NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti - STRANA 1 > Svi putevi vode u Brisel

 

Svi putevi vode u Brisel

Autor: Shkelzen Maliqi

20. maj 2017, KoSSev

 

Pošto me je gospodin Boško Jakšić direktno pitao šta mislim o predlogu Džona Šindlera - da međunarodna zajednica organizuje neku vrstu novog Berlinskog Kongresa na kojem bi, na trajnijim osnovima, bila rešena balkanska kriza - prihvatam izazov i bez okolišanja odgovaram da takva konferencija nije uopšte izgledna, niti moguća u aktuelnim okolnostima.

Nije Šindler prvi koji je izneo predlog da se otvorena pitanja Balkana reše za pregovaračkim stolom koji bi okupio svetske sile i balkanske zemlje, sa ciljem da se završi posao koji je započet sa Berlinskim Kongresom 1878 godine. Prema Šindleru, ali i objektivno, kada se imaju u vidu pitanja koja ugrožavaju mir i stabilnost u regionu, fokus nove konferencije bio bi rešavanje srpskog i albanskog pitanja, odnosno stvaranje dveju razgraničenih etničkih država - Ujedinjene Srbije i Ujedinjene Albanije, što bi, kao kolateralnu posledicu imalo, kako to ističe i Jakšić, stvaranje Ujedinjene Hrvatske. Nisam namerno upotrebio kompromitovane sintagme Velika Srbija, Velika Albanija i Velika Hrvatska, zato što Šindler, kao i drugi predlagači ovog modela za rekonstrukciju sistema stabilnosti na Balkanu, polaze od racionalne pretpostavke da će sporazumno ujedinjenje i razgraničenje Srba, Albanaca i Hrvata, ojačati stabilnost i sigurnost regiona.

Međutim, ovo "rešenje" imalo bi i druge ozbiljne, ne samo kolateralne, već i ciljne problematične efekte koji se gotovo i ne mogu zamisliti kao beskonfliktni. Ova ujedinjenja, čak i ako bi sve išlo glatko između Srba, sa jedne strane, i Albanaca i Hrvata, sa druge, ne mogu se idealno ostvariti bez ugrožavanja dve suverene države članice UN - Bosne i Hercegovine i Makedonije. Da bi ujedinjenje Srba, Albanaca i Hrvata bilo potpuno, neminovni su raspadi Bosne i Hercegovine i Makedonije, čiji bi se delovi otcepili i ušli u uvećane etničke države, s’tim što bi Bošnjacima/Muslimanima i Makedoncima bila ostavljena mogućnost da stvore svoje teritorijalno umanjene etničke države.

Takav scenario predstavlja alarm za nove ratne sukobe, iako je teorijski moguće da se na nekakvom novom Berlinskom Kongresu projektuju beskonfliktni prelazi na radikalno etničku prekompoziciju problematičnog dela Balkana. Možemo, naime, zamisliti da će se u veliki regionalni etnički sporazum, po nagovoru, ili dobrovoljno, uključiti i Makedonci i Bošnjaci/Muslimani, pošto i među njima postoje političke struje koje bi radije živele u svojim teritorijalno skraćenim etničkim državama, nego li što se "zlopate" u zajedničkim državama sa Srbima i Hrvatima, u slučaju BiH, ili sa Albancima, u slučaju Makedonije.

Problem sa ovakvim planovima jeste to što su oni simplificirajuće spekulativni. Polazi se od pretpostavke da navodno svi žele svoje etničke države, i onda se lako pronalazi “rešenje” koje će sve zadovoljiti. Ponudi se kriterijum “objektivnih” i “poštenih” razgraničenja, na osnovu principa da teritorije pripadaju većinskim populacijama, naprave se mape, i ponude ukockane harmonije tipa - “svaki na svojem”, “svi na broju i svi u dobitku” i slično.

Propust ovih šindlerovskih projekata jeste njihova neozbiljnost i nerealističnost. Svetske sile neće iz čistoga mira, samo zato što su u nekim geostrateškim institutima nacrtane nove etničke i državne mape, odlučiti da organizuju konferenciju na kojoj će se preventivno prekrojiti postojeće granice. Granice se retko menjaju dogovorno, do toga uglavnom dolazi posle sukoba i ratova.

Boško Jakšić s pravom primećuje da su se pre poslednjih jugoslovenskih ratova najpre pojavile mape koje su projektovale secesionistička, ili iredentistička revidiranja postojećih državnih granica, i da su one zatim poslužile za ratne ciljeve nacionalističkih akademika, političara i generala. I Šindlerove mape mogle bi da posluže za istu svrhu, ukazujući na neuralgične tačke u regionu u kojima je kriza postala, takoreći, hronična i preti narušavanjem ionako krhke stabilnosti i sigurnosti Balkana.

Ipak, da bi se organizovao novi Berlinski Kongres, treba da se dogodi ona međufaza prerastanja krize u nove ratove, pa da se onda proceni i uvidi kako ti ratovi ugrožavaju evropski i svetski mir. Danas na Balkanu nema takvog razvoja situacije, postoji samo unutrašnja nestabilnost u skoro svim državama regiona, ali koje se ne prepliću i daleko su od toga da se prelivaju u regionalne i veće sukobe.

Setimo se samo reagovanja Henrija Kisindžera kada je počeo rat u Bosni, pitao je: „Da li se rat širi dalje“, i kada je dobio odgovor „Ne“, zaključio je da nema razloga za intervenciju, budući da će sve ostati u tom „bosanskom loncu“. Kada se taj lonac, ipak, prekuvao i kada su se, naročito u Sarajevu i Srebrnici, dogodile humanitarne krize kakve Evropa nije doživela od Drugog svetskog rata, upriličena je Dejtonska konferencija u kojoj su sankcionisane posledice rata, odnosno etničko čišćenje i komadanje BiH, uz formalnu konstrukciju veoma labave i nefunkcionalne konfederacije.

I Makedonski lonac je 2001. godine imao lokalnu eksploziju koja je rešena intervencijom, ali na lokalnom tlu, Ohridskim sporazumom koja je pobuni Albanaca dala za pravo, uvažavajući zahteve Albanaca za jednaka prava, i naložila novu teritorijalnu organizaciju u Zapadnoj Makedoniji kojom su Albanci delimično kapitalizovali svoju brojčanu prednost, a Makedonija je ostala jedinstvena.

Pošto je Srbija u ‘80 i ’90 godina prošlog veka bila šampion etničkog komadanja Jugoslavije, etnički princip vratiće joj se kao bumerang u slučaju Kosova i Crne Gore, koje su proglasile nezavisnost.

Umesto Velike Srbije, zbog koje je rušena Jugoslavija, Srbiji je ostala samo Vojvodina i uzalud se trudi da povrati kontrolu nad Kosovom. Jedinu šansu veliko-Srbi sada vide u ujedinjenu Srbije i Republike Srpske i to u nekakvim vanrednim okolnostima, ako bi se Bosna ili Makedonija raspale, ili ako bi Albanija i Kosovo pokušali da se ujedine u jednu državu. Sve su to visokorizični scenariji koji prizivaju novi veliki rat, prenebregavajući postojeću alternativu koju Balkan ima zahvaljujući činjenici da su Evropska unija i NATO pakt proširili svoje granice do Crnog Mora i priznale pravo zemljama Zapadnog Balkana da se u skorije vreme punopravno učlane u EU. Prema toj projekciji, Srbi, Hrvati i Albanci će biti ujedinjeni u Evropskoj uniji. Ne postoji perspektivniji i beskonfliktniji put za rešavanje albanskog, srpskog i hrvatskog pitanja.

Kada albanski lideri govore o ujedinjenu, kao što su to nedavno činili Edi Rama i Hašim Tači, oni su kao prvu viziju ujedinjena spominjali onu u okvirima EU integracija, kao podsećanje briselskoj birokratiji da mora više pažnje pokloniti Zapadnom Balkanu, jer će, u protivnom, kao i uostalom, u samoj Evropi, i ovde ojačati evro-skepticizam i nacionalističke, ujediniteljske autarhije...

Iako je Berlin opet veoma važna stanica za balkanske političare, njihove karte su, ipak, rezervisane za Brisel.

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment