|
On je bio doslovno prvi posleratni premijer zemlje
koja je prvi put u svojoj istoriji bila izopštena iz međunarodne
zajednice i u sukobu sa svojim istorijskim saveznicima. Njemu je
pripala ogromna odgovornost i, kako je on čvrsto verovao, velika
čast, da pomogne Srbiji da ponovo stane na noge i postane moderno i
uspešno društvo.
Nije imao iluzija da je u pitanju lak ili
kratkotrajan zadatak. I nije imao iluzija da će imati mnogo
saveznika u zemlji na tom putu. S karakterističnom optimizmom
verovao je da je upornost dovoljna i da će, vremenom, sve više ljudi
početi da deli njegove ideje i da radi na obnovi veoma zapuštenog
društva.
Zapravo, iz današnje perspektive, upravo je
čudovišno koliko malo ljudi je shvatalo šta želi da uradi i koliko
mnogo ljudi ga je spoticalo na svakom koraku njegovog puta. Od
predsednika tadašnje države i nekih od lidera njegove koalicije DOS,
pa sve do niza nevladinih organizacija i nezavisnih medija, svuda se
pojavljivalo otvoren antagonizam prema njemu i njegovom radu.
Vrlo malo ljudi je spremno danas da ozbiljno
odgovori na pitanje zbog čega su ometali Zorana Đinđića u radu i
zašto ga nisu podržavali. Ta istorijska greška je možda najbolja
slika društva koje je on pokušavao da promeni. Upravo oni koji su
bili obrazovani i svesni stanja u kome se Srbija nalazila, nisu
želeli da izađu iz svoje samozaljubljenosti i pogrešnog stava da je
Srbiju nemoguće promeniti.
I to je obeležilo suštinski nešto više od dve
godine rada Vlade Zorana Đinđića. Optimizam i vera u promenu, i
velika usamljenost na tom zadatku. Kada bih morao da upotrebim dve
reči koje bi najbolje opisale rad Zorana Đinđića u Vladi, one bi
bile upravo te – optimizam i usamljenost.
Bez stvarne podrške u društvu, on je uporno
pokušavao da ulije veru ljudima da je zaista moguća jedna drugačija
Srbija i da se za nju vredi boriti. On je sigurno jedini premijer u
istoriji Srbije koji se njenim građanima nije udvarao, pričajući im
priče o istorijskim nepravdama i usudima njenog geografskog
položaja. Jedino i pravo „vjeruju“ Zorana Đinđića je bilo da smo
sami odgovorni za svoju sudbinu i da samo upornim radom možemo da
promenimo zemlju u kojoj živimo. On je doslovno to mislio kada je
jednom prilikom rekao: Srbija, to smo mi svi. Koliko se mi
promenimo, toliko će i Srbija da se promeni.
I njegova i naša Srbija počela je pod njegovim
vođstvom da se menja. Samo neko toliko uporan, mogao je da postigne
da se, sa tako malo saradnika, uradi tako mnogo.
Mi koji smo bili njegovi saradnici, znamo koliko
uporno je tražio ljude koji će mu pomoći u tom monumentalnom poslu.
Bio je čovek kao i svi mi, pravio je i greške, ali nikada nije
odustao od svoje slike Srbije kao uređene države i sređenog društva.
Znao je da mi kaže: „Dosta njih je pokušalo da Srbiju napravi
modernom državom, što je teško u pretežno agrarnom i konzervativnom
društvu. Niko nije uspeo do kraja. Nama se zbog niza istorijskih
okolnosti pruža šansa da u tome uspemo!”
Ako su to reči vizionara, onda je on bio vizionar.
Iza njegovih jednostavnih reči često se krilo više smisla nego što
su ljudi bili svesni. Danas sve što je govorio, deluje gotovo
proročki. Tek danas kada ljudi gledaju njegove stare govore, imaju
utisak da im se obraća iz budućnosti koju su tada želeli, ali nisu
bili spremni da dovoljno rade za nju.
Kada sam posle opela Zoranu Đinđiću izašao iz
hrama Svetog Save i kao deo povorke došao do beogradskog trga
Slavija, bio sam zapanjen tišinom i brojem ljudi koji su čekali da
ga isprate. I to je bio trenutak kada sam zaželeo da može makar samo
na kratko da vidi okupljene ljude.
Da vidi da su njegove reči, mada sa velikim
zakašnjenjem i uz strahovitu ličnu žrtvu, ipak stigle do srca ljudi.
Da mu život nije potrošen uzalud, kao tolikim telentovanim ljudima u
istoriji Srbije. On je u svojoj tragičnoj smrti postao simbol nade
da je moguća politika koja je zaista posvećena dobrobiti celog
društva, da Srbija istinski može da se menja i da postoje ljudi koji
su spremni da za to žrtvuju svoj život.
Kao nekakav antički junak, Zoran Đinđić je bio i
ostao vesnik one Srbije koju su sanjale generacije naših predaka –
Srbije koja ne ubija svoje najbolje kćeri i sinove, već ih uporno
sledi u njihovoj borbi za srećno društvo. |
