|
Jedan narativ ponovo otvoreno i bez ograde kruži Srbijom. Teza o
„nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju“ dobila je pravo građanstva,
oslobođena je krivice za prethodni Magnum crimen i genocid i evo je
iznova se afirmiše, tražeći još jednu šansu sa stranica beogradskih
državnih listova, a najpre „Politike“.
Omiljeni nacionalistički poklič koji se sve češće i otvorenije može
čuti u Srbiji o neophodnosti vraćanja ciljevima „nacionalnog
oslobođenja i ujedinjenja“ nije ništa drugo nego poziv na nove
ratove i sukobe u regionu. Poreklo same fraze nalazi se u 19. veku,
a sloboda nikada nije bila, nije to ni danas, sloboda pojedinca, već
kolektivna sloboda od drugog. „Zavetni cilj“, pokretač čitave
ideologije srpskog nacionalizma u 19. i dobrom delu 20. veka bio je
upravo narativ o nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju kao osnovi
velikodržavnog projekta.
U 19. veku to je bila normalizovana platforma. Osim Crne Gore, koja
se uglavnom svojevoljno stavljala u funkciju velikosrpskih ciljeva,
sve ostale balkanske države su imale svoje megalomanske ideje, a
velika država je smatrana uslovom opstanka. Ali u 20. veku,
nacionalizmi gube svoje emancipatorske karakteristike i fanatizuju
se. Velikosrpska ideja u 20. veku (p)ostaje osnovom svih ratnih
pohoda koji su se sve do ratova 90-ih završavali u zločinima a pre
svega zločinu genocida u BiH, danas već utvrđenim, izvan svake
razumne sumnje, presudama oba međunarodna suda.
Predstavnici intelektualne elite koji sa stranica državnih listova,
lišeni osećaja odgovornosti za javno izgovorenu reč, huškaju na novi
sukob, nipodaštavanjem i dehumanizacijom suseda Srbije – morali bi
da znaju da njihove reči vrlo brzo mogu biti pretvorene u metke. Kao
i u vreme Miloševićevog agresivnog pohoda na Jugoslaviju, Srbi u
regionu ponovo se koriste u svrhu destabilizacije država u kojima
žive (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora, Kosovo) kao
oprobanom metodu manipulacije i podsticanja međunacionalnih tenzija.
Ipak, istorija nas uči, od poziva na „oslobođenje u ujedinjenje“,
koje može biti ostvareno samo nasilnim, ratnim metodama, do masovnih
grobnica i unesrećenih ljudi na traktorskim prikolicama – vrlo je
kratak put.
Crna Gora viđena je, ništa novo, kao esencijalni deo plana o
pansrpskom ujedinjenju. Poslednjih meseci, napadna i agresivna
viktimizacija Srba u Crnoj Gori, pravljenje od njih žrtve,
pominjanje asimilacije i sl. ima samo jednu svrhu. Preko vlastite,
navodne, žrtve homogenizovati redove u novom pohodu na Crnu Goru.
Svaki put kada se spremao u neki osvajački pohod, od 1991. srpski
nacionalizam je razvijao tezu o vlastitoj ugroženosti i
nepodnošljivom položaju svojih sunarodnika. Daljom rusifikacijom
društva u Srbiji i porastom stepena nacionalizma u njemu, ove težnje
dobijaju i novu snagu. Zbog toga je samo logičan nastavak teze o
nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju narativ koji se često čuje u
Beogradu u poslednje vreme, o tome da su Crnu Goru „stvorili Srbi“.
Jednostavno i neopterećeno proverljivim znanjima o prošlosti, uprkos
stotinama teorijskih studija o identitetu. A to što danas u Crnoj
Gori žive i Crnogorci, za njih je tek jedna privremena istorijska
aberacija ili što bi Cvijić rekao, antietnografska nužnost, koja će
se, dođe li vreme, milom ili silom ispraviti.
Ponovni pokušaji intelektualnih krugova u Beogradu, pod uticajem,
kako smatraju, promenjenih međunarodnih okolnosti, da otvore tzv.
srpsko pitanje na Balkanu, sada kao i ranije u teritorijalnom
smislu, skupo će koštati samu Srbiju. Recentno problematizovanje
pitanja državnih granica i etnička homogenizacija u Srbiji kao
primarni interes, neminovno će minorizirati vrednosti slobode
pojedinca, izgradnje građanskog društva i moderne države.
Konzervativno-autoritarna i nacionalističko-populistička Srbija sa
osloncem na Moskvu, još jednom dominira nad liberalnom i
proevropskom, gušeći svaki pokušaj različitosti i pluralnosti.
Dugoročno, u takvim okolnostima ni jedan sused Srbije, a ponajmanje
Crna Gora, ne bi trebalo da ostane spokojan. Unutrašnja politička
dinamika, više nego spoljnopolitička konstelacija, ne ide na ruku
samoj Crnoj Gori. Odgovorni politički subjekti potrebni su joj za
dalji razvoj i više nego benevolentni susedi. |
