|
Eto dogega se na štakama naša zalazeća država do javnih diskusija o
„rituelnom ubistvu“ porodice Nikolaja II.
To je 100% čist antisemitizam sa smrdljivim alkoholnim daškom
vremena“Saveza ruskog naroda“. I još jedan dokaz truljenja naše
države, njenog raspadanja – kako vlasti, tako i „zajedno čekajućeg“
društva.
Zašto je to tako?
Glavni razlog je u tome da Rusija nema perspektivu. Nema napretka.
Nema smera. Nema stimulus. Lik budućnosti je izgubljen. Naša država
oseća da u savremenom svetu za nju nema mesta. Beznadežno je
zaostala. Zato i dnevni red savremenog sveta nije njen dnevni red.
Rusija je opsednuta svojim ostacima u širokom smislu te reči i
ponosi se njima – „velikim pobedama“ nad samom sobom, antičkim
svemirskim letovima, velikom književnošću iz pretprošlog veka.
Sa takvom samosvešću ostaje joj samo da se povlači kroz sovjetsko
nasleđe, i kada ga prođe i udahne njegov smrdljivi dah
koncentracionih logora, da otkopa i uzme pod mišku tomahavk –
razarajući čekić „tradicionalnih vrednosti“, pa njime da čačka svoje
stare antisemitske boljke, tvrdeći da su Jevreji krivi za sve naše
nesreće, a ne naš bogonosni narod, koji je zajedno sa svojom
propalom vlašću doveo Rusiju do krvave „revolucije“.
Jedina revolucija koja je potrebna našoj zemlji jeste revolucija u
glavama.
Potreban nam je iskreni pogled na sebe. Jasno shvatanje činjenice da
smo mi bolesna država. Da smo mi arhanična država-agresor. Da smo
ušli u ćorsokak: ne samo zahvaljujući obogaćenim vlastima sa krvavom
čekističkom postavom, već i uz pomoć građana koji stalno čekaju da
sreća dođe odozgo. Moramo da shvatimo da smo mi apsolutno siromašna,
zaostala država. U svakom pogledu, u svakoj oblasti – u vojnoj
takođe. Da moramo da učimo od savremenih država. Da postanemo kao
oni. Da postanemo njihov deo.
A šta do tada?
Na istoku naše slabo nastanjenje, pročišćene od strane vlasti slabe
države, izlazi sunce.
Obavijen maglom sa strana, Jarilo se šišteći naglo uzdiže iz dubine
i ponosno korača iznad sedog Tihog okeana i njegovih slobodnih
širokih voda.
Zraci čistog Sunca u belom četvorougonom nebu miluju ostrva sa
tradicionalno ruskim imenima, čiji koreni niču iz slovenske
istorije: Kunašir, Iturup, Šikotan, Habomai.
U poslednjim danima jeseni naš zalazeći ruski vek, polazeći na put
prema zimi, krije rukom staračke izbledele oči od zaslepljujućeg
svetla i šapuće ispucalim usnama stihove velikog Bašoa koji su u
neverovatnom skladu sa njegovim bitisanjem:
On više nikada neće
Postati leptir.
Uzalud drhti crv
U jesenjem vetru.
Zastani, prolazniče. Ovde počiva država.
|
