 |
U četvrtak, 29. novembra 2012, u velikoj sali
Medija centra u Beogradu, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
organizovao je okrugli sto „RTS, Leskovac, Topčider -pravo porodica
na pravdu i istinu“. U slučaju stradalih radinka RTS, 13 i više od
osam godina, u slučajevima ubistava gardista u Topčideru i vojnika u
Leskovcu, njihove porodice pred domaćim institucijama traže da
saznaju istinu o svojim najmilijima. Okrugli sto je imao za cilj da
ponovo otvori pitanje ovih predmeta, da se ustanovi dokle su stigli
u sudskoj proceduri i šta se još može učiniti kako bi se što pre
došlo do pravde za stradale. Iako je poziv da prisustvuju okruglom
stolu bio upućen i nadležnim izvršnim i sudskim institucijama
Republike Srbije, niko se od njihovih predstavnika nije pojavio. |
|
Izabela Kisić, izvršna direktorka
Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, naglasila je kolika je
građanska i moralna hrabrost roditelja koji se već više od decenije
bore protiv zatvorenosti sistema. Govoreći i o svojim ranijim
razgovorima i kontaktima sa članovima porodica, izrazila je
divljenje njihovoj nepokolebljivosti i istrajnosti. Kisić je dodala
da je nerešenost ovih predmeta, kao i u slučaju ubijenih novinara,
znak nereformisanosti institucija u Srbiji.
Olgica Batić, pravna zastupnica porodica
gardista u Topčideru, iznela je kratki istorijat ovih predmeta. Još
2005. godine, Vladan Batić, tadašnji pravni zastupnik porodica je
zatražio od predsednika Saveta ministara Srbije i Crne Gore da
osnuje nezavisnu komisiju koja bi utvrdila šta se zaista dogodilo u
Topčideru tog 5. oktobra 2004. godine. Iako je komisija bila
formirana, ona nije delovala kao nezavisna. To je primoralo tim
pravnih zastupnikada da pokrenu zahtev za sprovođenjem istrage onih
koji su u okviru komisije i institucija sabotirali istragu o
ubistvima gardista. Kao primere neviđene u dosadašnjoj sudskoj
praksi, Batić je pomenula uništavanje DNK tragova, uništavanje i
nestručno uzimanje dokaza. Čak je Vuk Tufegdžić, istražni sudija u
ovom predmetu, javno vređao ubijene gardiste i njihove porodice. U
junu 2012. godine, porodice Jakovljević i Milovanović su dobile
anonimna pisma u kojima se nalaze svi detalji u vezi sa ubistvom
njihovih sinova. Do sada, istražni organi Republike Srbije nisu
prihvatili da analiziraju ova pisma. Batić je najavila da će, kao
poslanica DHSS, u Skupštini Srbije uputiti predlog za osnivanje
anketnog odbora koji bi se bavio ovim pitanjem. Izrazila je nadu da
će Skupština pokazati više razumevanja i empatije prema porodicama,
no što su to dosad iskazale ostale institucije.
Predrag Savić, pravni zastupnik porodice
Kostić u slučaju ubijenih vojnika u kasarni „Jablanica“ u Leskovcu,
izneo je dokument Vojske Srbije kojim mu je saopšteno da je puška iz
koje ubijen vojnik Kostić prodata. Takođe, uništena je i njegova
uniforma. Savić je izjavio da je ovo nezabeleženo u državama koje
sebe deklarišu kao „pravne“. On je naveo i da su porodice Kostić i
Žarković bile diskriminisane. Pred Apelacionim sudom, odbačeno im je
pravo na materijanu i nematerijalnu odštetu, iako je ova vrsta
naknade redovna za sve porodice vojnika koji stradaju tokom
odsluženja vojnog roka. Savić je dodao i da je 2007. godine podneo
predstavku Evropskom sudu za ljudska prava i da se nada da će ovaj
predmet uskoro ući u fazu odlučivanja.
Žanka Stojanović, majka stradalog radnika
RTS i predstavnica porodica ostalih, pročitala je svoj tekst o
njihovoj trinaestogodišnjoj borbi za pravdu i istinu. Ona je ovu
borbu uporedila sa Kafkinim „Procesom“. „Mi se trenutno nalazimo
pred poslednjim vratima pravde. To je Arhiva do koje još uvek nemamo
pristup“, rekla je Stojanović. Ona je takođe napomenula i da je
bivši vojni tužilac Lakić Đorović izneo činjenice da su radnici RTS
bili namerno žrtvovani, ali da niko od istražnih organa nije uzeo
ove činjenice u razmatranje.
Kristina Todorović, u ime YUCOM, koja je
pratila predmet stradalih radnika RTS rekla je da su se tokom
sudskog postupka mnogi pozivali na „čuvanje državne i vojne tajne“.
Prikupljanje dokaza i dokazivanje je spalo na same porodice. Svi
prikupljeni dokazi su bili dostavljeni tužiocu. Međutim, država ćuti
i ne preduzima ništa. „To je u suprotnosti sa državom prava“, rekla
je Todorović. Ona je iznela i podatak da se tim YUCOM sastao ovim
povodom sa zamenicom republičke javne tužiteljke Zagorkom Dolovac
12. marta 2012. godine. Tada im je obećano da će se taj predmet
pokrenuti. Kako nije bilo odgovora, tim YUCOM se obratio u aprilu
2012. godine još jednom Republičkom javnom tužilaštvu, odakle su
dobili obećanje da će ih uskoro kontaktirati. „Do danas, a kraj je
novembra 2012. godine, još uvek nam se niko nije javio“, rekla je
Todorović.
Jelena Milić, direktorka Centra za
evroatlantske studije rekla je da je ova organizacija objavila više
od 70 dokumenata vezanih za ova tri slučaja. „Ovi predmeti pokazuju
koliko su vojne službe nekontrolisane, a koliko su sudovi
kontrolisani“, istakla je Milić. Ona je navela i činjenicu, koju
iznosi i Lakić Đorović u svojoj knjizi „Tajni sudovi Srbije“, da su
strukture vojnih sudova prešle u strukture civilnog sudstva i da su
tako nastavile da prikrivaju „osetljive predmete“ i da zastrašuju.
„Primetno je potpuno odsustvo kontrole. To dokazuju i još uvek
nerešeni predmeti ubijenih novinara“, rekla je Milić. Ona se
osvrnula i na problem medija. „Površni su i gotovo da ne prate ove
predmete. Samo ponavljaju prvobitne izveštaje koji su do sada već
nekoliko puta prevaziđeni“, ocenila je Milić. Istakla je i da
nedostaje šira empatija javnosti. „Nikada nećemo videti bes koji su
građani pokazali pri oslobađajućim presudama Gotovini i Markaču, za
zločine koje je Miloševićev režim počinio nad sopstvenim građanima“,
rekla je ona. Milić rešenje ovog problema vidi u držanju ovih
slučajeva što vidljivijim u javnosti, održavanjem, kako javnosti
tako i EU zainteresovanim za njihovo rešavanje i uputila je poziv
svima koji imaju ikakva saznanja o ovim ubistvima da se jave i
pomognu istrazi.
Okrugli sto „RTS, Topčider, Leskovac – pravo
porodica na pravdu i istinu“ organizovan je u sklopu projekta „Make
a Difference – Be the Change“ koji Helsinški odbor za ljudska prava
u Srbiji sprovodi u saradnji sa sarajevskom organizacijom GARIWO i
zagrebačkim Građanskim odborom za ljudska prava. Projekat je
podržala ambasada Kraljevine Norveške u BiH.
|
