|
Stižu avioni iz Rusije, koliko će koštati još uvek niko ne zna, a
premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će Srbija sa „10
najmoćnijih letelica kao što su migovi u narednih 14 godina biti
apsolutno prva u regionu“. Niko ne zna zašto baš u narednih 14
godina, niti je poznato kada je počelo regionalno takmičenje u
naoružanju. Nejasno je jesu li letelice „najmoćnije“ i kada su
polovne – jedino što se sada zna je motiv da se do njih dođe: „Da
naš narod nikada više ne doživi sudbinu kakvu je doživljavao 1995. i
1999. godine“.
Pominjući godine, premijer očito misli na operaciju Oluja i vazdušnu
NATO intervenciju na Srbiju, sugerišući (i nije mu prvi put) da su
to događaji koji su u najvećoj meri obeležili ratnu prošlost bivše
Jugoslavije. Zapravo se sugeriše da je rat u Hrvatskoj počeo i
završio se Olujom, da je NATO intervencija došla niotkuda i ni zbog
čega, da su Srbi ako ne jedine onda najveće žrtve ratova i da nema
odgovornosti beogradskog režima Slobodana Miloševića i njemu odanih
srpskih rukovodstava po okolnim zemljama za vođenje ratova
devedesetih. Ništa od toga nije tačno, ali većina ljudi u Srbiji
misli da se baš tako događalo. Znači, mit.
Kako je došlo do Oluje u avgustu 1995. godine? Ne tako što je nekome
iznenada i ni zbog čega palo na pamet da sprovede vojnu operaciju u
Krajini, nego tako što je prethodno neko tu teritoriju nelegalno
zauzeo, poslao Državnu bezbednost iz Srbije da tamo uspostavi
kampove za obuku specijalaca, vojno i logistički snabdeo tamošnje
paravojne i paradržavne trupe i, što je najvažnije, etnički očistio
Krajinu od hrvatskog civilnog stanovništva. Srpski civili jesu bili
meta u Oluji, nad njima jeste počinjen veliki broj zločina, ali to
nije prvo što se desilo. Oluja predstavlja etničko čišćenje već
etnički očišćene i vojno zauzimanje već vojno zauzete teritorije.
Evo samo jednog izvoda iz sažetka prvostepene presude Haškog
tribunala bivšem predsedniku i ministru policije takozvane Republike
Srpske Krajine: „Raširena dela ubistva i nasilja, zatočavanja i
zastrašivanja činjena su posvuda širom teritorija RSK od 1992. do
1995. godine. Te su radnje činili pripadnici snaga TO i MUP RSK, JNA
i lokalni srpski stanovnici, a stvorile su takvu atmosferu prisile
da hrvatskim i drugim nesrpskim stanovnicima RSK nije preostalo
ništa drugo nego da beže ili da ih snage RSK silom deportiraju.“
To je prethodilo operaciji Oluja. Nisu potrebni migovi da se to
spreči – trebalo je samo ne započinjati rat, ne sprovoditi u delo
san o Velikoj Srbiji i, posebno, ne činiti zločine nad krajinskim
Hrvatima.
Kako je došlo do NATO intervencije u martu 1999. godine? Ne tako što
je NATO shvatio da toliko mrzi Srbe i da je konačno došlo vreme da
ih bombarduje, nego tako što su zločini Vojske Jugoslavije i srpske
policije nad kosovskim Albancima poprimili takve razmere da je
reakcija zapadnih zemalja bila neizbežna. Obračunavajući se sa OVK,
vojska i policija nisu štedele albansko civilno stanovništvo.
Naprotiv, i civili su u tom obračunu bili meta.
O tome postoji obilje dokaza. Primera radi, nekadašnji britanski
vojni ataše u Beogradu Džon Krosland jedan je od onih koji su
svedočili o prekomernoj upotrebi sile na Kosovu pre početka NATO
bombardovanja. On je rekao da združene vojno-policijske akcije iz
perioda 1998. i početka 1999. godine nimalo nisu ličile na obračun
sa teroristima: „Ako sravnite pijacu, benzinske pumpe, prodavnice,
useve i isterate celokupno stanovništvo iz nekog sela zato što se tu
nalazio OVK, to baš i nije najbolji način da se zadobiju simpatije
tog stanovništva“, govorio je bivši britanski vojni ataše. Opisao je
vojni napad na Mališevo u leto 1998, koji je rezultirao odlaskom
30.000 Albanaca iz njihovih kuća, a u presudi Šainoviću i drugima
opisani su brojni drugi napadi na civile u Drenici, dolini Suve
Reke, Dečanima, Juniku, Jablanici, Prilepu, Gornjem Obrinju i drugim
selima i gradovima od februara do oktobra 1998. godine.
U zaključku o događajima na Kosovu iz 1998. godine, Pretresno veće u
predmetu Šainović i drugi navodi: „Izvedeni dokazi zaista pokazuju
da su VJ i MUP od proleća 1998. godine, i sve intenzivnije u periodu
od leta do oktobra, izvodili operacije protiv OVK, pogotovo blizu
albanske granice i na centralnom Kosovu. Tokom tih operacija, u
nekim slučajevima je dolazilo do prekomerne i neselektivne primene
sile, o čemu svedoči hotimično nanošenje štete kućama i njihovo
uništavanje, kao i ubijanje žena i dece.”[1]
Do oktobra 1998. godine, po podacima visokog komesara UN za
izbeglice, broj raseljenih lica na Kosovu je dosegao 285.000
ljudi.[2] Napadi na civile smanjeni su nakon oktobra 1998. godine,
kada su Milošević i američki diplomata Ričard Holbruk potpisali
sporazum o delimičnom povlačenju srpskih snaga sa Kosova, ali se u
prvim mesecima 1999. godine nastavilo sa praksom napada na albanska
sela. Usledili su novi mirovni napori, uspeha nije bilo i tada
počinje NATO intervencija, u trenutku kada je blizu 1.500 albanskih
civila već ubijeno i proterano njih stotine hiljada.
Prema tome, nisu se nama 1995. i 1999. godina „dogodile“, nego su
one posledica prethodnih dešavanja na koja smo „mi“ imali presudan
uticaj. Nismo „mi“ 1995. i 1999. godine „doživeli sudbinu“, nego smo
sudbinu prethodno izazivali, pre svega činjenjem nedela drugima i
pokušajima da ostvarimo san o dominaciji u regionu i stvaranju
Velike Srbije.
Umesto da svojim sledbenicima objasni šta se u prošlosti dešavalo i
otkud njegovom narodu „zla sudbina“, premijer pojačava već uvreženo
mišljenje o regionalnoj i svetskoj mržnji prema Srbima od koje će se
oni (od)braniti migovima (bar u narednih 14 godina). Ponavljam: novu
1995. i 1999. godinu neće sprečiti migovi, nego odustajanje od
mitova i sna o vojnoj i političkoj regionalnoj dominaciji. S druge
strane, bilo bi veoma opasno ako premijer zaista misli da je u redu
sve što se dešavalo do avgusta 1995. i do marta 1999. godine i da je
trebalo sprečiti samo Oluju i NATO bombardovanje SRJ.
Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.
Peščanik.net, 27.12.2016.
1. Šainović i
drugi, prvostepena presuda, tom I, paragraph 920.
2. Statistički
pregled UNHCR s podacima o izbeglicama i podnosiocima zahteva za
azil s Kosova za period od kraja oktobra 1998. do 24. marta 1999.
godine, u predmetu Šainović i drugi, zaveden pod brojem P736. |
