|
Svake godine uoči 11. jula, dana kada se obeležava
godišnjica srebreničkog genocida, ka mezarju u Potočarima povezu se
iz Sarajeva posmrtni ostaci žrtava, identifikovani u proteklih
godinu dana, maratonima i Maršem smrti osveže se sećanja na pokušaj
spasavanja muškaraca i dečaka od Vojske Republike Srpske pod
komandom Ratka Mladića; u Beogradu Žene u crnom održe protestno
stajanje, a do 11. jula ostane samo jedna nepoznanica: koliko će
neljudskosti u javnost izliti vrh države koji negira genocid. I ove
je godine bilo slično, tabuti sa ostacima 33 osobe, prevezeni su i
preneseni do Musale u Memorijalnom centru Potočari, a u Beogradu su
Žene u crnom poručile da ne zaboravljaju genocid. Dan ranije ova
nevladina organizacija, te Fond za humanitarno pravo, Inicijativa
mladih za ljudska prava, Yukom i Helsinški odbor za ljudska prava u
Srbiji, uz podršku umetničkih grupa Škart i Dah teatar iz Beograda,
aktivistkinja i aktivista civilnog društva, najavili su, između
ostalog, i paljenje sveća u parku ispred Predsedništva Srbije.
Podsetili su vlast da je Srbija prva i do sada jedina država na
svetu koja je presudom Međunarodnog suda pravde (2007. godine)
proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i
kažnjavanju zločina genocida zbog toga što što su njeni državni
organi imali informacije o genocidu, ali ništa nisu uradili da ga
spreče.
Jurišnik brani sumanutu politiku
“Nizom presuda Međunarodnog krivičnog suda za
bivšu Jugoslaviju (MKSJ) van razumne sumnje, dokazana je
individualna krivična odgovornost velikog broja pripadnika srpskih
oružanih formacija i političkih institucija koje su delovale u duhu
ostvarenja teritorijalnog projekta Velike Srbije, koga je genocid u
Srebrenici bio suštinski deo. Sramna i porazna je činjenica da
nijedan od zvaničnika Republike Srbije od 1995. godine do danas nije
Srebrenicu okarakterisao kao genocid, što potvrđuje kontinuitet
negiranja genocida i na nivou države i društva. Državnoj politici
negiranja genocida najviše doprinosi kontinuirano odbijanje
aktuelnog predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i
premijerke Ane Brnabić da zločin u Srebrenici imenuju genocidom, u
čemu ih slede ne samo političari i političarke vladajuće koalicije,
nego i značajan deo opozicionih političara i političarki”, ističe se
u saopštenju nevladinih organizacija. Pored toga, nevladine
organizacije zahtevaju da Srbija poštuje odluke međunarodnih sudova,
kao i sudski utvrđene činjenice, odnosno prizna genocid u
Srebrenici, a predsednik i premijerka Srbije i svi drugi
predstavnici države prestanu sa negiranjem genocida i svih drugih
ratnih zločina u BiH i šire, da prestanu sa veličanjem i
rehabilitacijom osuđenih ratnih zločinaca i da se negiranje genocida
u Srebrenici kvalifikuje kao krivično delo, bez ograničavajućih
kriterijuma.
U slavu zlikovca
Odgovor je ubrzo stigao, za njega je zadužen
partijski jurišnik i član Predsedništva vladajuće Srpske napredne
stranke Vladimir Đukanović. On u ime patriotski nadahnutog članstva
poručuje na svom tviter nalogu: “Srpskom narodu želim da čestitam
dan oslobođenja Srebrenice. Hvala generalu Ratku Mladiću na
briljantno izvedenoj vojničkoj operaciji Кrivaja 95”. Time se - nije
baš sasvim sigurno - okončava državni posao u vezi sa Srebrenicom za
ovu godinu. Ostavimo rezervu, ko zna kakve se zamisli mogu roditi u
državničkim glavama, i nakon svih poraza i poniženja ekskomunikacije
i vidljivog prezira civilizovanog sveta, opsednutim idejama o
privremenosti granice na Drini, te novim, različito zamišljenim
granicama velike Srbije, sigurnoj kući za sve ratne zločince i
kukavički ološ.
U međuvremenu, ne vidi se kraj procesu optuženima za ubistvo 1313
Bošnjaka tokom realizacije srebreničkog genocida pred Većem za ratne
zločine Višeg suda u Beogradu.
Naizgled ornamentalni detalj ukazao je na to da se nije baš sve
prepustilo samo poštovaocu zlikovaca: budžetski državni fašistički
tabloid Večernje novosti poručiće sa naslovnice (10. jul)
nadnaslovom da “EU fabrikuje uslove”, odnosno mega naslovom “Beograd
da prizna i genocid u Srebrenici”. Eto kako redakciju glavni urednik
(Milorad Vučelić), utemeljitelj ključnih smernica srbijanske
ratnohuškačke propagande, ne može da ostavi samu ni trenutka.
Ovakvim se naslovom, naime, saopštava da je genocida bilo, te da
antisrpska Evropska unija traži da ga Beograd prizna. Tu je i ono
”i” koje unosi konfuziju: toliko je toga, dakle, Beograd priznao, a
sad traže da prizna “i”. Ozbiljna konfuzija, treba se pripaziti, jer
posle toga će tražiti “i” priznanje srpskih logora Manjača, Omarska,
Keraterm, Trnopolje, Batković, Sušica, bele trake i zversatva u
Prijedoru i Bijeljini, Goraždu, Bihaću, možda čak i opsada Sarajeva.
Evropski put i Evropski pokret
Tako će Johanes Han, evropski komesar za proširenje, ustvrditi kako
“nema mesta u EU za one koji negiraju genocid i sve druge odluke
međunarodnih sudova”. Šta li ovaj 'oće, kao da se pita Suzana
Grubješić, generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji,
informišući čitateljstvo “Novosti” i ostale neupućene u neke nove
momente, konstatacijom da, “odnos zvanične Srbije prema onom što se
dešavalo u Srebrenici nije sporan” (Večernje novosti, 10. jul). Ko
bi nesporno sporio?! Citira izvesni/a D. Milinković: “Ovde nema ni
negiranja sudski utvrđenih činjenica o Potočarima. Niko od naših
zvaničnika ne negira da se zločin dogodio”, zaključuje Suzana
Grubješić.
Valjda se ovim citatom nadahnuo i Đukanović,
pređašnji, budući da liči (citat) na istinsku državnu politiku (ko
kaže da je to monopol države). Jer, pominje se mezarje, a ne mesta
ubijanja, zločin, a ne genocid. Nije se Evropski pokret dosad ovako
izjašnjavao, valjda ovim povodom nije ni drugačije - ljudsko je
pravo da se izjasni, pogotovu kada to zapitaju “Novosti”.
Istina o danonoćnom ubijanju
Srbi iz Srbije, o prekodrinskim da i ne govorimo, neće da priznaju
genocid, nego se nadmeću u posthumnom iživljavanju nad bolom
preživelih, pogano locirajući mesta smrti žrtava daleko od toponima
genocida - široka je lepeza zlih jezika, govore i o saobraćajnim
nesrećama. Istina je jedino to da su posmrtni ostaci žrtava
pronađeni na oko 150 različitih lokaliteta, od čega je više od 70
masovnih grobnica. Bio je to udarnički nečovečni posao, za čije su
uspešno obavljanje neki izvršitelji dobijali čak i nove uniforme.
Danonoćno ubijanje automatskim oružjem i bombama potvrđeno je u
brojnim sudskim presudama. Najmlađa dosad ukopana žrtva u Potočarima
je novorođenče, djevojčica Fatima Muhić, a najstarija nana Šaha
Izmirlić, rođena 1901. godine.
To masovno ubijanje i temeljno prikrivanje zločina za Međunarodni
sud pravde u Hagu su bili genocid i Srbija je 2007. je oglašena
odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina
genocida zbog toga što genocid nije sprečila. A veliki je broj
metaka i bombi, kojima su tog jula, ali i pre i kasnije, ubijani
Bošnjaci, civili i zarobljenici, plaćeni iz srbijanskog budžeta.
Odakle su za specifični odvojeni život plaćani i oficiri nekadašnje
JNA, na privremenom radu u sestrinskoj Vojsci Republike Srpske. Iz
kog su plaćani vozači i benzin za autobuse srpskih prevoznika koji
su učestvovali u finalnim operacijama.
Nije sprečila, a znala je
Procesi Zdravku Tolimiru, Vujadinu Popoviću i Ljubiši Beari pred
MKSJ su izbacili u javnost brojne nezaobilazne dokaze, koji
nedvosmisleno potkazuju zvanični Beograd.
Sa presudom o krivici, Srbija se, ne mareći za ishod i cenu, a
pogotovu za elementarnu ljudskost i obzirnost, odlučila da bude
nevina, pa makar i jedino sebi samoj i prekodrinskom proračunatom i
opasnom satelitu. Odlučili su to njeni žitelji, dugogodišnji
podržavatelji i zaokruživači Slobodana Miloševića, optuženog za
genocid, koji nije dočekao presudu. U međuvremenu, Srbija je slavila
podmuklu i licemernu politiku Rusije koja je u Savetu bezbednosti
uložila veto na predlog nesporne deklaracije Velike Britanije, po
principu mene ne košta ništa, a tebi mnogo znači. Ko je ovde
pokvareniji retoričko je pitanje. Koliko košta to što majčicu ne
košta ništa nije uputno pitati.
“Dvije godine nakon proglašenja Srebrenice zaštićenom zonom, iste
snage koje su ’etnički očistile’ i pobile na desetke hiljada
Bošnjaka u istočnoj Bosni, napale su i zauzele Srebrenicu i
naočigled pripadnika holandskog bataljona UN koji je bio tu da bi
zaštitio UN-ovu zaštićenu zonu-kao i naočigled cijele međunarodne
zajednice, oličene u političkim i vojnim akterima, kao što su EU,
UN, NATO, izvršile su masovna strijeljanja zarobljenih srebreničkih
odraslih muškaraca i dječaka (njih 8372), a ostatak stanovništva
protjerale na teritorij pod kontrolom legalnih vlasti Bosne i
Hercegovine. Ovo je koncizni sažetak onoga što je u više navrata
pravosudno potvrđeno i ušlo u presude osuđenim ratnim zločincima.”
Ovako je pisao Hariz Halilović u knjizi eseja Kako razumeti
Srebrenicu (Buybook, Sarajevo 2017.).
Pune 24 godine kasnije, pak, Srbija poniženo samoubilački ćuti, ili
laže, jer laž je, tvrdio je Dobrica Ćosić, “srpski državni interes”.
To je očito i smernica za aktuelnu vlast koja, prepoznatljivom
dikcijom bahatosti, podseća na tragičan učinak ove države i
privrženost realizatoru osmišljenog genocida.
“Raspada se naša pjesma, glasovi od srebra
Kad su mrtvi izgubili svoje riječi
Kojima bi mogli početi priču o sebi
Da kažu: Zlo nas je pobijedilo i ovog puta”,
zapisao je Faruk Šehić u pesmi Stakleni kliker iz Potočara.
Poetska i istorijska istina.
|
