|
Pošto me je gospodin Boško Jakšić direktno pitao šta mislim o
predlogu Džona Šindlera - da međunarodna zajednica organizuje neku
vrstu novog Berlinskog Kongresa na kojem bi, na trajnijim osnovima,
bila rešena balkanska kriza - prihvatam izazov i bez okolišanja
odgovaram da takva konferencija nije uopšte izgledna, niti moguća u
aktuelnim okolnostima.
Nije Šindler prvi koji je izneo predlog da se otvorena pitanja
Balkana reše za pregovaračkim stolom koji bi okupio svetske sile i
balkanske zemlje, sa ciljem da se završi posao koji je započet sa
Berlinskim Kongresom 1878 godine. Prema Šindleru, ali i objektivno,
kada se imaju u vidu pitanja koja ugrožavaju mir i stabilnost u
regionu, fokus nove konferencije bio bi rešavanje srpskog i
albanskog pitanja, odnosno stvaranje dveju razgraničenih etničkih
država - Ujedinjene Srbije i Ujedinjene Albanije, što bi, kao
kolateralnu posledicu imalo, kako to ističe i Jakšić, stvaranje
Ujedinjene Hrvatske. Nisam namerno upotrebio kompromitovane sintagme
Velika Srbija, Velika Albanija i Velika Hrvatska, zato što Šindler,
kao i drugi predlagači ovog modela za rekonstrukciju sistema
stabilnosti na Balkanu, polaze od racionalne pretpostavke da će
sporazumno ujedinjenje i razgraničenje Srba, Albanaca i Hrvata,
ojačati stabilnost i sigurnost regiona.
Međutim, ovo "rešenje" imalo bi i druge ozbiljne, ne samo
kolateralne, već i ciljne problematične efekte koji se gotovo i ne
mogu zamisliti kao beskonfliktni. Ova ujedinjenja, čak i ako bi sve
išlo glatko između Srba, sa jedne strane, i Albanaca i Hrvata, sa
druge, ne mogu se idealno ostvariti bez ugrožavanja dve suverene
države članice UN - Bosne i Hercegovine i Makedonije. Da bi
ujedinjenje Srba, Albanaca i Hrvata bilo potpuno, neminovni su
raspadi Bosne i Hercegovine i Makedonije, čiji bi se delovi otcepili
i ušli u uvećane etničke države, s’tim što bi Bošnjacima/Muslimanima
i Makedoncima bila ostavljena mogućnost da stvore svoje
teritorijalno umanjene etničke države.
Takav scenario predstavlja alarm za nove ratne sukobe, iako je
teorijski moguće da se na nekakvom novom Berlinskom Kongresu
projektuju beskonfliktni prelazi na radikalno etničku prekompoziciju
problematičnog dela Balkana. Možemo, naime, zamisliti da će se u
veliki regionalni etnički sporazum, po nagovoru, ili dobrovoljno,
uključiti i Makedonci i Bošnjaci/Muslimani, pošto i među njima
postoje političke struje koje bi radije živele u svojim
teritorijalno skraćenim etničkim državama, nego li što se "zlopate"
u zajedničkim državama sa Srbima i Hrvatima, u slučaju BiH, ili sa
Albancima, u slučaju Makedonije.
Problem sa ovakvim planovima jeste to što su oni simplificirajuće
spekulativni. Polazi se od pretpostavke da navodno svi žele svoje
etničke države, i onda se lako pronalazi “rešenje” koje će sve
zadovoljiti. Ponudi se kriterijum “objektivnih” i “poštenih”
razgraničenja, na osnovu principa da teritorije pripadaju većinskim
populacijama, naprave se mape, i ponude ukockane harmonije tipa -
“svaki na svojem”, “svi na broju i svi u dobitku” i slično.
Propust ovih šindlerovskih projekata jeste njihova neozbiljnost i
nerealističnost. Svetske sile neće iz čistoga mira, samo zato što su
u nekim geostrateškim institutima nacrtane nove etničke i državne
mape, odlučiti da organizuju konferenciju na kojoj će se preventivno
prekrojiti postojeće granice. Granice se retko menjaju dogovorno, do
toga uglavnom dolazi posle sukoba i ratova.
Boško Jakšić s pravom primećuje da su se pre poslednjih
jugoslovenskih ratova najpre pojavile mape koje su projektovale
secesionistička, ili iredentistička revidiranja postojećih državnih
granica, i da su one zatim poslužile za ratne ciljeve
nacionalističkih akademika, političara i generala. I Šindlerove mape
mogle bi da posluže za istu svrhu, ukazujući na neuralgične tačke u
regionu u kojima je kriza postala, takoreći, hronična i preti
narušavanjem ionako krhke stabilnosti i sigurnosti Balkana.
Ipak, da bi se organizovao novi Berlinski Kongres, treba da se
dogodi ona međufaza prerastanja krize u nove ratove, pa da se onda
proceni i uvidi kako ti ratovi ugrožavaju evropski i svetski mir.
Danas na Balkanu nema takvog razvoja situacije, postoji samo
unutrašnja nestabilnost u skoro svim državama regiona, ali koje se
ne prepliću i daleko su od toga da se prelivaju u regionalne i veće
sukobe.
Setimo se samo reagovanja Henrija Kisindžera kada je počeo rat u
Bosni, pitao je: „Da li se rat širi dalje“, i kada je dobio odgovor
„Ne“, zaključio je da nema razloga za intervenciju, budući da će sve
ostati u tom „bosanskom loncu“. Kada se taj lonac, ipak, prekuvao i
kada su se, naročito u Sarajevu i Srebrnici, dogodile humanitarne
krize kakve Evropa nije doživela od Drugog svetskog rata, upriličena
je Dejtonska konferencija u kojoj su sankcionisane posledice rata,
odnosno etničko čišćenje i komadanje BiH, uz formalnu konstrukciju
veoma labave i nefunkcionalne konfederacije.
I Makedonski lonac je 2001. godine imao lokalnu eksploziju koja je
rešena intervencijom, ali na lokalnom tlu, Ohridskim sporazumom koja
je pobuni Albanaca dala za pravo, uvažavajući zahteve Albanaca za
jednaka prava, i naložila novu teritorijalnu organizaciju u Zapadnoj
Makedoniji kojom su Albanci delimično kapitalizovali svoju brojčanu
prednost, a Makedonija je ostala jedinstvena.
Pošto je Srbija u ‘80 i ’90 godina prošlog veka bila šampion
etničkog komadanja Jugoslavije, etnički princip vratiće joj se kao
bumerang u slučaju Kosova i Crne Gore, koje su proglasile
nezavisnost.
Umesto Velike Srbije, zbog koje je rušena Jugoslavija, Srbiji je
ostala samo Vojvodina i uzalud se trudi da povrati kontrolu nad
Kosovom. Jedinu šansu veliko-Srbi sada vide u ujedinjenu Srbije i
Republike Srpske i to u nekakvim vanrednim okolnostima, ako bi se
Bosna ili Makedonija raspale, ili ako bi Albanija i Kosovo pokušali
da se ujedine u jednu državu. Sve su to visokorizični scenariji koji
prizivaju novi veliki rat, prenebregavajući postojeću alternativu
koju Balkan ima zahvaljujući činjenici da su Evropska unija i NATO
pakt proširili svoje granice do Crnog Mora i priznale pravo zemljama
Zapadnog Balkana da se u skorije vreme punopravno učlane u EU. Prema
toj projekciji, Srbi, Hrvati i Albanci će biti ujedinjeni u
Evropskoj uniji. Ne postoji perspektivniji i beskonfliktniji put za
rešavanje albanskog, srpskog i hrvatskog pitanja.
Kada albanski lideri govore o ujedinjenu, kao što su to nedavno
činili Edi Rama i Hašim Tači, oni su kao prvu viziju ujedinjena
spominjali onu u okvirima EU integracija, kao podsećanje briselskoj
birokratiji da mora više pažnje pokloniti Zapadnom Balkanu, jer će,
u protivnom, kao i uostalom, u samoj Evropi, i ovde ojačati
evro-skepticizam i nacionalističke, ujediniteljske autarhije...
Iako je Berlin opet veoma važna stanica za balkanske političare,
njihove karte su, ipak, rezervisane za Brisel. |
