NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti - STRANA 1 > Nacionalizmi neće ravnopravnost “drugih”

 

 

Intervju dana: Srđan Milošević

Nacionalizmi neće ravnopravnost “drugih”

Beogradski istoričar objašnjava zbog čega je 1. decembra 1918. većina jugoslovenskih naroda oduševljeno ušla u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, da li je već Vidovdanski ustav iz 1921. nekima od njih srušio iluzije o mogućoj ravnopravnosti unutar nove države, šta je jugoslovenskim narodima donio AVNOJ i je li SFRJ zaista bila “naša prva Evropa”

 

Piše: Tamara Nikčević

24. novembar 2017, Dani

 

 

Kada je u proljeće 1918. Stjepana Sarkotića primio posljednji austrougarski vladar, car Karlo, tadašnji šef Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu se, navodi istoričar Husnija Kamberović, svom domaćinu iskreno požalio: “Bošnjak nije nikad ni sa čim zadovoljan, on je od tri dijela - što je Hrvatu pravo, Muslimanu i Srbinu je poćudno, a vrijedi i obratno. Muslimani su za neku autonomiju i priključenje Ugarskoj, u najmanju ruku većina njih, Srbi su u sebi za neku srpsku državu, a Hrvati za to da se priključe Hrvatskoj”.

Za šta su to, cio vijek kasnije, Bošnjak, Srbin i Hrvat u BiH? Šta je kome od njih danas pravo, a šta poćudno?

“Čini mi se da se istorija u BiH ne ponavlja, nego da traje”, kaže Srđan Milošević. “Bosni i Hercegovini se, naime, i dalje osporava istorijski kontinuitet, i to na temelju opasnih tvrdnji srpskog i hrvatskog nacionalizma o ‘pravu na Bosnu’, što je paradoksalno. Jer, ako posmatramo makar samo formalno, videćemo da je BiH kao država postojala u srednjem veku; bila je posebna administrativna jedinica u Osmanskom carstvu; u Austro-Ugarskoj i posle 1878. pod okupacijom, zatim i kao anektirana teritorija, opet je bila celina; u Kraljevini SHS teritorija Bosne i Hercegovine bila je podeljena na oblasti, ali tako da su poštovane njene spoljne granice; najzad, BiH je bila ravnopravna republika u SFRJ”.

 

DANI: Kako je BiH došla do te ravnopravnosti? “Dilema koja je postojala, a koja je bila rezultat dosljednog sprovođenja sovjetskog modela uređenja države po kojem samo etnički čiste istorijske teritorije mogu imati status republike, dok ostale, mješovite kao što je Bosna i Hercegovina, mogu dobiti status autonomne jedinice, razriješena je na ZAVNOBiH-u”, objašnjava istoričar Husnija Kamberović.

MILOŠEVIĆ: To je tačno. ZAVNOBiH je dokaz nedogmatičnosti jugoslovenskih komunista i razumevanja da je rešenje pitanja Bosne i Hercegovine u mnogo čemu ključno za novu Jugoslaviju kao celinu. Komunisti su i srpskom i hrvatskom nacionalizmu veoma jasno stavili do znanja da je Bosna Bosna i da ona ne može biti isključivo srpska ili hrvatska, kako su to želela i tvrdila oba nacionalizma. Bosna i Hercegovina, poručila je nova socijalistička vlast, pripada svim narodima koji u njoj žive i koji unutar nje moraju naći način da ostvare svoja uža prava koja bi proisticala iz etničkih razlika.

 

DANI: Jesu li srpski i hrvatski nacionalisti čuli poruku koja im je bila upućena?

MILOŠEVIĆ: U dobroj meri su je se pridržavali. Uostalom, nije bilo previše izbora. I srpska i hrvatska politička elita u BiH je, umesto Beograda i Zagreba, u to vreme Sarajevo doživljavala kao svoj politički centar. A pogledajte ih danas!

 

DANI: Ipak, i tada su se čuli glasovi onih koji su tvrdili da su Srbi/Hrvati/Muslimani - Bošnjaci u BiH konstantno ugroženi...

MILOŠEVIĆ: Svaki nacionalizam uvek tvrdi da je ugrožen od drugog. U socijalističkoj Jugoslaviji, doduše, nacionalistički glasovi nisu mogli biti toliko jaki, budući da su bili delegitimisani, ako hoćete i kriminalizovani. Sa druge strane, vrsta represije o kojoj govorim stvarala je frustraciju, odnosno mehanizam koji se rađao iz frustracije i koji se pretvarao u ekstremizam. Taj ekstremizam nije predstavljao opasnost po zajednicu, za zemlju kao celinu, sve dok je bio uspešno potiskivan. Postojalo je, pritom, i široko rasprostranjeno uverenje da je ponovni sukob na nacionalnoj osnovi, iako moguć, ipak malo verovatan.

Naravno, sve se promenilo onog momenta kada je sistem delegitimisan i kada su zahtevi nacionalizama postali legitimni izraz antisistemske alternative. Mehanizam je bio žalosno jednostavan: delegitimisani komunistički režim koji je počeo da posrće u onome u čemu je ležalo njegovo istorijsko opravdanje, a to je socijalno-ekonomski položaj stanovništva, identifikovan je sa Jugoslavijom; istovremeno, kao alternativa komunistima, nametnula se njihova ontološka suprotnost - nacionalisti, iz čije perspektive Jugoslavija nije bila ništa drugo nego mehanizam narušavanja nacionalnih interesa “njihovog” naroda.

 

DANI: “Malom modifikacijom, parafrazirajući jednog istoričara posleratnog Balkana, može se reći da se socijalistička Jugoslavija razvila i dočekala svoj kraj kao zemlja sa jednom oficijelnom ideologijom, dva zvanična pisma, tri glavne religije, četiri ustavne promene, pet, pa potom šest konstitutivnih naroda, isto toliko republika, sedam suseda, osam članova Predsedništva, devet parlamenata i deset komunističkih partija”, kažete u jednom svom tekstu. Šta činjenice koje ste naveli govore o jugoslovenskom društvu?

MILOŠEVIĆ: Pre svega, govore da je jugoslovensko društvo bilo složeno u svojim konstitutivnim elementima, u samoj svojoj biti, zbog čega i socijalističku Jugoslaviju tretiramo kao kompleksnu istorijsku tvorevinu. Unutar šireg jugoslovenskog okvira egzistirala su društva koja su bila ravnopravna u svojoj različitosti, pa je bila neophodna ogromna politička veština da bi se pomenuta složenost mogla održati na funkcionalan način. Ne zaboravite, pritom, da istorija Jugoslavije nije samo prost zbir istorija jugoslovenskih naroda; naprotiv: na tom prostoru i ranije su se mogle uočiti određene tendencije koje su bile konvergentne. Govorim o sličnostima u kulturi, u istoriji, u politici, jeziku. Reč je, dakle, o istorijskim vertikalama ili orijentacijama koje su, uprkos razlikama, vodile zajedništvu. U tom smislu, Jugoslavija je smislen, a ne puki mehanički spoljni okvir unutar kojeg su se susretale različite kulture, običaji, religije, istorijske tendencije koje su upućivale na saradnju, na beskonfliktnost u suprotnostima, na traženje sporazuma i zajedničkog interesa. Naravno, taj interes je bilo neophodno na adekvatan način strukturirati i organizovati.

 

DANI: Koliko je tome pomogla ideja bratstva-jedinstva? Jesu li komunisti jugoslovenskim narodima silom nametnuli bratstvo-jedinstvo ili je taj pojam, svakako definisan na drugačiji način, ipak imao i nekakav svoj istorijski osnov?

MILOŠEVIĆ: Bratstvo-jedinstvo veoma je važan ideologem, jedan od nosećih stubova u građevini koja se zvala Jugoslavija. Nijedna zajednica, nijedna država ne može biti prosta istorijska činjenica, koja opstaje bez idejnog vezivnog tkiva. Da bi opstalo, društvu su neophodni određena ideologija, određene vrednosti oko kojih se ono gradi. U socijalističkoj Jugoslaviji, u pogledu međuetničkih odnosa, to je bilo - bratstvo i jedinstvo. Možda deluje romantizirano, ali kada pokušavamo to da objasnimo, moramo imati u vidu i refleks Francuske revolucije. Uostalom, Edvard Kardelj je, govoreći o Jugoslaviji, još 1946. kazao da je reč o “plebejskoj republici jakobinaca”: sloboda, jednakost, bratstvo i jedinstvo za sve koji nisu protivnici modela viđenog kao jedini moguć.

Naravno, sam pojam, sam koncept bratstva-jedinstva vezuje se za komuniste, koji su bili u stalnoj tenziji između onoga što je prošlost koju žele da prevaziđu - Nema povratka na staro!, ponavljali su - i potrage za istorijskim utemeljenjem. Zato se toliko i insistiralo na tezi da su još u 19. veku ideju zajedništva podržali “najbolji sinovi naših naroda i narodnosti”, što je, tokom i nakon Drugog svetskog rata, na neki način postala istorijska legitimacija ideje obnove Jugoslavije.

 

DANI: Kada ponavljaju da nema povratka na staro, na šta komunisti zapravo misle?

MILOŠEVIĆ: Na ekonomske odnose koji su u Jugoslaviji postojali do Drugog svetskog rata; na politički sistem koji je u to vreme bio dominantan; na nerešenost nacionalnog pitanja; na nesumnjivu dominaciju srpskih političkih elita unutar Kraljevine Jugoslavije... U tom smislu, bratstvo-jedinstvo zapravo je priča o ravnopravnosti svih konstitutivnih činilaca jugoslovenske države, odnosno pretpostavka da zaživi širi sistem društvenih vrednosti koji se odnosio na radničku klasu, na siromašno seljaštvo, na položaj žene u društvu, na način na koji se društvo stara o deci i omladini...

 

DANI: Zato i kažete da je “socijalistička revolucija u stvari bila totalna revolucija”?

MILOŠEVIĆ: Tako je. Ona je zaista bila i politička, i kulturna, i socijalna i ekonomska. U svim bitnim elementima društva izvršena je, dakle, radikalna promena, ali u meri u kojoj je to u datom momentu bilo moguće. Nacionalno pitanje postalo je važna, ali samo polazna osnova za ostale revolucionarne zahvate. Vlast se posvetila rešavanju problema zaostalog i ratom dodatno unazađenog društva i na dnevni red stavila privrednu zaostalost, nepismenost, socijalnu bedu... Tokom procesa “izgradnje socijalizma”, čovek pojedinac naročitu emancipaciju doživeo je sa samoupravljanjem, koje mu je, iako se to često previđa, donelo novu subjektivnost. U idealnotipskom smislu, to je bilo znatno više od liberalnog koncepta individualizma.

Naravno, ništa se nije moglo učiniti preko noći, za sve je neophodno vreme. Vi ste, na primer, na nekom zasedanju mogli da donesete rešenje da će Jugoslavija biti federativna republika, ali niste mogli da utičete na osećanja ljudi, na njihove strahove, na njihovu međusobnu netrpeljivost i mržnju tamo gde je ona postojala. Jugoslovenski komunisti su to očito znali, pa se nisu libili da nekim izokolnim stazama, nekim kompromisima dođu do zacrtanog cilja. Istovremeno, u nekim pitanjima nije bilo kompromisa, naročito oko manifestacija šovinizma.

 

DANI: Kojim sve izokolnim stazama su komunisti dolazili do cilja?

MILOŠEVIĆ: Prvo, u novi sistem inkorporirali su velike delove aparata prethodne države, što znači da je u startu postalo jasno da ipak nije moguće u toj meri izvršiti planirani “obračun sa klasnim neprijateljem”. Naprosto, razumeli su da je među “klasnim neprijateljima” bilo mnogo ljudi koji su, kako se to danas kaže, znali posao.

Komunisti su pokazali pragmatizam i kada su na red došla ekonomska pitanja: brzo su shvatili da, recimo, od kolektivizacije na selu nema ništa, da je reč o poduhvatu koji bi ih zavadio sa seljaštvom, inače nezadovoljnim zbog prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Da ne govorim o spoljnopolitičkoj orijentaciji Jugoslavije nakon njenog raskida sa SSSR-om 1948, kada su određene doktrinarne načelnosti ipak morale biti napuštene.

Činjenica je da su komunisti posle oslobođenja, nakon izrazito represivnog perioda, polako napuštali revolucionarne metode, shvativši da sila i prinude mogu da opstanu samo onamo gde se, po njihovom uverenju, drugim sredstvima nije mogao postići rezultat koji je morao biti brz i gdje je, dakle, to bilo neophodno.

 

DANI: Gdje konkretno?

MILOŠEVIĆ: Pretežno u domenu nacionalnih odnosa ili takozvane privredne sabotaže u početku. Tu je komunistima naruku išlo gotovo potpuno svrstavanje buržoazija jugoslovenskih naroda u redove kolaboracije.

 

DANI: Ako je uporedite sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, nastalom 1. decembra 1918., možete li reći u kojoj mjeri je takozvana Titova Jugoslavija odigrala emancipatorsku ulogu u smislu nacionalnog i kulturnog osvješćenja svojih naroda? Šta je u tom smislu značio AVNOJ?

MILOŠEVIĆ: AVNOJ je doneo bitnu promenu načina na koji se rešavaju važna državna pitanja - ne, dakle, majorizacijom, nego dogovorom. Iako se dogovor odvijao na nivou novih političkih struktura koje su doslovno osvojile vlast, one su ipak bile reprezentativne i u nacionalnom i u socijalnom smislu. Ustavni dogovor ključno je, dakle, obeležio socijalističku Jugoslaviju kada je reč o rešavanju većine važnih pitanja, pa i nacionalnog. Gotovo sve je u toj državi bilo utvrđivano pregovorima, potiskivanjem ekstremizma na svakoj strani; osetljivim, veoma diskretnim balansiranjem između istorijskih prava naroda koji su živeli na tom prostoru; uzimanjem u obzir etničkih specifičnosti u smislu većine-manjine; nastojanjem da se u svakom od tih bitnih aspekata postigne sporazum.

Zanimljivo, u Srbiji i dalje dominira osećanje da je avnojevskim granicama, onda i raspadom SFRJ po principu tih granica, srpskom narodu učinjena velika nepravda; da je Srbija uskraćena, odnosno da je taj prostor morao biti drugačije prekrojen. Čudnom ironijom istorije dogodilo se da je Srbija, kao šampion osporavanja avnojevskih granica, bez tih granica na kraju jedina i ostala.

Inače, mislim da je emancipacija ključna reč, ključno objašnjenje uspeha socijalističke Jugoslavije i projekta izgradnje jugoslovenske države posle 1945. Reč je, ponavljam, o nacionalnoj emancipaciji, kulturnoj, socijalnoj, a onda i međunarodnoj. U toj bismo sferi mogli tražiti i najveće neuspehe prethodne Jugoslavije, koja takođe ima svoje istorijsko mesto, koje nije samo negativno. Uostalom, i komunisti, koji nisu želeli povratak na staro, održali su kontinuitet jugoslovenske državne ideje.

 

DANI: Šta je bio najveći neuspjeh Kraljevine SHS, odnosno prve Jugoslavije?

MILOŠEVIĆ: Kao politički sistem, takozvana prva Jugoslavija doživela je nesumnjivo veliki neuspeh već i zbog inicijalne greške zvane Vidovdanski ustav (1921.): umesto kvalifikovanom, kako je to predviđao sporazum, ustav Kraljevine SHS donesen je prostom većinom. To je bilo i stvarno izvorište, ali i simbolička paradigma ključnih problema te države: odsustvo istinskog sporazuma. Već na prvom koraku ustanovljen je, dakle, poguban princip da će, ukoliko nešto ne može biti sprovedeno po zamislima srpske elite, ona to sama sprovesti mimo ili bez ikakvog dogovora. Pokazalo se da je ta računica bila rđava, budući da je odbojno delovala čak i na pristalice ujedinjenja; istovremeno, davala je argumente protivnicima, među kojima je bilo i zadrtih šovinista, kojima nijedna Jugoslavija nije bila po volji.

Kraljevina Jugoslavija je, sa druge strane, više nego ikada do tada učinila sve narode koji su se u njoj našli subjektima istorije. Možda se to ponajviše osetilo u Sloveniji. Pored toga, u toj se zajednici i nezadovoljstvo moglo lakše artikulisati nego u Austro-Ugarskoj ili u Osmanskom carstvu. Najzad, bilo je primera uzleta u kulturi. Pozitivna tendencija o kojoj govorim redukovana je unutrašnjim neslaganjima i neuspesima države.

 

DANI: Istoričar Husnija Kamberović opisao je način na koji su tri bosanskohercegovačka naroda - Srbi, Hvati i Muslimani - 1918. ušli u Kraljevinu SHS. Tadašnji reisu-l-ulema Džemaludin ef. Čaušević je još 1917., prilikom susreta sa dr. Antonom Korošecom, podržao stvaranje jugoslovenske države, iako je muslimanska politička elita krajem Prvog svjetskog rata bila prilično dezorijentisana. “Radite šta znate, ja ću podržati svaki rad koji će našem narodu donijeti slobodu”, kaže reis Čaušević dr. Korošecu.”Dosta mi je naše, turske i njemačke vlade!” Isto su uradili i hrvatska elita i Katolička crkva u BiH, ali i sarajevski mitropolit Evgenije Letica. Nakon ulaska srpske vojske u BiH početkom novembra 1918., tadašnja muslimanska elita je, kaže Kamberović, u prostorijama Oficirskog doma u Sarajevu organizovala ogromnu svečanost. I u Hrvatskoj je, kao što znamo, na sličan način dočekana srpska vojska. Kada su narodi koji su ušli u Kraljevinu SHS počeli da se razočaravaju, kada su shvatili da zajednica u koju su ušli nije ono što su očekivali? Srbija je anektirala svoju ratnu saveznicu Crnu Goru, pa su crnogorski “zelenaši”, nedugo nakon Podgoričke skupštine (26. novembar 1918.), organizovali takozvani Božićni ustanak (6. januar 1919.). Kada su reagovali ostali narodi? Nakon Vidovdanskog ustava ili...?

MILOŠEVIĆ: Kraljevina SHS stvorena je u izrazito haotičnom kontekstu. Ako pogledamo situaciju pre 1914., pre izbijanja Prvog svetskog rata, perspektiva jugoslovenske države nije bila ni na dalekom horizontu. Ipak, 1918. ona postaje realnost i to u vreme kada kod tih naroda nije ni bilo moguće precizno proveriti vernost i naklonost jugoslovenskoj ideji. Zato kao relevantne uzimamo izjave reisu-l-uleme, srpskog mitropolita ili visokih zvaničnika Katoličke crkve u Bosni i Hercegovini, koji su, da se razumemo, zaista važne političke ličnosti. Nema sumnje da je, pored pragmatizma i osećaja za realnost, ali i straha da se toj realnosti suprotstavi, nastanak prve države Južnih Slovena pratio entuzijazam, idealizam, koji kreće da se kruni čim su ti narodi vlast karađorđevićevske monarhije počeli da doživljavaju kao puku smenu gospodara, a ne kao izraz očekivano većih političkih sloboda i političke subjektivnosti. Za takav stav bilo je i previše povoda, ali je problem uvek što se veoma lako ode na suprotnu stranu, u opaki nacionalizam, koji nije razlikovao sugrađane srpske narodnosti od režima u Beogradu.

 

DANI: Kada je nezadovoljstvo kulminiralo? Da li je ubistvo Stjepana Radića u Skupštini Kraljevine SHS 1928. konačno razbilo svaku iluziju o karađorđevićevskoj Jugoslaviji?

MILOŠEVIĆ: Mislim da je to nesumnjivo bio veoma važan trenutak ne samo sa stanovišta srpsko-hrvatskih odnosa, nego i uopšte. Međutim, Kraljevina Jugoslavija ipak je nastavila da postoji i posle hitaca Puniše Račića u Saveznoj skupštini 1928., iako pod nedvosmisleno težim političkim okolnostima, za koje se rešenje tražilo u monarhodiktaturi. Ponekad se kao svojevrsni dokaz dubinskog projugoslovenskog opredeljenja Aleksandra Karađorđevića navodi gotovo aforistička ocena britanskog poslanika u Beogradu da u Jugoslaviji postoje samo dva iskrena Jugoslovena: kralj Aleksandar i britanski poslanik. No, diktatura nije bila najsrećni način da se demonstrira to opredeljenje, naprotiv. Kompromis buržoazija o preuređenju zemlje, koji je takođe bio vrsta majorizacije, napravljen je 1939.

 

DANI: Govorite o sporazumu Cvetković-Maček?

MILOŠEVIĆ: Tako je. Ovog puta dogovor su sklopili srpsko i hrvatsko političko rukovodstvo, koje nije previše vodilo računa o ostalima narodima unutar jugoslovenske države, koji uostalom, osim Slovenaca, nisu ni bili priznati. Bila je to žalosna potvrda da je Jugoslavija, od ideala, postala tvorevina zasnovana na odnosu snaga najjačih faktora - Srba i Hrvata.

Uprkos nezadovoljstvu, prva Jugoslavija ipak se održala sve do 1941., kada je nestala u ratnom vihoru. Nema sumnje da je ta država poprilično razočarala bosanske Muslimane, čije je nacionalno pitanje, baš kao i crnogorsko i makedonsko, zanemarila kao da nije ni postojalo. Sa druge strane, Kraljevina Jugoslavija nije imala ni približno dovoljan period na raspolaganju da bi mogla da izvrši integraciju u bilo kojem pravcu, naročito kada se ima u vidu da je od početka zauzeti pravac bio zapravo put u bespuće.

Pomenuli ste odnos srpske elite prema Crnoj Gori... Nikola Pašić je 1916. rekao da se ne sme dozvoliti da se na Solunskom frontu pojave “dva srpska barjaka”, što potvrđuje jasnu orijentaciju srpske elite da se, posle prisajedinjenja Srbiji, Crnoj Gori poništi državnost. Pa, dobro, i Srbija gubi svoju državnost, utapa je u Kraljevinu Jugoslaviju, govorilo se tada, iako to tumačenje namerno ignoriše činjenicu da, ulaskom u Kraljevinu SHS, državnost Srbije ne samo da nije poništena niti osporena nego da je zapravo proširena na ostale delove zemlje. Nije slučajno da se u Srbiji u to vreme o Jugoslaviji govorilo kao o “našoj proširenoj otadžbini”, o “našim novim krajevima” i slično.

 

DANI: Zašto?

MILOŠEVIĆ: Srbija je zadržala, ali i novoj zajednici “darivala” svoju dinastiju Karađorđević, kao i dominaciju beogradskih političkih elita. Pored toga, nova država bila je veoma centralizovana - o svemu se odlučivalo na nivou centralnih ministarstava. Naravno, veoma važnu ulogu odigrala je represija, nasilje, koje ostali narodi zaista nisu očekivali. Sve to je promenilo njihov pogled na Srbiju: iako je 1918. bila viđena kao oslobodilac, umesto očekivanog “bratskog” odnosa, zahvaljujući represivnom aparatu, iz Srbije je stiglo dosta osiono “uvođenje reda” i disciplinovanje ostalih naroda u Jugoslaviji.

Jasno je da ni prva, a ni druga Jugoslavija nisu bile demokratske zemlje ni na način blizak ondašnjim shvatanjima, a još manje na način na koji mi danas razumemo liberalnu demokratiju. Uostalom, 6. januara 1929. kralj Aleksandar Karađorđević raspustio je parlament, ukinuo sve političke stranke, zabranio rad sindikata, zabranio političke skupove, pojačao represiju... Diktatura je, dakle, uvedena deset godina nakon formiranja Kraljevine SHS.

Sve u svemu, u prvoj Jugoslaviji vladajuća politička klasa nije pronašla mehanizme za rešavanje gorućih pitanja u politici i društvu. Postojala je politička koncepcija - integralno jugoslovenstvo, krnji parlamentarizam, a potom monarhodiktatura.

 

DANI: Šta je u Kraljevini Jugoslaviji značio koncept integralnog jugoslovenstva?

MILOŠEVIĆ: Integralno jugoslovenstvo je posle 1929. postalo projekat represivnog režima, nepopularnog u svojoj nesposobnosti da ostvari uspehe na bilo kojem, naročito na socijalno-ekonomskom polju; kao takvo, ono je bilo puka ideološka mantra vladajuće klike, pri čemu bi bilo nepravedno da makar u polurečenici ne pomenemo one istinske Jugoslovene, kakvih je svakako bilo.

 

DANI: U kojoj mjeri je u SFRJ jugoslovenstvo bilo u stanju da zamijeni nacionalne identitete?

MILOŠEVIĆ: Suština rešenja nacionalnog pitanja u drugoj Jugoslaviji bila je u tome što je ta država omogućila da svi identiteti slobodno postoje - i partikularni, etno-nacionalni, ali i jugoslovenski kao vrsta nadetičkog, nacionalnog, odnosno isključivo građanskog identiteta, što je bilo suprotnost integralizmu međuratne epohe. U socijalističkoj Jugoslaviji bilo je moguće smatrati sebe Jugoslovenom, bez ikakve uže identifikacije, ali je bilo moguće i izjašnjavati se kao Musliman (kako se tada govorilo), Srbin, Crnogorac, Albanac... Najzad, mogli ste istovremeno imati i uži etnički i građanski jugoslovenski identitet. Nijedna identifikacija nije bila delegitimisana ili dekretirana, što je predstavljalo veliku prednost SFRJ u odnosu na prvu Jugoslaviju.

Zanimljivo je da je u trenutku kada su unutar Jugoslavije nacionalni identiteti politički priznati i kada više nije bilo moguće legitimno ih osporavati, polako počinjala da raste jugoslovenska identifikacija. Od popisa 1971. do popisa 1981., broj Jugoslovena porastao je čak četiri puta. Iako sam nesklon spekulativnim konstrukcijama, zamislimo, ipak, da je Jugoslavija dobila šansu još pedeset godina!

 

DANI: Šta je sve doprinijelo porastu broja građana koji su se u SFRJ izjašnjavali kao Jugosloveni?

MILOŠEVIĆ: Pojačano strujanje između republika - povećavao se broj takozvanih mešovitih brakova, rasla je svest o ugledu zemlje u međunarodnim razmerama, na neki način postalo je moderno osećati se i izjašnjavati kao Jugosloven. Naročito među urbanim stanovništvom. Zašto? Zato što je sada već stabilizovani nacionalni ili uže etnički identitet, koji je neretko isključiv, određenom broju ljudi postajao na neki način “tesan”. Istovremeno, jugoslovenski građanski identitet je, sa svim elementima socijalističke modernosti, nesumnjivo postajao sve privlačniji, ponekad i kao vid protesta na manifestacije etno-nacionalizama.

 

DANI: Istorijski gledano, šta je zapravo bila Jugoslavija?

MILOŠEVIĆ: Istorijski, vrednosno, civilizacijski, Jugoslavija je za sve svoje narode predstavljala ogroman iskorak. Tragično je to što danas pogled na Jugoslaviju zapravo oblikuju nacionalisti u svim zemljama nastalim raspadom SFRJ. Oni ne odbacuju samo istorijsku Jugoslaviju - i prvu i drugu - nego negiraju pre svega sam koncept, samu jugoslovensku ideju. Istovremeno, SFRJ se ne doživljava kao propuštena šansa, što je ona svakako bila - kako za ekonomsku, kulturnu i političku emancipaciju, tako i za iskorak sa evropske i svetske margine. To se iz pozicije malih naroda najbolje ostvaruje kroz suživot, kroz razmenu, kroz stalno pregovaranje i redefinisanje interesa... To ne znači da je bilo ko u Jugoslaviji trebalo da “trpi” zarad nekakvog višeg interesa u kojem nije mogao da participira. Ali je načelno žalosna propast tog projekta. Kada bi EU doživela sličnu sudbinu, makar i bez tako tragičnih događaja i posledica, bio bi to civilizacijski poraz. Raspad Jugoslavije je istorijski ekvivalent tom hipotetičkom ishodu. Mislim da je danas najbolje merilo nivoa nacionalizma ignorisanje te činjenice.

 

DANI: Koliko su zločini počinjeni tokom ratova devedesetih uticali na negativan odnos prema Jugoslaviji?

MILOŠEVIĆ: Morali su uticati. Međutim, svaki nacionalizam, svaka njegova tendencija, naročito kada postane državna ideologija, protivan je jugoslovenskom konceptu, čiji je zacrtani cilj bio ravnopravna zajednica naroda i građana. U tom smislu ne čudi što je u osnovi svih nacionalističkih ideologija nastalih na prostoru bivše Jugoslavije upravo - antijugoslovenstvo. Nacionalizmi neće ravnopravnost “drugih”.

Čini mi se da je se antijugoslovenstvo danas pre svega koristi kao sredstvo ojačavanja neprijateljskih odnosa u regionu, odnosno kao način da se dodatno cementiraju sukobi koji evidentno postoje među državama nastalim raspadom SFRJ. U tom diskursu se Jugoslavija uvek prikazuje kao projekat nekog drugog, koji je i dan-danas samo “bivši neprijatelj”, sused kog baš “ne možemo da biramo”, a koji je pokazao svoje “pravo lice” dok je postojala Jugoslavija i naročito dok se tako krvavo raspadala. Zato je dobro da Jugoslaviju uvek identifikujemo s tim drugim. Takav primer možete naći u skoro svakom od nacionalizama: mi nismo hteli Jugoslaviju, drugi su nam je nametnuli... Gledano iz hrvatske perspektive, Jugoslavija je velikosrpski projekat; iz perspektive srpskog nacionalizma, Jugoslavija je ustvari projekat Hrvata ili Jugoslovena iz Austro-Ugarske. Situacija je, doduše, donekle kompleksnija u Srbiji, gde u delu javnosti koja sebe voli da predstavlja kao projugoslovensku, postoji snažno uverenje da je Srbija, tobože naivno, jedina branila Jugoslaviju, koju drugi nisu hteli samo zato jer su bili i ostali - nacionalisti.

 

DANI: Kažu da se u javnom diskursu u Bosni i Hercegovini, u vrijeme dok se raspravlja o evropskim integracijama, može čuti da se BiH zapravo ne uključuje u Evropu, nego se vraća odakle je istrgnuta ulaskom u jugoslovensku državu 1918. godine. Kako Vam zvuči ovo objašnjenje?

MILOŠEVIĆ: Kao naivni pokušaji olakog obračuna sa istorijom; kao nastojanje da se pređe preko svih pitanja koja zahtevaju ozbiljan odgovor i analizu; istovremeno, kao lak način da se pronađe krivac za sve. Tako su za Jugoslaviju 1918. krivci isključivo srpska vojska i monarhija; za SFRJ su krivi komunisti... Time se priča završava, zatvara se veoma kompleksna tema i BiH se, je li, polako vraća u Evropu u koju je Bosnu, po toj logici, 1878. uvela Austro-Ugarska. To mi, iskreno, liči na kapric. Austrougarska uprava je, naime, bila nelegitimna, represivna i nije doprinosila evropeizaciji Bosne izvan onoga što je bilo u najužem interesu te u biti arhaične imperije u grču defanzivne modernizacije (“menjaj sve što moraš da bi sačuvao nepromenjenim sve što možeš!”). Ne postoje benevolentni osvajači. Moguć je, razume se, određeni napredak u privredi, u kulturi, može se puno toga i naučiti od razvijenijeg osvajača, ali je tu ipak relevantno i vrednosno pitanje: da li je novonastalo stanje legitimno? Mnogo je pokazatelja koji se moraju uzeti u obzir, ali pogledajmo jednostavnu i površinsku činjenicu: koliko je bilo ministara u vladi Dvojne monarhije iz Bosne? Nijedan. A ni u prvoj ni u drugoj Jugoslaviji nije moglo biti vlade bez predstavnika Bošnjaka. Sam prostor Bosne se sa periferije pomerio u geografsko središte, a u mnogo čemu i u središte političkih odnosa. Bosna je u Jugoslaviji postala faktor, a ne puki objekt državne politike. Možda to nije bilo zadovoljavajuće sa stanovišta Bošnjaka, ali je ipak značilo pomeranje iz suštinski polukolonijalnog položaja.

 

DANI: Je li Jugoslavija, kako to kaže Latinka Perović, zaista bila “naša prva Evropa”?

MILOŠEVIĆ: Na mnogo načina - jeste. Najpre, ona je bila racionalna sa ekonomskog stanovišta, kao i EU. Drugo je pitanje, kao što je to često slučaj sa fenomenima u Jugoslaviji, raskorak između potencijalnog i ostvarenog. Ako ujedinjenu Evropu shvatimo i više od ekonomske zajednice (što je ona primarno) i ako se osvrnemo na ono čime se ona kao ideja legitimiše - dakle, kao civilizacijski iskorak ka kreativnom jedinstvu različitosti u najširem smislu, onda je Jugoslavija bila upravo to i ona je u mnogim aspektima i za mnoge svoje građane tu ulogu i odigrala.

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment