 |
Danas
se navršava devet godina od ubistva Zorana Đinđića, ali to je
istorija i to nije mesto na kojem treba da se susretnemo sa njime.
Budućnost susreta sa Zoranom nije na mestu
zločina, nije na groblju, već u biblioteci, u njegovim knjigama, u
ideji koju je zastupao.
Zašto po ko zna koji put ponavljamo istu grešku i
tako se lako odričemo onoga što je u našoj moći a to je budućnost, a
nju sigurno nećemo naći na mestima koje ćemo danas obići, jer to su
mesta koja sigurno ne možemo promeniti, ali zato možemo da pročitamo
ono što je Zoran pisao, govorio i pre svega u praksi sprovodio jer
to jeste budućnost i jedino mesto susreta sa njim. |
Zašto svoju slobodu opterećujemo mitologijom, običajem, istorijom,
odnosno svim onim stvarima koje ne mogu da promene ništa. Verovatno
iz jednog prostog razloga zato što je tako lakše i zato što ta
lakoća nikoga ni na šta ne obavezuje. Lakše je nositi venac, ćuteći
proći pored spomenika, ulicama Beograda i ne uraditi ništa. Da li je
moguće da se Zorana sećamo samo na dan 12. marta kada je ubijen? Zar
se niko ne seća Zorana 11. marta 2003. godine?
Mesta ispred Vlade Republike Srbije i grob Zorana
Đinđića obilaze fizički i Vojislav Koštunica i Boris Tadić i svi
ministri iz prošlih i sadašnje Vlade i mentalno Vojislav Šešelj,
Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, Milorad Ulemek - Legija, Zvezdan
Jovanović samo da bi proverili istorijsku činjenicu da su
učestvovali u ubistvu, da su učestvovali u sprečavanju uvođenja
novog sistema vrednosti, da su učestvovali u ubijanju ideje koju je
Zoran simbolizovao i da je Zoran stvarno mrtav.
Zato treba da se okupljamo 11. marta jer tu jeste
Zoran jer tu jeste budućnost Srbije, a da mesta zločina ostavimo
onima koji su u tome učestvovali i počnemo da se bavimo onim
stvarima koje jedino možemo da promenimo, a to je naša vlastita
BUDUĆNOST. |
