NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti arhiva - STRANA 2 > Bešlin: Srpski i hrvatski nacionalizam teško prihvataju...

 

Bešlin: Srpski i hrvatski nacionalizam teško prihvataju državnost BiH

Razgovarala: Saida Mustajbegović

6. avgust 2016, AlJazeera

 

U fokusu dnevne politike u zadnje dvije-tri decenije na prostoru bivše Jugoslavije nerijetko se spominju iste historiografske činjenice kojima se opravdava pravo na svojatanje, ali i sve ostalo što se dešava danas. Historičar Milivoj Bešlin, koji je studirao, magistrirao i doktorirao historiju u Novom Sadu, smatra drugačije.

Bešlin se bavi istraživanjem političke i društvene historije druge Jugoslavije i pokušajima reformi u njoj. Istraživao je uzroke i posljedice nacionalizma u Jugoslaviji, kao i sovjetsko-jugoslovenske odnose. Teme su mu i jugoslovenski federalizam i srpsko-hrvatski odnosi, problemi antifašizma i historijskog revizionizma i Drugi svjetski rat u Jugoslaviji.

 

 

Različita čitanja istih historiografskih činjenica najčešći su izgovor za sve sukobe koji se dešavaju na prostoru Balkana. Oko čega se regionalni historičari najviše spore?

- Istoričari se ne spore, ili se spore veoma malo. Mi kao istoričari se najviše sporimo unutar vlastitih društava sa nacionalističkim propagatorima u vlastitoj profesiji. Na regionalnom planu, spore se političari, nacionalisti i onaj deo istoriografske struke koja prihvata da bude u službi političkih struktura, dakle, ideološki pravovernici nacionalizama. Racionalni istoričari nemaju regionalnih problema i sporenja. Oni imaju problem sa pritiscima koji dolaze iz politike, jer se podrazumeva da istorija, pa i druge društvene nauke treba da služe nacionalnoj homogenizaciji. A, to je u direktnoj suprotnosti sa naučnim principima sumnje, skepse i kritičnosti. Ali, sva naša društva, pa tako i istoriografije su pluralne, srećom. Ne mislimo i ne interpretiramo istoriju svi po istom modelu.

 

 

Kakva je uloga bila namijenjena Bosni i Hercegovini u Kraljevini SHS?

- Kraljevina Jugoslavija je bila utemeljena na nacionalističkim principima. Najpre nametnutog integralnog jugoslovenstva, a kada se od njega odustalo, tj. kada je projekat nacionalne unifikacije i negacije nacija propao, vratilo se starim nacionalnim podelama. U integralizmu, Bosna i Hercegovina je doživela sudbinu svih ostalih istorijskih pokrajina, kako se govorilo. Dakle, bila je segmentirana, kako bi se prekrojile istorijske oblasti. Ali kada se krajem 30-ih vratilo partikularnim nacionalizmima, krenulo se u njihovo teritorijalno zaokruživanje. Najpre je u avgustu 1939. stvorena Banovina Hrvatska, a započeo je i projekat stvaranja srpske Banovine, koji nikada nije dovršen zbog rata. Ključna tačka sporenja dva nacionalizma je bila – ko će da zahvati veću teritoriju. Bosni je tu bila namenjena uloga objekta koji će da nadoknadi teritorijalne zahteve jednih i drugih. U sastav Banovine Hrvatske su bili ušli značajni delovi BiH, a za ostale je bilo predviđeno da budu sastavni delovi srpske Banovine u nastanku. Dakle, Bosni je bio predviđen istorijski nestanak.

 

 

Koliko se to reflektiralo na dešavanja devedesetih godina prošlog stoljeća na ovom prostoru?

- Slične tendencije ćete pronaći i u ratovima 90-ih. I tada su se srpski i hrvatski nacionalizam dogovarali i trgovali na račun Bosne i Hercegovine. To je neminovno, reč je o zakonomernim procesima kada god imamo društva zasnovana na nacionalizmu kao ključnoj legitimacijskoj odrednici. Srpski i hrvatski nacionalizam teško će BiH prihvatiti kao državu, sem retorički, a pokušaji svojatanja još dugo će biti prisutni.

 

 

Nedavno ste u ljetnoj školi u Jajcu govorili da Bosna i Hercegovina temelji svoju državnost iz AVNOJ-a, gdje se opet imalo u vidu srednjovjekovna Bosna. Na koji način?

- Neposredno pred Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, pred vođstvo NOP-a i KPJ postavilo se pitanje Bosne i Hercegovine, najpre kao dilema o tome da li formirati zemaljsko antifašističko veće koje bi bilo i anticipacija državnosti i statusa buduće federalne jedinice. Zbog toga je do formiranja Antifašističkog veća BiH došlo kasno, jer je pred samo Drugo zasedanje AVNOJ-a, na kraju novembra 1943. rešeno pitanje bosanskohercegovačke državnosti. U dotadašnjim dokumentima NOP-a i KPJ, BiH se pominje kao autonomija, što je bilo u skladu sa principom da će federalne jedinice biti nacionalne države pet naroda – konstituenasa (tvoraca) Jugoslavije. Bosna ovaj kriterijum nije zadovoljavala. Ipak, srednjovekovni temelji bosanske državnosti, strah od velikosrpskih i velikohrvatskih pretenzija i ponajviše – razmah ustanka u BiH, uticali su da se prvobitni planovi o autonomiji ove istorijske pokrajine promene. Pre svega jer bi kao autonomija morala biti vezana za neku od federalnih članica – Srbiju ili Hrvatsku, a to nije dolazilo u obzir. Dalje, je razmatrano da bude autonomija direktno vezana za federaciju, da bi na kraju prevladao stav da bude ravnopravna jedinica, ali ne formirana po nacionalnom principu, već po istorijskom. Uz pozivanje na njenu srednjovekovnu državnost i uz trostruku konstitutivnost – Srba, Muslimana i Hrvata.

 

 

Zanimljivo je pitanje Sandžaka tokom Drugog svjetskog rata i način na koji je tretirano u AVNOJ-u. Kada i na koji način je odlučeno da Sandžak ne dobije autonomiju?

- Pitanje Sadnžaka na Drugom zasedanju AVNOJ-a nije tretirano nikako, nije pomenut, kao ni Vojvodina ili Kosovo. Na ovom državno-utemeljiteljskom zasedanju postavljeni su osnovi jugoslovenske državnosti, ali i državnosti federalnih članica – budućih republika. To su osnovi jugoslovenskog federalizma, koji je iznikao iz nacionalno-emancipatorskih principa. A to je pravo svih konstitutivnih nacija (Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci i Makedonci) na samoopredeljenje i na vlastitu državnost unutar Jugoslavije preko formiranja nacionalnih država – federalnih jedinica. Zbog svega toga Sandžak nije mogao dobiti status federalne jedinice. Kontroverza je nastala zbog toga što je on dobio svoje Antifašističko veće, što je moglo biti naznaka federalne jedinice, ali je to Veće bilo pasivno tokom rata, jer je u međuvremenu odlučeno da ova oblast bude podeljena između Srbije i Crne Gore i pripojena ovim dvema federalnim jedinicama. Ali, Sandžak od početka rata i to pod tim imenom, figurira kao nekakva zasebna oblast. A kad je tačno rešeno da se pripoji Srbiji i Crnoj Gori, teško je reći, izvori nam ne daju dovoljno podataka o tome. Znamo da je definitivno pripojen, kada govorimo o Srbiji, na Antifašističkoj skupštini narodnog oslobođenja Srbije u aprilu 1945. Ona je ustvari svojom rezolucijom potvrdila prethodno donetu odluku AVNO Sandžaka o pripajanju Srbiji i Crnoj Gori.

 

 

Možete li napraviti poređenje u historijskom kontekstu pitanja autonomije Sandžaka, Kosova i Vojvodine?

- Između Vojvodine i Sandžaka su bile značajne razlike. U koncepcijama Komunističke patije Jugoslavije, još u međuratnom periodu je prevladala federalistička opcija, a federalne jedinice su anticipirane već prema podeli partije na pokrajinske komitete za određene oblasti. Vojvodina je imala svoj PK. U toku rata, Vojvodina se takođe razvija kao samostalna jedinica, koja je imala izgrađenu institucionalnu strukturu. Dalje, njene institucije (Glavni štab, Glavni narodnooslobodilački odbor, Pokrajinski komitet KPJ) su direktno vezane za jugoslovenski vrh. Zbog svega toga se podrazumevalo da će ona biti federalna jedinica. Međutim, na AVNOJ-u je odlučeno da se Jugoslavija konstituiše na nacionalnom principu, a da jedinice budu nacionalne države pet konstitutivnih naroda (Srbi, Hrvati, Makedonci, Slovenci i Crnogorci) a Vojvodina nema “svoju” naciju. Takođe, je ocenjeno da istorijski ona nema dovoljno kapaciteta za državnost.

S druge strane Sandžak nikada nije figurirao kao neka posebna jedinica, niti je imao obeležja državnosti. Takođe, u vođstvu Narodnooslobodilačkog pokreta, Muslimani figurairaju kao posebna etno-konfesionalna grupa, ali se ističe da je ona još u izgradnji. Iako se u dokumentima i AVNOJ-a i posebno Antifašističkog veća u BiH oni navode kao konstitutivni narod ove jedinice. Dalje, Sandžak je oblast koja se protezala u dve federalne jedinice i procenjeno je da bi se stvari suviše zakomplikovale ako bi i Sanždak dobio autonomiju. A opet, Srbija je teško “varila” i vojvođansku autonomiju 1945. Kosovo, takođe, u to vreme nije autonomija, već ima niži stepen – autonomne oblasti. Za razliku od vojvođanske autonomije koja je imala rang pokrajine. Kasnije su ove dve jedinice izjednačene. Pretpostavka je da je procenjeno da bi i sandžačka autonomija bila preveliki balast za Srbiju, a bez Srbije nema ni jugoslovenske federacije.

 

 

Vojin Popović u knjizi „ Krvavi snjegovi Sandžaka i Bosne“, ističe kako je za Narodnooslobodilački pokret bilo neobično važno što su postignuti značajni vojni i politički uspjesi u Sandžaku „utoliko što je neprijatelj dugo vremena uspijevao da raspirivanjem šovinističke mržnje između Srba, Muslimana, Crnogoraca i Albanaca spriječi masovnije učešće pojedinih nacionalnosti u narodnooslobodilačkoj borbi“. Šta se promijenilo?

- Promenilo se to što danas imate sve domicilne nacionalističke i fašističke frakcije koje su delovale u vreme Drugog svetskog rata, samo partizane nemate. Dakle, ovde su više od pola veka kasnije pobedili oni koji su bili na pogrešnoj strani istorije, a ona strana koja je pobedila fašiste – partizani, jedini antifašistički pokret, njih nigde nema... Naravno, govorim simbolički. Reč je o ideološkim naslednicima i onima koji se identifikuju sa pokretima iz Drugog svetskog rata. Ali, činjenica je da nekog utemeljenijeg antifašizma, koji bi bio nadnacionalan, danas na našem prostoru nema. To su malene gupe, fragmentirani pojedinci, hrabri, ali to je sve nedovoljno. Sve to ne treba da čudi, jer u društvima sa nacionalizmom kao vladajućom i dominirajućom ideologijom, antifašizam ne može da se izrazi. Ovde je ključna vrednost anti-antifašizam.

 

 

Mnogi historičari smatraju da su sukobi devedesetih godina zapravo posljedica nacionalnih ideologija iz devetnaestog stoljeća, a drugi, pak, procesa neprovedenih do kraja nakon Drugog svjetskog rata. Kakav je Vaš stav?

- Već sam odgovorio u prethodnim pitanjima. Da, nacionalizam je ključan. E, sad treba razlikovati onaj nacionalizam 19. veka, koji je još uvek bio romantičarski (koren mu je inače u romantizmu, odatle iracionalost), ali i emancipatorski. On je na tom stupnju istorijskog razvoja ljudskih društava bio uglavnom progresivna pojava. Međutim, vremenom, u 20. veku on je poprimio svoje najekstremnije forme i stigao do fašizma, inkorporirajući u sebe i elemente nekih drugih ideologija, rasizma pre svih.

Kada je reč o ratovima 90-ih, ne prihvatam tezu da je istorija kriva za njih i da su oni, kako kažete, posledica nekih procesa iz prošlosti. Prošlost se uvek koristi i zloupotrebljava od aktuelnih političkih struktura, da bi se preko prošlosti legitimisali. Ali, koren svakog sukoba je uvek i samo u sadašnjosti u političkim i intelektualnim strukturama koje ne mogu da reše nagomilane protivrečnosti. Ili ne žele da ih reše mirno, pa posežu smišljeno za ratnim sredstvima, što je, mislim, bio slučaj sa “našim” ratovima 90-ih.

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment