NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti arhiva - STRANA 2 > O Jugoslaviji iz perspektive sveta

 

O Jugoslaviji iz perspektive sveta

Vladimir Velebit, Moj život, Fraktura, Zaprešić, 2016, Hrvatska (s. 812). Uredio i predgovor napisao Tvrtko Jakovina (s. VII – XXVIII)

 

Latinka Perović

18. januar 2017, peščanik

 

Poštovani prijatelji,

Čini mi čast što večeras, ovde i u ovakvom društvu, učestvujem u predstavljanju knjige Vladimira Velebita Moj život koju je objavila Fraktura iz Zaprešića u Hrvatskoj.

Knjigu je uredio i predgovor napisao sveučilišni profesor dr Tvrtko Jakovina.

Rukopis ove obimne knjige (812 stranica) bio je još obimniji. Dobro su mi poznate muke priređivača ove vrste rukopisa. Prinuđeni smo, iz raznih razloga, da štedimo prostor i izostavljamo delove rukopisa. Možda ovoga puta to nije trebalo činiti makar se radilo i o opširnim opisima lovova. Lov je bio velika strast Vladimira Velebita, možda jedina, kaže sam Jakovina. Ono, dakle, što je bilo važno autoru, važno je i nama. A, onda, da li će se ikada pojaviti izdanje integralne celine rukopisa Vladimira Velebita ili će se, po inerciji, ponavljati ovo njegovo prvo izdanje. To je moja jedina napomena, ali načelna.

Inače, ono što pre svega želim da kažem jeste da knjigu Vladimira Velebita smatram vrhunskim delom žanra kome ona pripada. Kao što njen naslov kaže, ona je autobiografija. I to, dugovečne istorijske ličnosti (1907 – 2004) u čijem se životu na totalno ogleda bezmalo čitav jedan vek. Više njenih odlika stavlja je u vrh autobiografske literature ne samo u kulturama južnoslovenskih naroda.

Moj život Vladimira Velebita potiče iz pripadnika liberalnog građanstva koje je, kako autor kaže, novo, suviše malo odmaklo od građanstva. Preci autora, od sredine 18. do kraja 20. veka, u etničkom smislu, predstavljaju mali kosmos. Oni žive i deluju u Habzburškoj monarhiji, Kraljevini Jugoslaviji i SFRJ. Autor je temeljno školovan na više jezika i brižljivo obrazovan. Rano otkriva vrednost novca ne po osnovi naslednog prava već – vlastitog rada.

Uz sve ove odlike, autor pripada onoj generaciji elite u južnoslovenskim zemljama koja se moralno i intelektualno formirala u vreme Prvog svetskog rata, revolucije u Rusiji, svetske krize i pojave fašizma. Generaciji koja je verovala u opšte dobro i bila spremna da se u ime njega žrtvuje. Ta je generacija bila potrebna Komunističkoj partiji koja se rađala kao alternativa, ali i Komunistička partija njoj kao oblik udruživanja i solidarnosti u borbi za jedan bolji svet: pravedniji i slobodniji. Odnos će ostati ambivalentan kroz čitavu istoriju komunističkog pokreta: vrhovi ove generacije u obrazovanom i vrednosnom smislu, ostaće saputnici.

Najzad, i među tim vrhovima, Vladimir Velebit je ličnost sa talentom. Po porodičnoj tradiciji, Velebitovi su bili vojnici: njegov pradeda, deda i otac bili su visoki vojni dužnosnici. On, međutim, nije voleo vojsku: bio je diplomata ne samo po profesiji već po vokaciji. Od početka je znao da je svet složen i da u njemu bez obzira na interese i vrednosti Drugog ne možete ostvariti ni sopstvene.

Možda ovde, pre nego što nastavim, svoje viđenje ličnosti Vladimira Velebita ne zasnivam samo na čitanju njegove dve knjige koje su objavljene još za njegova života, i sada – autobiografije, već na daru sudbine i da sam ga lično poznavala. Blisko mi je viđenje profesora Jakovine: „Vladimir Velebit je složena ličnost, osoba koja transedira više generacija i povijesnih epoha, jedna od malobrojnih osoba čiji su preci i nasljednici bili uspješni i imali značajne uloge u vremenu i društvima u kojima su djelovali“.

Ipak, i među Velebitovima i među intelektualncima u južnoslovenskim zemljama, niko više od Vladimira Velebita nije bio čovek sveta. Ne po tome što je svet proputovao uzduž i popreko, dugo živeo i radio u svetu, poznavao mnogo značajnih ljudi, već po tome što je o svemu razmišljao iz perspektive sveta, uključujući i Jugoslaviju.

Za Vladimira Velebita Jugoslavija je bila najracionalnije rešenje za male i nerazvijene južnoslovenske narode da osiguraju sopstvenu bezbednost i nezavisnost, te ekonomski i kulturni razvitak. Bio je ravnodušan prema tome da li će ona biti federacija ili konfederacija – protivio se centralizmu koji je implicirao hegemonizam i nasilje i nad čovekom i nad narodom. Pored ostalog, ovo, možda, objašnjava njegov pogled na srpske liberale sedamdesetih godina prošloga veka i posebno na njihovu ključnu ličnost Marka Nikezića. Ta mesta u Velebitovoj autobiografiji imaju, po meni, karakter sinteze, i zato vas molim za dopuštenje da večeras na njih skrenem vašu pažnju.

Vladimir Velebit i Marko Nikezić su znali jedan za drugog ali se nisu poznavali. Razdvajali su ih poslovi na kojima su se našli posle 1945. godine. Prvi temeljit razgovor vodili su u Vašingtonu za vreme tamošnje Nikezićeve misije. O tom susretu Velebit u autobiografiji piše: „Već tada sam opazio da se naši pogledi i shvaćanja svjetske politike potpuno podudaraju i da smo istomišljenici. Već tada sam sebi obećao da ću gajiti naše novo, dobro poznanstvo i da ću nastojati da se […] s njim sprijateljim“. To se, zaista, i dogodilo.

Posle odlaska Vladimira Velebita u penziju, Velebitovi su se preselili u Beograd. Marko Nikezić je tada već bio udaljen iz političkog života, i izolovan. Velebit piše o uspostavljenim kontaktima, čestim susretima i razgovorima, o porodičnom prijateljstvu. Ali, kako je i sam već odavno smatrao da su Jugoslaviji potrebne reforme, pre svega u ekonomiji i upravljanju državom, on u autobiografiju unosi svoja razmišljanja o pokušaju srpske partije u tom pravcu sa Markom Nikezićem kao glavnim protagonistom.

Prema Velebitu, Nikezić je, odgovarajući na potrebe vremena – „počeo provoditi jednu vrlo razumnu, humanu i liberalnu varijantu socijalizma. Humani, racionalni ali ujedno i reformistički pravac razmišljanja srpskog partijskog rukovodstva morao se, prije ili poslije, sukobiti s Titovim tradicionalnim, autokratskim, u suštini staljinističkim shvaćanjem marksizma i njegove primjene u praksi“. Nije se, dakle, od samog početka „postavljalo pitanje tko će podleći, a tko odnijeti pobjedu“.

Velebit analizira i jednu i drugu stranu u sukobu na način karakterističan za njega, napominjući da njegovo mišljenje možda „nema nikakve vrijednosti“, budući da nikada nije bio član nijednog partijskog foruma, i da „ne zna raspoloženje članova centralnih komiteta Srbije, Hrvatske i Slovenije […] tri partije koje su bile presudne u odlučivanju u pitanju vlasti u Jugoslaviji“.

Međutim, boravak u Beogradu sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka; događaji u Srbiji; pojava Memoranduma SANU, koja nije promakla Vladimiru Velebitu; razgovori sa ljudima iz nauke i kulture (arheolog Dgragoslav Srejović, profesor međunarodnog prava Vojin Dimitrijević, vajarka Ana Bašlić, pozorišna rediteljka Mira Trailović); stalne debate sa prijateljima (Gustav Vlahov, Sergio Makiedo) – vraćali su Vladimira Velebita na događaje u srpskoj partiji 1972. godine: otkrivao je njihov dalekosežni značaj za čitavu Jugoslaviju. Njegovi su zaključci koje izvodi u autobiografiji nedvosmisleni.

Uklanjanje Marka Nikezića sa vrha srpske partije „jedna (je) od najsudbonosnijih Titovih pogrešaka“, jer je – „tim potpuno pogrešnim potezom otvorio široko vrata dolasku beskrupuloznih političara na vrh srpske partije i omogućio pobjedu šovinizma u Partiji“.

Sa Nikezićem su iz Partije uklonjeni i njegovi istomišljenici: „Sve ljudi vosokog političkog morala neophodni da održe na okupu krhku jugoslovensku federaciju. Smjena Marka Nikezića prvi je korak prema raspadu Jugoslavije“.

Sve to zaslužuje temeljna proučavanja: „O Markovom radu, postupcima i mišljenju treba napisati više knjiga. Nažalost, manjka mi znanje i podaci da se latim toga posla“.

Za srpsku istorijsku nauku koja je danas, uprkos svemu, pluralna, knjiga Vladimira Velebita je važan podsticaj. Ona ne može da ignoriše ocene Marka Nikezića koje dolaze od čoveka koji je poznavao toliko mnogo značajnih ljudi u svetu i umeo da neguje trajna i duboka prijateljstva (Vlahov, Makiedo, Iglberger). A Vladimir Velebit u svojoj autobiografiji, o Marku Nikeziću kaže: „Po mojoj ocjeni, Marko Nikezić je jedan od najumnijih, najzanimljivijih i intelektualno najpoštenijih ljudi koje sam sreo u svom životu“.

Poštovani prijatelji,

Zatvarajući knjigu – riznicu Moj život Vladimira Velebita pomislila sam kako ima pravde u tome da je on imao vremena i snage da, još jednom, pređe svoj životni put. U sebi sam rekla: to je divan dar ne samo njegovom potomstvu.

 

U Centru za kulturnu dekontaminaciju, 20. januara 2017. godine

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment