TRANZICIONA PRAVDA

Projekti  |  Paneli i skupovi  |  Haški tribunal  |  Međunarodni sud pravde
Uspostavljanje poverenja  | Suočavanje s prošlošću  | Srebrenica
Genocid  | Slučaj Šešelj  | Slučaj Đinđić  | Slučaj Milošević

 

SREBRENICA

STRANA ::: 1

INFO   :::  Tranziciona pravda > Srebrenica > Kad zaboraviš julski zločin

 

 

Još jedna godišnjica srebreničkog genocida

Kad zaboraviš julski zločin

Sa presudom o krivici ili bez nje, Srbija se, ne mareći za ishod i cenu, a pogotovu za elementarnu ljudskost i obzirnost, odlučila da bude nevina, pa makar i jedino sebi samoj i prekodrinskom proračunatom i opasnom satelitu. Odlučili su to njeni žitelji, dugogodišnji podržavatelji i zaokruživači Slobodana Miloševića, optuženog za genocid, koji nije dočekao presudu. U međuvremenu, Srbija je slavila podmuklu i licemernu majčicu Rusiju koja je u Savetu bezbednosti uložila veto na predlog nesporne deklaracije Velike Britanije, po principu mene ne košta ništa, a tebi mnogo znači. Ko je ovde pokvareniji retoričko je pitanje.

 

Bojan Tončić

11 jul 2019, Remarker

 

 

Svake godine uoči 11. jula, dana kada se obeležava godišnjica srebreničkog genocida, ka mezarju u Potočarima povezu se iz Sarajeva posmrtni ostaci žrtava, identifikovani u proteklih godinu dana, maratonima i Maršem smrti osveže se sećanja na pokušaj spasavanja muškaraca i dečaka od Vojske Republike Srpske pod komandom Ratka Mladića; u Beogradu Žene u crnom održe protestno stajanje, a do 11. jula ostane samo jedna nepoznanica: koliko će neljudskosti u javnost izliti vrh države koji negira genocid. I ove je godine bilo slično, tabuti sa ostacima 33 osobe, prevezeni su i preneseni do Musale u Memorijalnom centru Potočari, a u Beogradu su Žene u crnom poručile da ne zaboravljaju genocid. Dan ranije ova nevladina organizacija, te Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Yukom i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, uz podršku umetničkih grupa Škart i Dah teatar iz Beograda, aktivistkinja i aktivista civilnog društva, najavili su, između ostalog, i paljenje sveća u parku ispred Predsedništva Srbije. Podsetili su vlast da je Srbija prva i do sada jedina država na svetu koja je presudom Međunarodnog suda pravde (2007. godine) proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida zbog toga što što su njeni državni organi imali informacije o genocidu, ali ništa nisu uradili da ga spreče.

 

 

Jurišnik brani sumanutu politiku

 

“Nizom presuda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) van razumne sumnje, dokazana je individualna krivična odgovornost velikog broja pripadnika srpskih oružanih formacija i političkih institucija koje su delovale u duhu ostvarenja teritorijalnog projekta Velike Srbije, koga je genocid u Srebrenici bio suštinski deo. Sramna i porazna je činjenica da nijedan od zvaničnika Republike Srbije od 1995. godine do danas nije Srebrenicu okarakterisao kao genocid, što potvrđuje kontinuitet negiranja genocida i na nivou države i društva. Državnoj politici negiranja genocida najviše doprinosi kontinuirano odbijanje aktuelnog predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić da zločin u Srebrenici imenuju genocidom, u čemu ih slede ne samo političari i političarke vladajuće koalicije, nego i značajan deo opozicionih političara i političarki”, ističe se u saopštenju nevladinih organizacija. Pored toga, nevladine organizacije zahtevaju da Srbija poštuje odluke međunarodnih sudova, kao i sudski utvrđene činjenice, odnosno prizna genocid u Srebrenici, a predsednik i premijerka Srbije i svi drugi predstavnici države prestanu sa negiranjem genocida i svih drugih ratnih zločina u BiH i šire, da prestanu sa veličanjem i rehabilitacijom osuđenih ratnih zločinaca i da se negiranje genocida u Srebrenici kvalifikuje kao krivično delo, bez ograničavajućih kriterijuma.

 

 

U slavu zlikovca

 

Odgovor je ubrzo stigao, za njega je zadužen partijski jurišnik i član Predsedništva vladajuće Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović. On u ime patriotski nadahnutog članstva poručuje na svom tviter nalogu: “Srpskom narodu želim da čestitam dan oslobođenja Srebrenice. Hvala generalu Ratku Mladiću na briljantno izvedenoj vojničkoj operaciji Кrivaja 95”. Time se - nije baš sasvim sigurno - okončava državni posao u vezi sa Srebrenicom za ovu godinu. Ostavimo rezervu, ko zna kakve se zamisli mogu roditi u državničkim glavama, i nakon svih poraza i poniženja ekskomunikacije i vidljivog prezira civilizovanog sveta, opsednutim idejama o privremenosti granice na Drini, te novim, različito zamišljenim granicama velike Srbije, sigurnoj kući za sve ratne zločince i kukavički ološ.

U međuvremenu, ne vidi se kraj procesu optuženima za ubistvo 1313 Bošnjaka tokom realizacije srebreničkog genocida pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu.

Naizgled ornamentalni detalj ukazao je na to da se nije baš sve prepustilo samo poštovaocu zlikovaca: budžetski državni fašistički tabloid Večernje novosti poručiće sa naslovnice (10. jul) nadnaslovom da “EU fabrikuje uslove”, odnosno mega naslovom “Beograd da prizna i genocid u Srebrenici”. Eto kako redakciju glavni urednik (Milorad Vučelić), utemeljitelj ključnih smernica srbijanske ratnohuškačke propagande, ne može da ostavi samu ni trenutka. Ovakvim se naslovom, naime, saopštava da je genocida bilo, te da antisrpska Evropska unija traži da ga Beograd prizna. Tu je i ono ”i” koje unosi konfuziju: toliko je toga, dakle, Beograd priznao, a sad traže da prizna “i”. Ozbiljna konfuzija, treba se pripaziti, jer posle toga će tražiti “i” priznanje srpskih logora Manjača, Omarska, Keraterm, Trnopolje, Batković, Sušica, bele trake i zversatva u Prijedoru i Bijeljini, Goraždu, Bihaću, možda čak i opsada Sarajeva.

 

 

Evropski put i Evropski pokret

 

Tako će Johanes Han, evropski komesar za proširenje, ustvrditi kako “nema mesta u EU za one koji negiraju genocid i sve druge odluke međunarodnih sudova”. Šta li ovaj 'oće, kao da se pita Suzana Grubješić, generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji, informišući čitateljstvo “Novosti” i ostale neupućene u neke nove momente, konstatacijom da, “odnos zvanične Srbije prema onom što se dešavalo u Srebrenici nije sporan” (Večernje novosti, 10. jul). Ko bi nesporno sporio?! Citira izvesni/a D. Milinković: “Ovde nema ni negiranja sudski utvrđenih činjenica o Potočarima. Niko od naših zvaničnika ne negira da se zločin dogodio”, zaključuje Suzana Grubješić.

Valjda se ovim citatom nadahnuo i Đukanović, pređašnji, budući da liči (citat) na istinsku državnu politiku (ko kaže da je to monopol države). Jer, pominje se mezarje, a ne mesta ubijanja, zločin, a ne genocid. Nije se Evropski pokret dosad ovako izjašnjavao, valjda ovim povodom nije ni drugačije - ljudsko je pravo da se izjasni, pogotovu kada to zapitaju “Novosti”.

 

 

Istina o danonoćnom ubijanju

 

Srbi iz Srbije, o prekodrinskim da i ne govorimo, neće da priznaju genocid, nego se nadmeću u posthumnom iživljavanju nad bolom preživelih, pogano locirajući mesta smrti žrtava daleko od toponima genocida - široka je lepeza zlih jezika, govore i o saobraćajnim nesrećama. Istina je jedino to da su posmrtni ostaci žrtava pronađeni na oko 150 različitih lokaliteta, od čega je više od 70 masovnih grobnica. Bio je to udarnički nečovečni posao, za čije su uspešno obavljanje neki izvršitelji dobijali čak i nove uniforme. Danonoćno ubijanje automatskim oružjem i bombama potvrđeno je u brojnim sudskim presudama. Najmlađa dosad ukopana žrtva u Potočarima je novorođenče, djevojčica Fatima Muhić, a najstarija nana Šaha Izmirlić, rođena 1901. godine.

To masovno ubijanje i temeljno prikrivanje zločina za Međunarodni sud pravde u Hagu su bili genocid i Srbija je 2007. je oglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida zbog toga što genocid nije sprečila. A veliki je broj metaka i bombi, kojima su tog jula, ali i pre i kasnije, ubijani Bošnjaci, civili i zarobljenici, plaćeni iz srbijanskog budžeta. Odakle su za specifični odvojeni život plaćani i oficiri nekadašnje JNA, na privremenom radu u sestrinskoj Vojsci Republike Srpske. Iz kog su plaćani vozači i benzin za autobuse srpskih prevoznika koji su učestvovali u finalnim operacijama.

 

 

Nije sprečila, a znala je

 

Procesi Zdravku Tolimiru, Vujadinu Popoviću i Ljubiši Beari pred MKSJ su izbacili u javnost brojne nezaobilazne dokaze, koji nedvosmisleno potkazuju zvanični Beograd.

Sa presudom o krivici, Srbija se, ne mareći za ishod i cenu, a pogotovu za elementarnu ljudskost i obzirnost, odlučila da bude nevina, pa makar i jedino sebi samoj i prekodrinskom proračunatom i opasnom satelitu. Odlučili su to njeni žitelji, dugogodišnji podržavatelji i zaokruživači Slobodana Miloševića, optuženog za genocid, koji nije dočekao presudu. U međuvremenu, Srbija je slavila podmuklu i licemernu politiku Rusije koja je u Savetu bezbednosti uložila veto na predlog nesporne deklaracije Velike Britanije, po principu mene ne košta ništa, a tebi mnogo znači. Ko je ovde pokvareniji retoričko je pitanje. Koliko košta to što majčicu ne košta ništa nije uputno pitati.

“Dvije godine nakon proglašenja Srebrenice zaštićenom zonom, iste snage koje su ’etnički očistile’ i pobile na desetke hiljada Bošnjaka u istočnoj Bosni, napale su i zauzele Srebrenicu i naočigled pripadnika holandskog bataljona UN koji je bio tu da bi zaštitio UN-ovu zaštićenu zonu-kao i naočigled cijele međunarodne zajednice, oličene u političkim i vojnim akterima, kao što su EU, UN, NATO, izvršile su masovna strijeljanja zarobljenih srebreničkih odraslih muškaraca i dječaka (njih 8372), a ostatak stanovništva protjerale na teritorij pod kontrolom legalnih vlasti Bosne i Hercegovine. Ovo je koncizni sažetak onoga što je u više navrata pravosudno potvrđeno i ušlo u presude osuđenim ratnim zločincima.”

Ovako je pisao Hariz Halilović u knjizi eseja Kako razumeti Srebrenicu (Buybook, Sarajevo 2017.).

Pune 24 godine kasnije, pak, Srbija poniženo samoubilački ćuti, ili laže, jer laž je, tvrdio je Dobrica Ćosić, “srpski državni interes”. To je očito i smernica za aktuelnu vlast koja, prepoznatljivom dikcijom bahatosti, podseća na tragičan učinak ove države i privrženost realizatoru osmišljenog genocida.


“Raspada se naša pjesma, glasovi od srebra
Kad su mrtvi izgubili svoje riječi
Kojima bi mogli početi priču o sebi
Da kažu: Zlo nas je pobijedilo i ovog puta”,

zapisao je Faruk Šehić u pesmi Stakleni kliker iz Potočara.

Poetska i istorijska istina.

 

SREBRENICA

STRANA ::: 1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment