Vesti i najave > Tekst

 

 

 

VESTI I NAJAVE

 

 

 

 

 

Ples sa jednom nepoznatom

Piše: Saša Ilić, PortalNovosti ... 15. april 2015.

 

 

U nedelju, 5. aprila na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu odigrana je predstava na koju se čekalo duže od jednog veka. Reč je o Šekspirovom komadu ‘Romeo i Julija’ koji je režirao glumac Predrag Miki Manojlović. No ovo bi bila još samo jedna interpretacija Šekspirove drame da se nije radilo o pozorišnom eksperimentu koji je snažno uzdrmao mrežu kulturno-istorijskih i političkih značenja, koja je, iako nevidljiva, bila razapeta oko scene. Na njoj su se tokom dva sata dramske igre voleli mladić i devojka iz zaraćenih porodica Montekija i Kapuleta, okončavši tragično svoje sudbine. Na ideju da se poduhvati ovakvog teatra Miki Manojlović je došao nakon gostovanja na književnom festivalu ‘Do You Read Me?’ koji su u Kosovskoj Mitrovici organizovali predstavnici dva važna regionalna festivala, Krokodila iz Beograda i Polipa iz Prištine. Nastup u podeljenom gradu, kao i susret sa studentima sa severne strane koje je Manojlović te novembarske večeri 2013. pozvao da dođu u Južnu Mitrovicu, označio je važnu tačku u kulturnim odnosima između Kosova i Srbije, koji su se do tada odvijali pre svega u komunikaciji dveju alternativnih književnih scena. Tom prilikom je Manojlović rekao da ukoliko ne dođe do suživota, ovaj deo sveta bi mogao da ‘staviti tačku i ugasi svetlo’.

Iz tog politički ugašenog svetla rođena je ideja o zajedničkoj predstavi albanskih i srpskih glumaca na projektu ‘Romeo i Julija’, koji je Manojlović realizovao u koprodukciji beogradske Radionice integracije i prištinske Qendra Multimedije. Stoga se Šekspirov klasični tekst u Manojlovićevoj interpretaciji i ne može čitati onako kako on sam u javnosti uobičajeno tumači svoj komad, tj. kao ‘priču o ljubavi a ne o Beogradu i Prištini’. Zapravo, tu se i ne radi ni o jednom od tih gradova, pa čak ni o Veroni koja se toliko često pominje na improvizovanoj sceni u obliku latiničnog slova ‘X’. Ova nepoznata funkcioniše kao interpretativna šifra samog režisera i može označavati raskrsnicu, prekriženu budućnost jednog sveta, podeljeni grad (Mitrovica) ili naprosto matematičku nepoznatu za kojom tragaju Manojlovićevi Romeo i Julija kao za kôdom koji bi dekonstruisao komunikacijski šum i dramski sukob. Zato svi oni igraju na toj nepoznatoj kao po scenskom tlu koje ima moć transformacije života i smrti. Plešući po njemu, sukobljene porodice i njihovi dramski saputnici nemaju mnogo prostora, već se povlače kao šahovske figure, napred-nazad, da bi se svaki put, u preseku osa dogodio sukob dramatičnih razmera. Tu ginu Merkucio (Goran Jevtić) i Tibalt (Faris Berisha), veronski knez Eskalo (Mensur Safciu) tu deli pravdu bičem, tu umiru Julija (Milica Janevski) i Romeo (Alban Ukaj). Na toj tački fratar Lorenco (u izvrsnom tumačenju Uliksa Fehmiua) pokušava da dešifruje kôd opstanka ljubavi nasuprot razornoj mržnji između dveju porodica.

Predstava je igrana na dva jezika (bez prevoda), srpskom (Kapuleti) i albanskom (Monteki), s tim da pojedini, a svakako i najbolje interpretirani likovi među njima igraju u dubokom skladu sa režiserskim konceptom, odnosno ukrštajući oba jezika istovremeno, onako kako je Manojlović sveo složene dramske vektore Vilijama Šekspira na nepoznatu ‘X’ u kojoj se krije neizgovorivi odgovor na pitanje o pomirenju, što je i glavna preokupacija ove postavke. Kush je ti?/ Ko si ti? je refren koji jedno drugom upućuju ljubavnici iz Verone, a ne Te dua/ Volim te. Oni neprestano pokušavaju da otkriju uzrok sukoba, koji je zapreten u porodičnim/plemenskim politikama identiteta i resantimana. U Manojlovićevoj postavci univerzalne igre ljubavi i mržnje tragično doseže svoj vrhunac u konačnom bilansu sudbina svih onih likova koji su na pozornici sveta pokušali da prevaziđu granice jezika i identiteta. Stoga je i pomirenje porodica, nad mrtvim telima ljubavnika, moguće tek kada glave zaraćenih porodica progovore drugim jezikom. Nažalost, prekasno.

Na beogradskoj premijeri, osim ministra kulture Ivana Tasovca koji je prvi put došao u Narodno pozorište otkako je preuzeo ovu funkciju, pojavili su se još neki ministri iz Vučićeve Vlade (prosvete, saobraćaja i lokalne samouprave), koji su očigledno naslutili da se u Manojlovićevom srpsko-albanskom Šekspiru krije nešto provokativno. Međutim, indikativno je bilo odsustvo svih onih političkih aktera koji su bili i ostali ključni u kreiranju srpske politike prema Kosovu: Dačić, Tadić, Vulin, Marko Đurić, Nebojša Krstić, Vuk Jeremić. Naposletku, nije bilo ni premijera ni predsednika Nikolića, koji je poslednjih godina naprečac zavoleo knjige i kulturu, ali ne i onu koja posredno postavlja i bolna pitanja o neuspešnoj izgradnji demokratije. O tome svedoči i prava politička drama koja je pratila pripreme ‘Romea i Julije’, a koja je trajala do pred samu premijeru.

Naime, kada se došlo do finalizacije predstave, postavilo se pitanje koji će logoi moći da stoje na kraju štampane brošure sa podacima o akterima i sponzorima. Ispostavilo se da beogradska brošura, pored logoa EU-a, srbijanskog Ministarstva za kulturu i Fonda za otvoreno društvo i drugih pokrovitelja, može poneti samo logo Kancelarije Kosova za vezu u Beogradu. Ali ne i logoe ministarstava kulture i spoljnih poslova Kosova, koja su takođe podržala projekat. Ova eskalacija politike koja govori samo jednim jezikom umalo nije skinula Manojlovićevu predstavu sa repertoara. Na sreću, taktičnost kosovske produkcijske strane (Jeton Neziraj, Valdet Sadiku) omogućila je pozorišni život ‘Romea i Julije’, čija kosovska premijera je zakazana za 15. maj u Narodnom pozorištu u Prištini. Do tada će beogradska publika moći da pogleda još tri reprize, a političari koji to nisu učinili na premijeri, mogli bi pod maskama da se pojave u počasnoj loži, odakle će sa nelagodom slušati mešanje srpskog i albanskog jezika. Slična nelagoda svakako će sačekati i neke političare na Kosovu. Tu počinje paljenje svetla u ovom delu sveta.

 

 

 

 

 

 

 

Tokom 2015. godine projekat je finansirala EU u okviru programa “Podrška civilnom društvu za Republiku Srbiju 2013“.
Tokom 2016. godine projekat je finansirala fondacija Robert Bosch Stiftung GmbH i Ambasada SR Nemačke u Beogradu.
Stavovi izneti na ovoj internet stranici predstavljaju stavove autora/organizatora i
nužno ne izražavaju stavove Evropske unije, Robert Bosch Stiftung GmbH i
Ambasade SR Nemačke u Beogradu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2015

Web Design * ParadoXFactory