroda u jugoslovenskoj zajednici. Doduše, akteri su bili drugi.

 

 

Šta tačno podrazumijevate pod Rankovićevim naslijeđem?

Pre svega razumevanje Jugoslavije kao centralizovane države, što se u najvećoj meri poklapalo sa stavovima srpskih nacionalista. Zato im je Ranković i bio toliko važan. Ako jugoslovenska država već mora da postoji, onda bi bilo dobro da bude centralizovana, to je bila logika.

 

 

Je li Ranković bio srpski nacionalista?

Ranković je pre svega bio čovek odan ideji komunizma, u izvesnoj meri i Titu lično. Sa druge strane, nisam siguran da li mu je i koliko taj srpski sentiment, u nacionalističkom ključu, bio stran. Možda je ta dva osećanja Ranković pokušavao da sjedini, pa nije slučajno da je upravo on a ne Koča Popović, koji ni sam nije bio lišen srpskog identiteta iako na bitno drugačiji način i u kontekstu Jugoslavije, doživljavan kao personifikacija Srbije u jugoslovenskom vrhu.

 

 

Ne čini li Vam se da je u kasnijim interpretacijama, bogami i zloupotrebama, Ranković vremenom postajao sve više Srbin, a sve manje Jugosloven, komunista i partizan?

U momentu kad je nacionalizam u Srbiji definitivno nadvladao, Rankoviću je naglo počeo da se učitava i veliki nacionalni sentiment. Dovoljno vremena je prošlo, stvorio se osećaj da je Leka bio “u pravu”. Otuda i taj ogroman broj ljudi na njegovoj sahrani 1984.

 

 

Da li je i u kojoj mjeri u smjeni Aleksandra Rankovića ulogu imao sovjetski, odnosno zapadni faktor? Prilikom posjete SSSR-u krajem marta 1966. – dakle, svega nekoliko mjeseci prije Brionskog plenuma – ruski domaćini su Rankoviću nazdravljali kao “Titovom nasledniku”, o čemu je Tita obavijestio tadašnji jugoslovenski ambasador u Moskvi i član CK Cvijetin Mijatović.

Odgovor na to pitanje zavisi od pristupa istoriji i njenom razumevanju. Naime, Tito je u izvesnom smislu negacija marksističkog viđenja istorije: kao pojedinac, Tito u istoriji ima veliki značaj, dok marksizam, umesto ličnosti, naglašava istorijske procese. Hoću da kažem da se ovde otvara pitanje kada je postajalo presudno ono što je bio Titov lični doživljaj situacije, njegova lična procena; u kojim je prilikama Tito sam prelamao odluke, a koliko je bio pristalica koncepta demokratskog centralizma i odlučivanja u partijskim forumima i koji je uopšte stvarni značaj takvih epizoda. Istovremeno, pitanje je i u kojoj je meri Tito bio vešt da odluke partijskih foruma koristi u skladu sa vlastitom procenom situacije. Za to nije uvek lako pronaći pravi odgovor, budući da se u različitim istorijskim situacijama Tito ponašao ili na jedan ili na drugi način.

 

 

Da, ali otkud i danas toliko različitih teorija o okolnostima koje su dovele do Brionskog plenuma? Uostalom, zna li se konačno da li je UDBA zaista prisluškivala Tita?

Struktura tog sistema, ali i ambicije koje se, uprkos vernosti sistemu ili ličnosti, kod ljudi u određenom trenutku mogu javiti, upućuju da je tog prisluškivanja moglo biti. Sa druge strane, nisam siguran da je to bio suštinski uzrok Rankovićeve smene i svih posledica koje je ta smena izazvala. Po mom sudu, mnogo važniji od pitanja samog prisluškivanja morao bi biti karakter sistema koji je Ranković kreirao u jugoslovenskim službama bezbednosti, što u dugom vremenskom periodu svakako nije rađeno bez Titovog znanja i saglasnosti. Brionski plenum se, pritom, organizuje u vreme kad Tito već ulazi u ozbiljne godine i kada su ambicije onih koji su u oblacima visoke politike prirodno pojačane. Sve je, dakle, moguće u totalnoj vlasti kakvu su ti ljudi u to doba nesumnjivo imali. Naravno, važno je saznati da li je UDBA prisluškivala Tita, ali je, ponavljam, neuporedivo važnije ući u analizu onoga što je nesporno, a to je utvrđivanje načina na koji je funkcionisala služba pod Rankovićem.

 

 

Je li čudno ćutanje Aleksandra Rankovića nakon Brionskog plenuma? Za razliku od Milovana Đilasa, Ranković nikada nije progovorio riječ.

Osim niza poverljivih pojedinosti, saznanja, političkih intriga koje su mogle da ugroze sistem, što on sasvim sigurno nije želeo, mislim da Ranković u suštini i nije imao baš puno toga da kaže. Priroda njegovih saznanja bila je takva da teško i da je to smeo. Naime, Ranković je bio čovek koji je raspolagao informacijama, ali i čovek svestan da, u slučaju da to što zna počne da iznosi u javnost, neće dočekati mirnu starost. Bio je na jednoj od najistaknutijih i najosetljivijih pozicija, što bi u svakom sistemu podrazumevalo obavezu ćutanja.

Milovan Đilas je drugačija i intelektualna i karakterna struktura. Za razliku od Rankovića, uspevao je da balansira na drugom nivou: uopštavao je stvari, davao ocene političkog sistema, iako ni kod Đilasa ne možete naći nekih poverljivijih informacija koje je, kao jedan od četiri glavna čoveka te države, svakako morao imati.

 

 

Pomenuli ste sahranu Aleksandra Rankovića 1984., kojoj je, po zvaničnim policijskim podacima, prisustvovalo oko sto hiljada ljudi. Otkud to?

Rankovićeva sahrana jedna je od prvih manifestacija provale srpskog nacionalizma, koja je krenula nakon Titove smrti 1980. Uzgred, srpski nacionalizam je u to vreme polako počinjao da dobija specifičnu formu koju bismo mogli nazvati – antititoizam. Dominantno usmeren protiv koncepta Jugoslavije razvijenog nakon smene Aleksandra Rankovića, posebno protiv Ustava iz 1974., taj naglašeni sentiment proisticao je iz osećaja da je Srbima kao narodu učinjena istorijska nepravda, i to naročito unutar jugoslovenskih granica, kao i karakterom koje su one postepeno dobijale.

Rankovićeva sahrana se, pritom, događa u vreme uzavrelih strasti oko Kosova, pobune kosovskih Albanaca, koje je, po mišljenju ovdašnje javnosti, jedino Ranković mogao da kontroliše i reši. Pored toga, ne zaboravite da je tih osamdesetih ogroman broj ljudi Rankovića i dalje doživljavao kao komunistu, i to srpskog komunistu sa sasvim jasnom koncepcijom i vizijom Jugoslavije. Najzad, mnogi su te 1966. podelili Rankovićevu političku sudbinu, što je moralo ostaviti traga. Sve u svemu, okolnosti i strukture koje sam naveo mogle bi da namire broj od tih nekoliko desetina hiljada ljudi na sahrani Aleksandra Rankovića

 

 

Nekadašnjeg šefa UDBA građani Srbije ispratili su aplauzom i povicima “Leka heroj”…

U istoriji nisu tako retki slučajevi identifikacije masa sa represivnom strukturom, sa represivnom vlašću, sa čvrstom rukom u kojoj ljudi prepoznaju izvesnu sigurnost; naročito ako neposredno, egzistencijalno nisu osetili sve posledice te represije. Ipak, inicijative za podizanje spomenika šefu tajne policije zaista se retko pokreću. Suštinski, pozicija čelnog čoveka službe takva je da ličnost koja je personifikuje unapred sebe “osuđuje” na to da ne bude deo komemorativne kulture sećanja. I to jeste i paradoks i specifičnost Srbije. Tim pre što se inicijativa za podizanje spomenika Rankoviću ne pokreće 1984., kada bi se sa njim još i mogla uspostaviti direktna veza: Jugoslaviju potresaju velika politička previranja i sahrana nekadašnjeg šefa UDBA mogla bi biti vrsta reakcije i na aktuelne događaje. Ali zašto se to pitanje pokreće danas?! Objašnjenje bi trebalo potražiti u činjenici da se Ranković ne percipira samo kao šef UDBA, nego i kao predstavnik Srba u partiji i federaciji, čovek čiji je uticaj bio neprikosnoven. Pritom, nakon smene, Ranković nije dobio “adekvatnu” zamenu u smislu uticaja u partijskim strukturama, u kojima je, još od tridesetih godina XX veka, dominirao kao srpski kadar. Koča Popović, koji ga je nakon Brionskog plenuma zamenio na mestu potpredsednika Jugoslavije, nikada nije bio član Politbiroa. Dakle, ključno pitanje nije ko je nakon Rankovića predstavljao Srbiju u saveznom vrhu, već ko je 1966. smenjen. U tom smislu, Rankovićev pad je u Srbiji tacite primljen kao uvreda.

 

 

Je li bilo komešanja u društvu nakon Rankovićeve smjene?

U Srbiji se digla izvesna prašina, ali ne tako glasna kakva bi se mogla očekivati za čoveka tog statusa. Deo intelektualne javnosti se uzburkao i, oni koji su imali slobodu da se usprotive, uvereni da im se ništa neće dogoditi, usprotivili su se…

 

 

Govorite o pismu koje je, nedugo nakon Brionskog plenuma, Dobrica Ćosić, protestujući zbog smjene Aleksandra Rankovića, poslao Titu?

Uprkos veoma jasnoj podršci Rankoviću, Ćosić zaista zbog toga nije imao nikakvih posledica.

 

 

Kako je i kada od Rankovića počeo da se pravi mit?

Kada hoćete da od nekoga napravite mit, ne vodite mnogo računa o tome šta se zaista događalo; važno vam je da postoji neko malo jezgro, neka osnova na koju ćete kasnije nadograditi celu strukturu. Uostalom, uzmite Marka Kraljevića, koji je zapravo bio turski vazal bez ikakvog istorijskog značaja, ali od koga je takođe nastao mit. U istorijskom smislu, to, dakle, nisu nezamislive stvari. Posebno u sistemima u kojima informacije slabije cirkulišu, u kojima su one manje dostupne ili u kojima nemate mnogo iskustva u kulturi problematizovanja određenih spornih pitanja. Tu se ličnost svede na jednu dimenziju, i to na sličan način na koji je Titova Jugoslavija u nekim interpretacijama svedena na Goli otok.

 

 

Na šta je sveden Aleksandar Ranković?

Na Srbina, na protivnika decentralizacije Jugoslavije, koja je viđena kao nešto što je škodilo interesima srpskog naroda; na čoveka koji je trebalo da nasledi Tita, što se nije dogodilo samo zbog toga što je bio Srbin. U izvesnom smislu, Ranković je, dakle, nacionalizovan, i to mnogo više nego što je objektivno postojao prostor da se tako nešto učini. Možda Srbima i nije valjao kao šef jugoslovenske tajne policije, ali je kao “Titova žrtva” bio daleko prihvatljiviji.

 

 

Kako to da se, paralelno sa stvaranjem mita o Aleksandru Rankoviću, u Srbiji rehabilituje Draža Mihailović? Ipak su bili na različitim stranama…

Da, ali šta im je zajedničko? To da su – Srbi. Baš kao što je u Frankovoj Španiji ili u Tuđmanovoj Hrvatskoj jedno vreme zagovarana ideja zajedničkih sahrana, time i na neki način izjednačavanja zločinaca i žrtava, tako i u Srbiji danas imate tezu o takozvanom nacionalnom pomirenju. Svi protagonisti su predstavljeni kao žrtve jednog vremena, jedne epohe, baš kao da se međusobno nisu ubijali i kao da jedni nisu bili žrtve drugih. U tim selekcijama obično se bira jedan kriterijum. Doduše, ne proizvoljan, ali u istorijskom i u vrednosnom smislu svakako pojednostavljen, nekada i aistoričan. Ovde se upravo to dogodilo: rat između partizana i četnika predstavljen je kao tragična zabluda jednih i krivica drugih, kao fatalni srpski nacionalni tragizam u kojem su, na kraju, svi oni ipak Srbi i borci za što povoljniju poziciju srpskog naroda unutar Jugoslavije; pritom, i jedni i drugi su – prevareni. Ako se to uzme kao kriterijum, sve ostalo postaje manje važno. Na taj način je izvršena nivelacija i pomirenje u srpstvu, pa su se tako na istoj strani u jednom trenutku našli i Aleksandar Ranković i Draža Mihailović. Čak i Koča Popović! Naravno, ovim se falsifikuje i reinterpretira antifašizam.

 

 

Otuda insistiranje na tome da su u Srbiji postojala dva antifašistička pokreta – partizanski i četnički?

Tako je. Inače, u istoriografiji se činjenice veoma retko falsifikuju, što nije učinjeno ni sada. Umesto toga, falsifikuje se pogled na celinu. Kako? Pre svega selekcijom činjenica. Što je ključ revizije: selekcija i isticanje određenih fakata. U interpretaciji četničkog pokreta, revizionisti su kao ključni argument Mihailovićevog navodnog antifašizma naveli nacističku poternicu koja je za njim bila raspisana; istovremeno, ogroman značaj daje se spasavanju savezničkih pilota od četnika. Sadejstvo četnika sa okupatorima, njihovi međusobni dogovori i bitke, to što se pokret Draže Mihailovića već krajem novembra 1941. povukao iz borbe protiv nemačkih okupatora, sve to za revizioniste spada u korpus istorijski neuporedivo manje važnih stvari.

 

 

Draža Mihailović je, kaže se, ”samo sudski” rehabilitovan. Da li to podrazumijeva i suštinsku rehabilitaciju?

Podrazumeva. Ona se dogodila i pre te sudske rehabilitacije. Pritom, ako u obzir uzmemo način na koji je proces vođen, videćemo da su i taj i svi slični sudski postupci pokrenuti od 2006. do danas po mnogim svojim bitnim karakteristikama lošije i neprofesionalnije organizovani, osmišljeni i vođeni od onih koje revizionisti osporavaju, nazivajući ih komunističkim, montiranim i slično. To je poraz vladavine prava u društvu koje voli da se naziva demokratskim.

 

 

Vjerujem da ste primijetili da se posljednjih mjeseci upravo oni koji su sudski proces protiv Draže Mihailovića iz 1946. nazivali političkim i montiranim pozivaju na odluku tog istog “komunističkog suda” koji je te iste 1946. Alojzija Stepinca osudio na šesnaest godina zatvora. Kako to?

Kako?! “Komunistički sud” koji je osudio Stepinca je dobar, dok je onaj koji je presudio Mihailoviću – politički. I obrnuto, samo iz hrvatske perspektive. Nisam siguran da oni koji u Srbiji osuđuju reviziju procesa Stepincu mogu da povežu te dve činjenice i uvide nelogičnost svoje pozicije. Stepinac nije učestvovao u zločinima, nije ih odobravao, naređivao ili prisustvovao izvršenjima. Doduše, nasilno proveravanje spada u zločin protiv čovečnosti. U svakom slučaju, Stepinac je sa politikom NDH bio upoznat i njegova glavna inkriminacija je saradnja sa kvislinškim i zločinačkim ustaškim režimom. Postavlja se pitanje da li to delo može biti inkriminisano ako već zločinačke aktivnosti nisu utvrđene. Po mom sudu, ne samo da može, nego i mora. Uostalom, nisu samo zločini kažnjivi, tu je niz drugih krivičnih dela.

 

 

Ima li društvo koje je većinski ćutalo kada je SPC za svece proglašavala ne samo Nikolaja Velimirovića, nego sveštenike koji su direktno činili zločine, moralno pravo da danas protestuje i drži lekcije bilo kome, pa i Hrvatskoj?

Naravno da nema. Pritom, slučajevi Nikolaja Velimirovića i Alojzija Stepinca su različiti i ja ih ne izjednačavam.

Nikolaj Velimirović je čovek crkve, izrazito antisemitskih i reakcionarnih stavova, koji je veličao Hitlera i nacizam kao nacionalni pokret, kojega je Hitler odlikovao i koji se, uprkos zatočeništvu u nacističkom logoru, tog ordena nije odrekao. Ipak, 2003. SPC je Velimirovića proglasila za sveca. Još gore, isto je učinila i sa popom Vukojičićem, direktnim počiniocem zločina, osuđenim na smrt posle Drugog svetskog rata. Budući da su ovi slučajevi prošli bez ikakvih značajnijih protesta, otvara se pitanje moralnog prava da se protestuje protiv rehabilitacije Alojzija Stepinca, koji je, osim neprihvatljivih stavova, takođe delovao na način koji je zaslužio osudu. U tom smislu sam govorio o razlici između ova dva crkvena lica.

 

 

Hoće li i Milan Nedić biti rehabilitovan, šta mislite?

Ako ovakvo nacionalno pomirenje bude izvršeno do kraja, ono će svakako podrazumevati i rehabilitaciju Milana Nedića. Koji je, uzgred, u delu javnosti takođe već rehabilitovan. Uostalom, iako je sa moralnog stanovišta nedopustivo, nije retko isticanje “pozitivnih tekovina” Milana Nedića – od prihvatanja srpskih izbeglica do toga da je bio antikomunista.

Naravno, imate i drugi scenario u kojem Milan Nedić neće biti rehabilitovan, kako bi, u toj zvaničnoj interpretaciji, na njega moglo da se pokaže kao na nekoga ko je, za razliku od Draže Mihailovića koji, je li, to nije činio, stvarno kolaborirao sa okupatorom, zbog čega ga “dvostruko antifašistička” Srbija neće rehabilitovati. Na taj bi se način stvorila slika o navodnoj objektivnosti.

Isto važi i za Dimitrija Ljotića, koji već ima ulice po Srbiji.

 

 

Kakve posljedice ove rehabilitacije mogu imati po srpsko, odnosno hrvatsko društvo?

Kada jednoga dana ovo o čemu danas govorimo postane predmet pravnih i istorijskih proučavanja, osećanje onoga ko se time bude bavio kretaće se između stida i neverice. U dijahronoj komparaciji sa periodom koji je tome prethodio, naše vreme neće imati čime da se pohvali. Najmanje onim što je navodno donelo “novo doba”: demokratijom i vladavinom prava.

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment