NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI - ARHIVA

 

AKTUELNOSTI - ARHIVA

STRANA 4/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti arhiva - STRANA 4 > Zašto deo civilnog sektora podržava Vučića?

 

LIČNI STAV

Zašto deo civilnog sektora podržava Vučića?

Povodom polemike pokrenute u Danasu: Kuda ide građanska Srbija

Autor: Sonja Biserko

www.danas.rs | 24. decembar 2012.

Majski izbori doveli su do tektonskih promena na političkoj sceni Srbije. Pri tome, naprednjaci i nova vlada nemaju odgovore na aktuelna ekonomska i socijalna pitanja. Pribegavanje borbi protiv korupcije je u prvim mesecima dobilo podršku javnosti.

Međutim, nejasno je da li će se borba protiv korupcije voditi preko institucija i tužilaštva, ili će se završiti na sličnom pokušaju Putina u slučaju Hodorkovski.

Aktuelna vlada objektivno i nema veliki izbor osim da usliši određene zahteve međunarodne zajednice (pre svega EU) kako bi obezbedila finansijsku podršku za zemlju koja je pred kolapsom.

Međutim, i na tom planu, pre svega kada je reč o Kosovu, i dalje se pokušava odugovlačiti i iznuđivati rešenja za koja međunarodna zajednica nema sluha.

Naime, dugo najavljivana državna platforma za Kosovo očigledno ide u pravcu rešavanja severa Kosova po receptu Republike Srpske, što ne samo Albanci neće i ne mogu prihvatiti nego i Srbi koji žive južno od Ibra. To znači da Srbija ponovo gubi vreme na rešenju koje je odavno odbačeno.

Šta je zapravo strategija naprednjaka? Da se svetu predstave kao poželjan partner, koji je sposoban zatvoriti pitanje granice, a da pri tome na unutrašnjem planu „ugasi svetlo“ u Srbiji.

Nova vlada u proteklih šest meseci nije postigla konsenzus o tome kako organizovati politički sistem, osim da sruši sve što je prethodna vlast uradila. Pri tome, politička, institucionalna i administrativna arhitektura vlasti je ionako jedna od najkontroverznijih tema i 12 godina nakon promena. Promena izbornih rezultata na lokalnom nivou uvodi Srbiju u opasno stanje koje može završiti i anarhijom. Odluka Ustavnog suda o neustavnosti brojnih odredaba Zakona o nadležnostima Vojvodine, jer nisu u skladu sa Ustavom iz 2006, koincidirala je sa početkom mandata nove vlasti. Osim rušenja vlasti u Novom Sadu i još nekim mestima u Vojvodini sada se ide i sa zahtevom da se potpuno ukine autonomija Vojvodine.

Izvršene su i masovne smene na profesionalnim pozicijama. Na svim funkcijama, vertikalno i horizontalno, došlo je do smena, što je svojevrsna „kulturna revolucija“ koja će imati trajne posledice. Smenjen je, među ostalim, i guverner Narodne banke. U institucije su se vratili stari kadrovi, posebno u sektoru bezbednosti. Vraćanjem na posao sudija i tužilaca koji u procesu reforme sudstva nisu bili reizabrani (oko njih 500) stvorila se atmosfera revanšizma, a ionako polovična reforma sudstva je srušena.

Politika nove vlade, uz unutrašnju političku regresiju i nedefinisanost orijentacije i uloge ne samo na Balkanu već i u Evropi, vodi Srbiju u izolaciju i novu fazu opšte involucije. Ta politika odražava patrijarhalnost i izražava otpor evropeizaciji i modernizaciji Srbije. Narodnjaštvo i populizam su samo jedna od manifestacija srpskog nacionalizma koji i dalje opstaje kao jedina ideologija. Unisona podrška velikog dela javnosti i liberalnijeg dela civilnog sektora politici Aleksandra Vučića svedoči i o nečem drugom, što je zabrinjavajuće. Iz svega se nazire otpor tranziciji u pravcu tržišne privrede, pravnoj državi, odnosno reč je o nastojanju u pravcu ravnomerne (egalitarne) distribucije.

Srbija se nalazi u takvoj političkoj i moralnoj krizi koja u rešavanju iziskuje više imaginacije i više hrabrosti. Srbija nema poverenje u samu sebe, otuda njena agresivnost. Njena elita je podeljena na fundamentalnim pitanjima i u velikoj meri je izgubila poverenje javnosti, jer zbog odsustva legitimnosti i odgovornosti, pre svega, ona nije sposobna da rešava ključne probleme društva.

To ukazuje na potrebu promene nacionalne strategije. Ona bi bila važan podstrek za Srbiju. Potrebno je da se uspostavi “moralni minimum” koji bi omogućio da se sama konstituiše kao država, ali bi vodio u pravcu racionalnog suživota naroda na ovim prostorima. Taj minimum podrazumeva uspostavljanje moralne vertikale. Zatim, suđenja pred nacionalnim sudovima, što bi pokazalo da i unutar samog društva postoji snažna potreba da se napravi diskontinuitet sa prethodnom politikom.

Od naše nedavne prošlosti, i s tim u vezi od naše traume, možemo pobeći samo ukoliko tu prošlost RAZUMEMO. Znači, Miloševićevo nasleđe možemo prevladati samo ako se okrenemo licem prema njemu.

Svaka zemlja, ili preciznije, svaki narod ima i mračnu stranu u prošlosti. Problem je u tome kako se određeno društvo odnosi prema toj prošlosti i da li se sa njom identifikuje. Umesto da koristi sve što je do sada urađeno u MKSJ, Srbija je u konstantnom poricanju. Rat iz devedesetih tumači kao zaveru Zapada i secesionističkih republika Slovenije i Hrvatske. Pri tome, odriče se i svoje antifašističke prošlosti. Antifašizam je ispražnjen od sadržaja: moralnog stava, slobode i tolerancije. Rehabilitacija Draže Mihailovića je dodatno problematična, jer su se ratovi iz devedesetih odvijali pod četničkom ideologijom. Ovakvim fabrikovanjem istorije stvara se dodatna konfuzija u glavama mladih ljudi koji nemaju pravi uvid u devedesete.

Imajući u vidu ozbiljnost situacije u kojoj se Srbija nalazi, neophodno je sagledati da li aktuelna vlast poseduje potencijal za rešavanje takvog nasleđa. Svaki iole upućen posmatrač Srbije ne može prenebregnuti činjenicu da naprednjaci nemaju potencijal za tako suštinske zahvate. Njihovo kalkulisanje kako da “disciplinuju” Srbiju u periodu kad im međunarodna zajednica još gleda kroz prste, ukazuje da nisu svesni koliko je takav pristup poguban. U aktuelnoj vladi jedino socijalisti i premijer Ivica Dačić poseduju znanje i umešnost vođenja države. Nije slučajno Ivica Dačić dobio najteži zadatak - Kosovo - što može ili da ga sruši ili da ga uzdigne, zavisno od toga kako će se eventualni sporazum sa Kosovom tretirati u javnosti, pre svega u medijima.

Aleksandar Vučić jezdi na objektivnom nezadovoljstvu građana koji na najavljenu borbu protiv korupcije gledaju kao izlaz. Vučić pokušava tu podršku da prevede, ili se bar tako špekuliše, u eventualnu podršku naprednjacima na prevremenim izborima sledeće godine, koji bi im u tom slučaju obezbedili suvereno vladanje Srbijom. A to bi vodilo u pravcu totalne kontrole društva, slične onoj koju Putin pokušava da sprovede u Rusiji. Odnosno, sve ukazuje na to da je moguća diktatura jednog čoveka, jer se svi ključni događaji dešavaju van institucija koje se zaobilaze. Javni život je ugušen, a svako racionalno mišljenje ili objektivna kritika su na udaru tabloida i dnevnih saopštenja naprednjaka.

Najlagodniju poziciju u novoj vlasti sebi je obezbedio Tomislav Nikolić, koji se ustoličio na predsedničkoj poziciji sa koje nema nameru skoro da ode. Zaoštrio je odnose sa regionom, učvrstio je stav o Srbima kao žrtvi, obezvredio male pomake na regionalnoj normalizaciji, a Evropi je poručio da je “Srbija Evropa, ali da nas očigledno neće”. To mu daje manevarski prostor da u budućnosti, ako propadne pokušaj dobijanja datuma za pregovore o članstvu u Evropskoj uniji, obezbedi odstupnicu.

Ozbiljan problem političke scene Srbije jeste i kriza Demokratske stranke i činjenica da ona (još) nije uspela da se pozicionira kao ozbiljan opozicioni glas, što je u datoj situaciji od presudnog značaja. Ta uloga pala je na leđa LDP i malog dela civilnog sektora. A upravo su LDP, NVO i liberalniji mediji na stalnom udaru ekstremne desnice koja uživa podršku vlade.

Ukoliko Srbija uskoro ne donese odluku o pristupanju NATO, ali i o ispunjavanju uslova za pregovore o članstvu u EU, ostaće izolovano i marginalizovano ostrvo, u dovoljnoj meri neutralisano za dalju destabilizaciju suseda. EU ne sme dozvoliti izolaciju Srbije i mora maštovitije pristupiti ne samo Srbiji već i svim zemljama Zapadnog Balkana. Politika „štapa i šargarepe” ima svoje domete u društvima kao što je srbijansko.

Kriteriji i uslovi koji su postavljeni pred Srbiju nisu ostvarivi u dogledno vreme zbog nedostatka kapaciteta, ali i zbog orijentacije koja je antievropska. Da bi se sprečili regresivni trendovi, neophodno je ih preduprediti novom politikom, integrisanjem pojedinih sektora, strategijom razvoja.

 

AKTUELNOSTI - ARHIVA

STRANA 4/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment