NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 4/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti arhiva - STRANA 4 > Volja u kostima

 

Volja u kostima

Jelena Milić

25. januar 2013.

Dačićeva i Vučićeva vlada je prva posle Đinđićeve koja iskreno vodi Srbiju u Evropsku uniju i koja na realnim osnovama pokušava da reši kosovsko pitanje. Ova vlada je shvatila da postoji samo jedna evropska politika, koja je nezavisna i od leve i od desne ideologije i od nacionalizma i od građanstva. Srbiji je isporučen spisak obaveza koji se tiče EU i Kosova i Ivica Dačić i Aleksandar Vučić rade po tom spisku. Podržavam ovu vladu zato što neko hoće konačno da reši pitanje Kosova, jer je Kosovo uslov svih uslova za izvlačenje Srbije sa evropskog dna i promene njenog ružnog lica.

Vesna Pešić, sociološkinja, januar 2013.

 

Branko Lazarević, nekadašnji šef kabineta ministra policije Ivice Dačića, dok je bio na toj funkciji odao je članovima grupe Darka Šarića, koji su bili zaduženi za pranje novca

od prodaje kokaina, da su pod nadzorom policije. Lazarević je posebno interesantan policiji i tužilaštvu zbog veze sa Rodoljubom Radulovićem – Mišom Amerikom, saznaje „Blic”. Protiv Radulovića, koji se u više zemalja sumnjiči kao rodonačelnik posla sa drogom, vodi se postupak u Srbiji zbog šverca 1,8 tona kokaina.

Blic, 25. januar, 2013.

 

Kosovo je posledica dna na kome se našla Srbija i ćorsokaka u kome se našla zapadna međunarodna zajednica i zato konačno rešenje kosovskog pitanja ne može biti „uslov svih uslova za izvlačenje Srbije sa evropskog dna.” Pogotovo ne na način na koji to rade sadašnja vlada i zapadna međunarodna zajednica. Uzrok su nekontrolisane službe bezbednosti, raspadnuto pravosuđe i moralno i ekonomski devastirano društvo, koje se suštinski nije suočilo ni sa ratnozločinačkom ni sa komandnoekonomskom prošlošću Srbije, te promena paradigme u međunarodnim odnosima, a pre svega nejedinstvo unutar EU oko novog statusa Kosova.

Vesna Pešić je svoju sramnu ocenu o iskrenosti sa kojom Srbiju ova vlada navodno vodi ka EU, kao što je to pre nje radila samo Đinđićeva vlada, dala u periodu kada su predstavnici ove vlade, u realizaciji Žandarmerije, u Preševu sklonili spomenik poginulim borcima Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, čije je preživele članove Zoran Đinđić, strateški za Srbiju u EU na duge staze, kao i za visoku unutrašnju cenu, amnestirao. Ovi sadašnji tu amnestiju namerno zaboravljaju. Nemoguće je bilo čuti od bilo koga od njih da bar upotrebi frazu „bivše teroriste”.

Šta je razlog ovakvom ponašanju – da li promocija neke nove političke organizacije, zarad čega se svesno obmanjuje javnost, ili nemoć da se sagleda realno stanje – drugo je pitanje. U seriji nedavno objavljenih tekstova u kojima analizira, poredi i podržava rad sadašnje vlade, Vesna Pešić, recimo, spomene Darka Šarića kao usputni fenomen u tabloidnim medijima, ocenjujući kao senzacionalistički netačne njihove konstatacije da će vlada pasti ako Šarić progovori. Takođe, Vesna Pešić pomenute tabloide, pre svega Informer i Kurir, pogrešno optužuje da rade za političke opskurante i DB podzemlje, u kome se tuku različite frakcije. Kurir i Informer su glasila nadzemlja, Vlade Srbije, koji služe za zataškavanje njihovih veza sa podzemljem, za realizaciju njihovih prljavih stvarnih politika koje sa evropeizacijom Srbije nemaju veze, a koje iz čistog oportunizma neće javno da predstave, za ucenu političkih partnera, te za potpunu kriminalizaciju čitavih političkih opcija i zastrašivanje javnosti. O, kako – vrlo – đinđićevski.

Piše Vesna Pešić naveliko i o tome koliko je bitna Vučićeva volja u borbi protiv korupcije, te koliki ona kapacitet ima da se konačno izgrade famozne insitucije i sistem koji nedostaje, kao i o Dačićevoj hrabrosti da se uhvati u koštac sa pitanjem Kosova. Jedino na šta nema odgovora jeste to otkud im i zašto odjednom ta volja i šta se to tačno promenilo otkad su bili protivnici bilo kakvog iskoraka u pravcu normalizacije odnosa sa Prištinom.

DEA, gospođo Pešić, DEA im je naterala volju u kosti. DEA je američka Agencija za borbu protiv droge, koja deluje u okviru Ministarstva pravde. Vlada neće pasti kada Šarić propeva, pašće Kosovo, predaće ga Daćić i Vučić, koje je DEA, izgleda, uhvatila uvezane sa Šarićem na hiljadu i jedan način. I Nikolića pride. Kupiće ga DEA za zapadnu međunarodnu zajednicu. Kao Tomas Džeferson Luizijanu ili Edvin Stenton, Linkolnov ministar rata, Aljasku. Samo je kupovina kosovske nezavisnosti malo duže trajala. Zapad je prvo pokušao Srbiji da objasni da se ne može nekažnjeno proći za sistematsko činjenje zločina nad jednim delom sopstvenog građanstva, ali je digao ruke. A i paradigma se promenila. Zato su Nikolić, Vučić i Dačić podržani da dođu na vlast, jer je s njima moguće „pregovarati.” Đinđić ga tako ne bi prodao, a ni Tadić nije morao, jer još i u samoj EU, bez obzira na presudu Stalnog suda pravde, u kojoj se kaže da je kosovosko proglašenje nezavisnosti u saglasnosti sa međunarodnim pravom, postoji pet zemlja koje ga nisu priznale, kao i nekoliko članica SB UN-a i više desetina zemalja članica
UN-a.

Problem sa ovakvom quick fix metodologijom sastoji se u tome što sve stare probleme gura pod tepih, nosi žandarmerijinim kamionom u neki depo, uz zaglušujuću tišinu Kosovom hipnotisane zapadne međunarodne zajednice, a generiše mnogo novih, za koje nema garancija da će biti obuzdani. „Utisak nedelje”, u kome je ministar pravde otvoreno flertovao sa desnim ekstremistima, postaće nam iskustvo godina koje dolaze. Srpska javnost će i daje ostati frustrirana, jer će Kosovo odlaziti bez jasne poruke da ga je Miloševićev režim izgubio zato što je prekomerno koristio državnu silu nad civilima – kosovskim Albancima. Đinđićevo amnestiranje albanskih političkih zatvorenika i pripadnika OVPBM, njegovo isporučivanje Miloševića Hagu, kao i Tadićevo hapšenje Mladića i Karadžića i njihovo isporučivanje Hagu ostaće u srpskoj javnosti, zahvaljujući ovakvom pristupu, nepotrebne akcije sprovedene da se umili hiroviti, antisrpski zapad. Oslobađajuće presude Gotovini, Markaču i Haradinaju neće biti analizirane u kontekstu loše napisanih optužnica, loših procesnih procedura u Haškom tribunalu i nedovoljne saradnje Srbije s istim, čak i na tim slučajevima, već u ključu pojačavanja ove frustracije.

„Naši” postaju njihovi, antiimigracione desne stranke Holandije i Danske, antisemitski i rasitički poslanici u mađarskom parlamentu… Tako se po Dačiću i Vučiću Srbija „evropeizuje” uz otvorenu podršku vesnipešić. Zapad više ne pokazuje ni nameru da predano modernizuje Srbiju. Oko nas su NATO trupe, što ranih devedesetih nije bio slučaj. Potencijalna šteta koju bi desničarsko-autoritarna Srbija mogla da nanese regionu u 21. veku limitirana je i predupređena tako da se čak i EU integracije mogu koristiti samo kao mamac, ali ne i kao sredstvo reforme i od same EU.

Međutim, postoji jedna mala razlika. Tamo daleko, u EU, postoji većinska svest o tome šta je prihvatljivo a šta ne. Putin-Dodik style uređenja rada organizacija civilnog društva i otvorena podrška ekstremnim desničarskim organizacijama, autoritarnost i odsustvo podele vlasti još su daleko od većinske realnosti. U Srbiji? Postoje u EU i nezavisni sudovi, od kojih ovde nije ostao ni kamen na kamenu, što lepo konstatuje i Vesna Rakić Vodinelić u odličnom tekstu Déjà vu objavljenom na internet-strani „Peščanika”. Kako bi u EU prošao predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, koji otvoreno, a bez dokaza, preti predsednici visoke sudske instance, kao i njenoj porodici, ucenjujući ih da daju ostavke u zamenu za oslobađanje od krivičnih gonjenja? U zemljama članicama EU postoji i kakva-takva kontrola sektora bezbednosti, pogotovo njegovog delovanja na unutrašnjem planu, ako ne već sasvim i u spoljnoj politici, a i za potonje bar puštaju organizacije poput Hjuman rajts voča (HRW) i drugih da nešto preduzmu, ne nazivajući ih izdajnicima i nepatriotama.

O tome kakvo je stanje u srpskom sektoru bezbednosti više ne moraju da pričaju Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Liberalno demokratska partija, porodice pobijenih radnika RTS-a i vojnika u Topčideru i Leskovcu i druge preživele žrtve njihove torture ili njihovi bližnji, kao ni CEAS. Sve su rekli Vučić, ministar odbrane, i Nikolić, predsednik Srbije, koji su priznali da su upali zmijsko gnezdo. Otkad su nam oni to obelodanili, ništa se promenilo nije. Samo je sve još očitije, od raskola oko izbora novog direktora policije, do toga da mere Rodoljuba Šabića, Poverenika za dostupnost informacijama i zaštitu podataka o ličnosti, i Saše Jankovića, Zaštitnika građana, koje su ovi još letos predložili kako bi se situacija u toj oblasti bar malo popravila, niko i dalje ne uzima u razmatranje.

Službe nam jedine u Evropi imaju mandate u kriminalnim istragama, nekontrolisane su i, kao takve, mnogo pogodnije za političke obračune i ucene, nego za Vučićevu borbu protiv korupcije, koju vesnepešić hvale uz terciranje izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Jelka Kacina. Dakle, sa jedne strane navodno imamo političku volju i početak jačanja instituticija u borbi protiv korupcije, a sa druge strane potpuno raspadnuto pravosuđe, odsustvo volje da se za ratne zločine sudi pred domaćim sudovima – što je nedavno dokumentovano dokazao FHP – kontrolisane medije i nekontrolisane službe, koje je, gle čuda, u nekoliko redova spomenula i sama Pešićeva, ali ih, kao ni Šarića, nije dovela u vezu sa Kosovom i borbom protiv korupcije.

Evropljani su mnogo iskreniji i bolje vide situaciju. Novi status Kosova – sada prevashodno definisan namerom da se Beograd privoli da kosovske integracije ne opstruira, bez nužnog formalnog priznanja – prioritet im je kada je Srbija u pitanju. Za ostvarivanje tog cilja spremni su da rizikuju da upropaste mnogo toga dobrog što su podržavali, poput jačanja mehanizama tranzicione pravde, suočavanja sa ratonozločinačkom prošlošću i podrške Srbiji da etablira neke od polaznih neupitnih vrednosti koje u EU još relativno čvrsto stoje na nogama. Nama su dali šansu da pomognemo i sebi i njima. Srbija je 2012. godine većinski, uz podršku vesnipešić, izabrala da lakše pomognemo njima i dodatno odmognemo sebi. Ipak, i pored formalne podrške, stiče se utisak da zapad Vučiću i Dačiću mnogo manje veruje nego vesnamapešić. Zato im je u odlukama Evropskog saveta od jesenas dao domaći zadatak koji će tek potvrditi koliko imaju snage da zavrnute ruke ispune ono što su najverovatnije obećali DEA i drugima – da povežu borbu protiv korupcije i situaciju na severu Kosova.

Naime, u Srbiji velikog borca protiv korupcije Vučića i kosovoskosrpskog reformatora Dačića postoji sistemski problem – na severu Kosova funkcioniše srpska Agencija za privredne registre (APR), ali ne i predstavnici poreske i bankarskih inspekcija, koji mogu da kontrolišu da li kompanije registrovane kod APR rade kako treba, da li uopšte postoje, kako su kupljene, ko su pravi vlasnici i da li su i zašto bankrotirale. Otuda je sasvim uobičajeno da se šverceri ne muče i da od carinske postaje Kraljevo, na primer, kidaju natrag ka unutrašnjosti Srbije umesto prelaska administrativne linije sa robom za koju su tražili oslobađanje od nameta, navodno idući s njom na sever Koosova. Lakše im je i „čistije” da zaista i odu na Kosovo, te da robu oslobođenu nameta navodno prodaju nekoj firmi registrovanoj u sevrenokosovskom ogranku APR, koju su sami osnovali, uloživši oko 500 evra za sve potrebne troškove, da je „zatvore” na ovakav ili onakav način i da ostanu sa robom na kojoj mogu da zarade i po 30.000 evra po kamionu.

I tu Dačićeva spremnost na integrisano upravljanje granicama nije dovoljna, a tu se testira Vučićeva spremnost na iskrenu borbu protiv korupcije. Potrebno je zatvoriti APR na severu Kosova, pustiti EULEX i kosovske insitucije da vode registar privrednih subjekata i da kontrolišu njihovo poslovanje, te zatvoriti alternativne prelaze sa srpske strane, one faktičke i one budžetske. Ovo drugo je, bar nadzor nad kretanjem budžetskih sredstava ka Kosovu, tražila Liberalno demokratska partija, ali im je predlog gromoglasno odbijen od novoevropejaca, podržavanih od vesnipešić.

Dakle, od Srbije se očekuje da u dogledno vreme ukine i paralelene fiskalne institucije. Ali o tome nećemo mnogo slušati od naših reformatora i boraca protiv korupcije. Lakše će u javnost procureti vest da se o modelu dve Nemačke pričalo sa Prištinom i EU, nego o ovome. Za ovo je potrebna i unutarpartijska saglasnost vladajućih stranka, onih s odborima na severu Kosova. A tu ne pomaže ni DEA uterivanjem volje u kosti.

O ovome su, kao karici koja nedostaje, govorili ekipa Insajdera i Brankica Stanković, novinarka B92, koja prolazi golgotu zbog divljanja ekstremističkih organizacija kojima ova vlada, koju podržavaju vesnepešić, otvoreno daje mandate da realizuju njene prave, anitevropske politike.

Brankica Stanković je među prvima podržala Zahtev CEAS-a i predstavnice porodica radnika RTS-a poginulih u NATO bombardovanju zgrade RTS-a, Žanke Stojanović, da se i ti slučajevi uvrste u mandat novoformirane Komisije za istrage o ubistvima novinara, na čije je čelo Vlada Srbije pre neki dan postavila Verana Matića, glavnog i odgovornog urednika B92. Radnici RTS-a, Veran Matić, Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a, koja je takođe izabrana za člana Komisije, kao ni Udruženje novinara Srbije, Zahtev (još uvek?) nisu podržali. Nezavisno udruženje novinara Srbije, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija i Nezavisno društvo novinara Srbije jesu, kao i mnogi drugi pojedinci i organizacije, kojima se zahvaljujemo.

 

P.S.

Šta znači politika koja je nezavisna od građanstva i ideologija nisam uspela da shvatim. Vesna Pešić, naime, kaže i: „Ova vlada je shvatila da postoji samo jedna evropska politika, koja je nezavisna i od leve i od desne ideologije i od nacionalizma i od građanstva.”

 

*Tekst je uvodnik za treći broj CEAS dvojezičnog elektronskog tromesečnika NOVI VEK: Liberalni odgovori na globalne izazove, koji će biti promovisan na CEAS međunarodnoj konferenciji u ponedeljak, 28. januara 2013.

 

 

AKTUELNOSTI

STRANA 4/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment