|
Na današnji dan pre dvadeset godina u pritvorskoj jedinici u
Ševeningenu preminuo je Slobodan Milošević. Nekadašnji visoki
komunistički funkcioner, a potom predsednik Srbije i krnje
Jugoslavije, neprikosnoveni vladar života i smrti, umro je neosuđen,
pre kraja procesa koji je protiv njega vođen pred Haškim tribunalom.
Nije Milošević dočekao da bude osuđen za nebrojene zločine koje je
počinio, celokupna njegova vladavina zapravo je bila jedan zločin
nadrealnih, gigantskih razmera.
Ogroman je spisak nedela koje mu je tužilaštvo stavljalo na teret:
genocid, saučesništvo u genocidu, deportacije, ubistva, progoni na
političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, prisilno premeštanje
stanovništva, istrebljenje, hotimično nanošenje velike patnje,
pljačka javne i privatne imovine, napadi na civile, okrutno
postupanje, uništavanje obrazovnih i verskih objekata, i još mnogo
toga. Nema tog zločina koji Milošević nije izvršio devedesetih
godina, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da postane najgori
vladar i najveći zločinac u istoriji Srbije.
Sivi komunistički aparatčik
Njegovi skromni počeci nisu najavljivali katastrofu koja će uslediti.
Završio je prava, potom se bavio privrednim poslovima, bio je
generalni direktor Tehnogasa, a zatim direktor Beobanke. Na tim
funkcijama Milošević se našao kao proteže Ivana Stambolića koji mu
je bio glavna podrška u građenju karijere. U politiku je ušao dosta
kasno za prilike koje su vladale u socijalizmu, tek u petoj deceniji
života, kada postaje član Predsedništva Centralnog komiteta Saveza
komunista Srbije. Potom kreće njegov uspon, 1984. izabran je za
predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, a dve
godine kasnije postaje predsednika Savez komunista Srbije.
Zapamćen je kao sivi komunistički aparatčik koji se ni po čemu nije
izdvajao iz mase sebi sličnih karijerista. U vreme kada je Milošević
predsedavao partijom u Beogradu, gradonačelnik glavnog grada bio je
Bogdan Bogdanović. Kasnije se Bogdanović sećao Miloševića iz tog
perioda, u vreme kada je već bio u otvorenom sukobu sa novim režimom:
“Imao sam utisak da je to jedan skroman čovek, koji je iz nekog
bankarskog sveta prešao u politiku. Govorio je u nekim opštim
frazama, svi su govorili u nekim opštim frazama. Bio je prilično
poslušan i servilan prema Stamboliću, čak je i prema meni bio jako
dobar”.
Miloševićev preobražaj iz partijskog birokrate u narodnog vožda sa
diktatorskim ambicijama počeo je u proleće 1987. godine, tačnije –
24. aprila. Nekoliko dana ranije, Stambolić (u to vreme predsednik
Srbije) poslao je Miloševića na Kosovo, kao svoju desnu ruku, da
reši situaciju i smiri međunacionalne konflikte između kosovskih
Srba i Albanaca. Milošević je došao u Kosovo Polje zajedno sa Azemom
Vlasijem, partijskim šefom Kosova, da govori ispred osnovne škole,
ispred nekoliko hiljada okupljenih Srba.
“Niko ne sme da vas bije”
Lokalni aktivisti su zamolili Miloševića da dođe ponovo, da sasluša
njihove žalbe, on se pojavio 24. aprila, čekalo ga je nekoliko
hiljada Srba ispred Doma kulture, jedva se probio da uđe u salu,
policija ga je gotovo unela unutra. Srbi su se žalili kako ih
Albanci zlostavljaju, a napolju su demonstranti gađali kamenjem
policiju, sačinjenu mahom od Albanaca, policija je uzvratila
pendrecima. Milošević je bio primoran da izađe iz Doma kulture,
umešao se u masu, osetio prvi put tu silinu i moć, i izgovorio
čuvenu rečenicu sa kojom je otpočeo naš kolektivni sunovrat: “Niko
ne sme da vas bije”.
Kasnije se ispostavilo da nije reč o spontanom događaju, već o dobro
režiranoj predstavi, u kojoj se posebno istakao Miroslav Šolević.
Dotični udarnik Antibirokratske revolucije lepo je definisao šta se
tog dana dogodilo Miloševiću i Srbiji: “Ovom rečenicom on je
ustoličen za cara”. Iste večeri, Radio-televizija Beograd započela
je sa stvaranjem mita o Miloševiću, narodnom tribunu, velikom
nacionalnom vođi koji je stao na stranu srpskog naroda na Kosovu, u
režiji Dušana Mitevića.
Kao što reče Bogdan Bogdanović: “Njegova čudna transformacija je
počela tamo negde na Kosovu Polju, kad je osetio masu. Tu je došlo
do metanoje, kako to kažu psiholozi, do promene ličnosti. Tada se
najedanput pojavio neko drugi. To sad uopšte nije onaj čovek koga
sam ja poznavao. Ili se on onda tako vešto prikrivao”. U naizgled
skromnom partijskom aparatčiku očigledno su tinjale mnogo veće
ambicije, a sada je došlo vreme da ih ispolji i da pokuša da ih
realizuje. Pokazalo se da je Milošević vanredno talentovan za
dvorske intrige, pravljenje komplota i spremanje partijskog puča.
Nekoliko meseci kasnije, u septembru 1987, na znamenitoj Osmoj
sednici, Miloševićeva struja dogmatskih komunista smenila je Dragišu
Pavlovića koji je predstavljao umerenu, liberalniju struju okupljenu
oko Stambolića. Sam Stambolić je razrešen dužnosti u decembru iste
godine.
Drugi ešalon partije
Tada je Milošević prigrabio vlast da je ne ispusti sve do 5. oktobra
2000. godine. Od tog doba imao je jedan jedini imperativ: vladati,
prigrabiti što veću moć i silu, vladati nad što većim brojem duša,
vladati sam, bez dogovora s drugima, bez pregovora, dijaloga,
razgovora, kompromisa. I sva sredstva koja su mu u tome mogla pomoći
bila su dobrodošla.
Milošević je smenio urednike medija i na njihova mesta postavio
svoje ljude, a isto je učinio i u svim društvenim i državnim
organizacijima, po dubini, kroz proces koji se u to vreme zvao “diferencijacija”.
Ni sam izraz, a još manje njegovo sprovođenje u delo nisu slutili na
nešto dobro, već su asocirali na odvajanje žita od kukolja, na
podelu na podobne i nepodobne, na lojalne i izdajnike, što će
narednih godina postati dominantan princip posmatranja sveta.
Novi vođa se u preuzimanju apsolutne moći ponajviše oslonio na drugi
ešalon partije, na nesposobne, ali ambiciozne, na nedarovite, ali
nezajažljive, na one koji svojom pameću i radom ne bi daleko
dogurali i baš zato su bili spremni da slede svog lidera bez
pogovora, znajući da jedino on može da im obezbedi sve ono o čemu su
sanjali. Kadrovi poput Borisava Jovića, Radoša Smiljkovića, Radomana
Božovića, Dragutina Zelenovića, Dušana Mitevića, Zorana Sokolovića,
Željka Simića, Gorice Gajević i hiljada njima sličnih arivista,
danas uglavnom zaboravljenih, u Miloševiću videli šansu da zadovolje
svoje apetite za funkcijama, novcem i moći.
Osvajanje vlasti i moći
Prethodne, 1986. godine, dok je još igrao ulogu pristojnog komuniste,
Milošević je osudio Memorandum SANU kao izraz srpskog nacionalizma.
Nakon što je preuzeo poluge moći, prihvatio je nacionalističku
agendu srpskih akademika, pisaca, crkvenih vođa, intelektualaca kao
moćno oružje za homogenizaciju srpskog naroda, kao ideološku podlogu
za okupljanje oko jednog vođe koji će spasiti Srbe od susednih
naroda koji ih, navodno, ugrožavaju. Serkl intelektualnih radnika
čiji je stožer bio Dobrica Ćosić već dugo je radio na stvaranju
ideološke osnove za razbijanje Jugoslavije. Sada se na čelu Srbije,
na pozicije političke moći, najzad našao neko ko je tu ideologiju
mogao da sprovede u delo, sa svim njenim krvavim, rušilačkim
posledicama. Velikosrpska idelogija intelektualne elite Miloševiću
je poslužila kao kama za klanje Jugoslavije.
Čim je konsolidovao vlast u Srbiji, Milošević je krenuo dalje, da
osvoji što više vlasti u okviru federacije. Pokrenuo je i
organizovao niz mitinga, svenarodnih okupljanja, stvarajući
atmosferu populizma, histerije, agresije i masovne psihoze. Najveći
mitinzi održani su na Ušću u Beogradu i na Gazimestanu, na Kosovu,
ali većih i manjih okupljanja bilo je širom Srbije, mitingašenje je
postalo zanimanje. Takozvana Antibirokratska revolucija, “buđenje
naroda”, “događanje naroda”, kako su sve režimski intelektualci
nazivali populističke procese tog doba – imala je za cilj uvećanje
Miloševićeve moći. Vožd je želeo da stekne većinu glasova u
federaciji kako bi vladao ne samo Srbijom, već i celom Jugoslavijom.
Zarad te svrhe prvo je oboreno rukovodstvo Vojvodine u
“jogurt-revoluciji” 1988. godine, naredne godine izveden je prevart
u Crnoj Gori, a Kosovo je preuzeto 1989. godine, uz malu pomoć
tenkova i propratno ubijanje demonstranata koji su se protivili
ukidanju autonomije Kosova. Sve pod popularnim sloganom: “Oj, Srbijo
iz tri dela, ponovo ćeš biti cela”. Tako je Miloševićev režim dobio
četiri glasa od ukupno osam u jugoslovenskoj federaciji.
Državni udar
Kao što piše Vuk Perišić u eseju “Demon nacionalizma”: “Kada je u
januaru 1989. Milošević proveo državni udar u Crnoj Gori, dakle kada
je prešao granice svoga dvorišta i dirnuo u ustanovu republike –
jednu od temeljnih i svetih ustanova ustavnog poretka – i kada ni u
tako drastičnom slučaju koji je podsjećao na Anschluss, nitko nije
poduzeo praktično ništa, jugoslavenski politički poredak se raspao.
Proces raspadanja bio je dovršen donošenjem Ustava Srbije u jesen
1990. koji je bio u suprotnosti sa saveznim Ustavom. Događaji koji
su uslijedili nakon toga više nisu bili posljedica postojanja, već
nepostojanja jugoslavenske države”.
Pomenuti Ustav je stavio Srbiju
iznad savezne države, čime se Srbija zapravo prva otcepila od SFRJ,
tako je i započeo raspad Jugoslavije. U članu 135. Ustava Srbija se
izuzela iz pravnog poretka Jugoslavije, navodeći da će poštovati
zakone savezne države samo kad proceni da joj je to u interesu,
dakle – kad joj se prohte. Pored toga, Srbija je uvela carinu na
robu iz drugih jugoslovenskih republika, preuzela je na sebe
obezbeđivanje narodne odbrane i državne bezbednosti, kao i uređenje
međunarodnih odnosa sa drugim državama u svetu.
Demontaža partije i preuzimanje JNA
Bilo je potrebno još samo par koraka do preuzimanja apsolutne vlasti.
Prvi korak je bila demontaža Saveza komunista Jugoslavije, što je
učinjeno početkom 1990. na poslednjem, četrnaestom Kongresu SKJ. O
tome Vuk Perišić u istom tekstu veli: “Slovenski delegati su
predlagali rezoluciju o ukidanju smrtne kazne i zabrani torture na
što je grupa delegata iz Srbije, među njima i predsjednik SANU Dušan
Kanazir, reagirala smijehom i omalovažavanjem i glasala protiv. Ta
otvorena najava torture i smrti vjerojatno je najstrašnija scena
koja je dotad izvedena na pozorju srpskog nacionalizma. Nju će
nadmašiti tek četnik u uniformi JNA koji s crnom zastavom pijano
tetura kroz razoreni Vukovar”.
Tako je Milošević pripremio drugi korak – preuzimanje komande nad
Jugoslovenskom narodnom armijom (JNA) koja se nalazila pod
zapovedništvom Predsedništva SFRJ. Milošević je već imao četiri
glasa od osam u Predsedništvu, pa mu je ostalo samo da izbaci
Sloveniju iz SFRJ i osvoji većinu. Na XIV kongresu je taj proces
započet, Slovenija je raspisala izbore i izglasala nezavisnost u
decembru 1990. JNA je pod Miloševićevom apsolutnom kontrolom i
polako se pretvara u srpsku vojsku, mada i dalje zadržava staro ime,
kamuflaže radi. Pritom, komandovanje nad JNA uopšte se ne odvija u
samom Predsedništvu, već vojskom komanduje neformalna “grupa
šestorice” koju, pored Miloševića, Borisava Jovića i Veljka
Kadijevića, sačinjavaju još i Blagoje Adžić, Branko Kostić i Momir
Bulatović.
Pripreme za ratove
I pre odlaska Slovenije iz SFRJ, Milošević je imao kontrolu nad
vojskom, sada je to samo ozvaničio. Pripreme za rat su u punom jeku,
i to pre nego što je bilo koja republika napustila federaciju, ako
ne računamo Srbiju. O tome su u svojim memoarima pisali Miloševićevi
najverniji saradnici na razbijanju Jugoslavije. Na primer, Borisav
Jović u dnevničkom zapisu od 26. marta 1990. godine piše kako su
planirali rat u BiH i rasparčavanje ove republike: “Sastanak
koordinacije – u SR Srbiji. Učestvuju svi čelni funkcioneri. Naš
cilj je da izbegnemo krvoproliće, da uspostavimo granicu unutar koje
se neće ratovati. Van te granice se ne može izbeći, jer Bosna i
Hercegovina neće moći da opstane kao država, a bitka oko teritorija
bez krvi je teško zamisliva”.
Jović u svojim dnevnicima iscrpno piše o pripremama za ratove, o
planovima koje je Miloševićev režim pravio. Tu se podrobno govori o
“spremanju vojske za rat”, o tome da “rat mora biti ofanzivan i
visokog intenziteta”, o potrebi “usklađenosti politike i propagande,
osobito u odnosu na ljude koji idu u rat”, o tome da li je “nama” (Šestorici)
“cilj da vojskom branimo nove granice naroda koji žele da ostanu u
Jugoslaviji, ili da srušimo hrvatsku vlast”, o “neophodnosti
mobilizacije”, o tome da je “još uvek veliki broj Hrvata u vojsci”,
o potrebi da “Srbija i Crna Gora proglase vojsku svojom”, o nužnosti
da se “učvrste dostignute linije” i da se “popune jedinice
dobrovoljcima”, “da se moraju srediti jedinice srpskih ustanika i
utvrditi položaji za odbranu dostignutih linija” itd.
Nepojmljiva količina zla
Potom je Miloševićev režim krenuo sa sprovođenjem plana u delo.
Nakon kratkog rata u Sloveniji, usledila je agresija na Hrvatsku, pa
na Bosnu i Hercegovinu, rat na Kosovu i NATO bombardovanje.
Počinjena je stravična, nepojmljiva količina zla. A drugačije nije
moglo ni da bude, zločini su neminovna posledica nacionalističke
ideologije koju je Milošević prihvatio i legitimisao kao oficijelni
pogled na svet.
Napad na Dubrovnik, razoreni Vukovar, višegodišnja opsada Sarajeva,
bele trake u Prijedoru, logori u okolini grada, Omarska, Keraterm,
Trnopolje, etnička čišćenja u Podrinju, Arkanovci koji ubijaju sve
pred sobom u Bijeljini i Zvorniku, rušenje preko 600 džamija u Bosni,
snajperisanje, granatiranje, masovna silovanja u hotelu Vilina vlas
pod komandom Milana Lukića, otmica putnika iz voza u Štrpcima,
otmica u Sjeverinu, Škorpioni koji se rugaju dečacima u Potočarima
pre nego što ih postreljaju, genocid u Srebrenici, Manjača, opsada
Bihaća, napad na Kozarac, masakr na Korićanskim stijenama, ubijanja
po Banjaluci, zakopavanje u masovne grobnice, iskopavanje leševa i
zakopavanje u sekundarne i tercijarne grobnice zarad zametanja
tragova, masakr u Račku, masakr u Podujevu, masakr u Suvoj Reci,
leševi u hladnjačama, dečji klikeri pronađeni u masovnoj grobnici u
Batajnici, operacija Potkovica, pokolj u Drenici,
vikend-četnikovanje, masovne pljačke bele tehnike, primoravanje
proteranih nesrba da se odreknu svoje imovine…
Spisak nije potpun, to su samo neki od glavnih zločina ubilačke
hobotnice na čijem je čelu stajao Slobodan Milošević, kao oličenje
zla. Da parafraziram pesnika Miodraga Stanisavljevića, pretvorio je
celu zemlju u svoj lični vrt smrti. Ništa od ovoga ne bi bilo moguće
da Milošević nije uživao masovnu podršku birača, bar u prvim
godinama vladavine. Na izborima 1990. godine Milošević je dobio
skoro 3,3 miliona glasova, a dve godine kasnije, dok je vodio dva
rata i razvaljivao Hrvatsku i BiH – osvojio je preko 2,5 miliona
glasova.
Kada se pojavio, dočekan je kao mesija, novi Karađorđe, izbavitelj
Srbije i iskupitelj srpstva, bio je obožavan skoro kao božansko biće.
Bile su potrebne godine da se bar neki njegovi birači otrezne,
većini to nikada nije pošlo za rukom. Čak i 2000. godine, nakon
ratova, zločina, siromaštva, bede, totalnog uništenja društva i
rasapa svih vrednosti – glavni vinovnik zla je osvojio preko 1,8
miliona glasova. I gotovo niko od tih birača, bez kojih ne bi bilo
moguće masovno ubijanje i proterivanje, uz usputno samouništenje
sopstvene zemlje – nije se osećao krivim ni za šta.
Neupokojeni zloduh
Razvalio je SFRJ, izolovao Srbiju od sveta, skrivio je smrt desetina
hiljada ljudi i raseljavanje miliona, kriminalizovao je sve oko sebe,
pretvorio sopstvenu zemlju u ruglo, uništio i osakatio sve što je
bilo dobro, lepo i plemenito. Ubijao je van Srbije, ali i u Srbiji,
obračunavajući se sa novinarima i političkim protivnicima, ubio je
čak i svog nekadašnjeg mentora Ivana Stambolića. I zagadio milione
umova otrovnom propagandom, nacionalističkim tlapnjama i himerama,
zarazio duše mržnjom i ostavio nam nasleđe sa kojim ni dan-danas ne
možemo da se izborimo.
Izgubio je izbore 2000. godine, ni to nije hteo da prizna, jedva je
oboren sa vlasti, da bi naredne godine bio isporučen Haškom
tribunalu. Preminuo je pre presude, ali je njegova krivica dokazana;
razvaljena zemlja i nebrojeni grobovi, uništene sudbine i unakažene
generacije su njegovo trajno zaveštanje.
Dvadeset godina nakon Miloševićeve smrti na vlasti u Srbiji su
njegovi saradnici i istomišljenici, učesnici udruženog zločinačkog
poduhvata, zajedno sa mnogobrojnim duhovnim čedima miloševićizma,
koja su stasala u međuvremenu. Laži i krivotvorine njegove ratne
propagande danas su na snazi kao jedina istina o prošlosti. Nije
došlo do radikalnog raskida sa Miloševićem i svim onim što on
oličava, tako da na delu imamo kontinuitet njegove ideologije i
politike. Velikosrpske tlapnje, nedavanje Kosova, desničarenje,
nacionalizam, populizam, samoizolacija od sveta, autoviktimizacija,
antizapadnjaštvo, prezir prema demokratiji, bagatelisanje ljudskih
prava i sloboda, stereotipi o susedima, iskrivljena slika o
strahotama devedesetih, poricanje zločina i genocida, autoritarizam
i sklonost čvrstoj ruci – sve su to otrovni sastojci iz Miloševićeve
kuhinje koji dominiraju javnim prostorom. Milošević je mrtav, ali je
njegovo nasleđe živo i zdravo. Dok Miloševićeve kosti trunu pod
požarevačkom lipom, njegov neupokojeni zloduh i dalje luta Srbijom.
Tomislav Marković (Autonomija/naslovna fotografija: karikatura/STUPS)
Tekst je napisan uz podršku Pro Peace Beograd, u okviru projekta
“Jedan dan u mesecu”
|
