Vesti i najave > Tekst

 

 

 

VESTI I NAJAVE

 

 

 

 

 

Romeo i Julija, Vilijam Šekspir, režija Predrag Miki Manojlović; Narodno pozorište u Beogradu

Upotreba Šekspira

Autor: Zlatko Paković, Danas ... 6. april 2015.

 

 

Čudna neka premijera, na koju ništa ne ukazuje na mestu gde se odigrava, baš ništa, izuzmemo li grupu službeno odevenih policajaca ispred glavnog ulaza u Narodno pozorište u Beogradu. Nijedan plakat, nijedan afiš, nijedan natpis. Kao da tog 5. aprila premijere i nema. Na pročelju je velika najava jednog nedavno proteklog premijernog izvođenja baleta, sa strane, na stubovima - programi za naredne redovne predstave i mesečni repertoari. Izgleda kao da su Šekspirovi "Romeo i Julija", u srbijansko-kosovskoj, srpsko-albanskoj koprodukciji beogradske Radionice integracije i prištinske Ćendre multimedija (Qendra Multimedia), u Beogradu ilegalna predstava u legalnom, prvom, pravom državnom pozorištu.

Stvar je još čudnija, uzmemo li u obzir ko predstavlja ova dva tima na istoj strani: Predrag Miki Manojlović, koji svoju blistavu evropsku glumačku slavu nosi na sopstvenim rukama, i Jeton Neziraj, neumorni dramatičar, smeli postavljač najproblematičnijih pitanja, među kojima nije na poslednjem mestu ono iz njegovog komada "Let iznad pozorišta Kosova": "Kakvo to govno od države pravimo?", čovek koji svojom duhovitošću razara u paramparčad banalnosti tzv. političke korektnosti i koji je, još pre nekoliko godina, skovao ironični, dalekosežni izraz "đulijetizacija albansko-srpske kulturne saradnje", koji, nažalost, obuhvata i sam ovaj projekat... plemeniti, vispreni Jeton, autoru ovih redova prirastao za srce.

Gledalac namernik koji ima vremena pre početka predstave u pola osam uveče da prošeta okolnim ulicama, pokvašenim kišom, može kod Etnografskog muzeja da uoči još jednu grupu uniformisanih policajaca u mirnom razgovoru sa još manjom grupom, takođe uniformisanih, bradatih mladića okićenih četničkim znamenjima, dok im se kokarde drmaju na glavi. I to je sve. Veče je mirno i tiho. Nimalo buke ni oko čega.

Ali, nije bilo tako pretprošle noći, o kojoj mediji, koji inače kažu da znaju sve, a naročito oni inficirani novinskom žuticom, ništa nisu ni zucnuli, kad je, dakle, skoro do ponoći, iza zatvorenih vrata, postavljano pitanje o biti ili ne biti ove premijere. Sporna stvar se ticala političke semantike: kako da se nazove Kosovo u zvaničnim predstavljanima ove predstave, odnosno, kako da se izbegne naziv Republika Kosovo, na koji se srpska strana u potpisanim ugovorima obavezala, a koji protivreči Ustavu Republike Srbije. Ulogu medijatora odigrali su i ovog puta predstavnici Evropske unije, i nađeno je solomonsko rešenje: nijedna državna teritorija neće biti pomenuta.

U hol Narodnog pozorišta, ovog se puta ulazi uobičajeno, kroz glavni ulaz, bez nekih posebnih, dopunskih kontrola. Dovoljno je samo da pokažete ulaznicu. One i nisu bile u prodaji, valjda je to dovoljno. Dakle, situacija za ovu poluilegalnu premijeru na visokom međudržavnom nivou, sasvim je drukčija od one gromopucatelno najavljivane i tako i upriličene premijere "Konstantina", u istom ovom pozorištu, za vreme koje je u čitavom kvartu bio zaustavljen saobraćaj, policajci svuda načičkani pod punom opremom, a u pozorište ulazilo se na sporedni ulaz i pod rigoroznim pretresom. Jedno ime povezuje ove dve predstave, ime kompozitora Vladimira Pejkovića. U obe, njegov je učinak podjednako mlak.

Na sceni Narodnog pozorišta, koju ovog puta publika deli sa glumicama i glumcima, dve su ukrštene piste, u obliku, dakle, Andrejinog krsta. Gledalište je podeljeno na dve sučeljene strane. Ideja organizacije prostora pripada reditelju Mikiju Manojloviću, a scenograf je Branko Hojnik.

I predstava počinje, počinje svađom između Srba i Albanaca, Kapuletovih i Montekijevih. A sami taj početak obeležen je kobnom greškom koju su počinili dramaturškinja Olga Dimitrijević i reditelj predstave. Kod Šekspira svađaju se sluge dveju porodica, pa se i pobiju da se u znatnoj meri i poubijaju. To je ironija velikog meštra teatra i razumevanja sveta, cinizam jednog slepog sukoba, u kojem se sluge međusobno pogubljuju zarad interesa svojih velmoža i vlasnika, koji su njihovi istinski neprijatelji. To je onaj ključ koji otključava vekovni problem i srpsko-albanskog sukoba, na koji je, ravno pre sto i jednu godinu, ukazivao briljantni um Dimitrija Tucovića, objašnjavajući da srpska vojska, sastavljena sve od seljaka srpskih, okupira Kosovo i pali albanska sela zarad interesa srpske buržoazije!

Predstava tek što je otpočela a gubi svoj početak, svoju ideološku i idejnu osnovu, nastavljajući da taljiga, sporo i otegnuto, po redukovanom sižeu, s puno psiholoških pauza i suviše prolivenih glumačkih, ali ne i gledalačkih suza. Nešto je tu trulo, jer dobre namere nisu dovoljne. Čitava smelost ovog projekta svela se na smelost zajedničkog nastupanja albanskih i srpskih, kosovskih i srbijanskih glumica i glumaca. I to je sve. Šekspir, neistražen, neproučen, upotrebljen je samo kao moneta puke razmene.

Kad je već tako, ispišimo, za istoriju tih naših odnosa, imena glumica i glumaca, onim redosledom kako stoje na programu predstave: Mensur Safciu, Nikola Rakočević, Armend Ismajli, Nebojša Glogovac, Alban Ukaj, Goran Jevtić, Armend Baloku, Faris Beriša, Uliks Fehmiu, Edona Rešitaj, Nataša Tapušković, Milica Janevski (u alternaciji sa Jovanom Gavrilović), Anita Mančić, Arta Selimi.

Kad se pročitaju ova albanska i srpska imena glumačke ekipe, čuđenje, zapitanost izaziva izostanak te i takve etničke mešavine u onom spisku koji nabraja članove takozvanog autorskog tima: Predrag Miki Manojlović, Branko Hojnik, Zora Mojsilović, Sonja Vukićević, Vladimir Pejković, Olga Dimitrijević, Bojana Lazić, Dušan Pavlović, Radomir Stamenković, Dobrivoje Milijanović, Miroslav Lakobrija. Očigledno i nelagodno, tu izostaju albanska imena, ako smo već primorani da govorimo o preduzeću međuetničke saradnje. Zašto je to tako, pitanje je sad.

 

 

 

 

 

 

 

Tokom 2015. godine projekat je finansirala EU u okviru programa “Podrška civilnom društvu za Republiku Srbiju 2013“.
Tokom 2016. godine projekat je finansirala fondacija Robert Bosch Stiftung GmbH i Ambasada SR Nemačke u Beogradu.
Stavovi izneti na ovoj internet stranici predstavljaju stavove autora/organizatora i
nužno ne izražavaju stavove Evropske unije, Robert Bosch Stiftung GmbH i
Ambasade SR Nemačke u Beogradu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2015

Web Design * ParadoXFactory