NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti - STRANA 1 > Teški teret prošlosti

 

Teški teret prošlosti

Milan Subotić

16. septembar 2017, peščanik

 

 

 

 

Tumačenje poljsko-jevrejskih odnosa Jana Tomaša Grosa

 

U raspravama o aktuelnoj „izbegličkoj krizi“ brojni politički, ekonomski, bezbednosni, kulturološki i humanitarni argumenti često su praćeni pozivanjem na istoriju u kojoj se traga za objašnjenjem teškoća u formulisanju jedinstvene evropske politike. Pokušajima postizanja obavezujućeg dogovora o prijemu i rasporedu izbeglica u svim članicama EU prema ustanovljenim kvotama (određenim u skladu sa veličinom, GDP i stopom nezaposlenosti svake od pojedinačnih zemalja) posebno oštro su se suprotstavljale zemlje-članice Višegradske grupe koje su, do nedavno, predstavljale hvaljenu „novu Evropu“ koja je svedočila o političkom i ekonomskom uspehu „post-socijalističke tranzicije“. Odnos ovih centralno-evropskih država prema izbeglicama sada se često tumači njihovim „istočnim nasleđem“ koje preti obnavljanjem stare hladnoratovske podele na „dve Evrope“: „Istočnoevropski stavovi prema izbeglicama u Zapadnoj Evropi se sagledavaju u okviru logike post-socijalističke tranzicije – netrpeljivost se smatra pokazateljem da njihovo nastojanje da postanu ’Zapad’ nije okončano“ (Edwards, 2016).[1] Iako odbacivanje liberalnih vrednosti, pozivanje na odbranu ugroženog nacionalnog suvereniteta, populizam i vera u autoritarno vođstvo ne krase samo politiku bivših socijalističkih država, obično se u „komunističkom nasleđu“ traži objašnjenje za jačanje političkih sistema „iliberalne demokratije“ u „Centralnoj Evropi“.[2] Ne sporeći uticaj decenija „realnog socijalizma“ na političku kulturu ovih društava, čini mi se da njihove političke elite svoju ideološku inspiraciju pre traže i nalaze u međuratnoj epohi „nacionalnog suvereniteta“, nego u periodu vladavine komunističkih partija posle Drugog svetskog rata.[3] U svakom slučaju, argument o uticaju prošlosti ima važnu ulogu u kritičkim osvrtima na politiku država koje bi rado zadržale brojne koristi od svog članstva u EU uz istovremeno isticanje zahteva da se omrznuta „briselska birokratija“ ne meša u njihove „unutrašnje poslove“.

Na pomenutu asimetriju između „koristi“ i „troškova“ od članstva u EU ukazao je sociolog i istoričar Jan Tomaš Gros (Jan Tomasz Gross) u jednom kratkom tekstu nastalom u jeku rasprava o izbeglicama, septembra 2015. godine:

„Države, uključujući i Poljsku u kojoj sam rođen, i koje su poznatije pod zajedničkim imenom ’Istočne Evrope’ pokazale su da su netolerantne, iliberalne, ksenofobične i nesposobne da se prisete onog duha solidarnosti koji ih je pre četvrt veka nosio ka slobodi. To su ona ista društva koja su pre i posle sloma komunizma vapile za ’povratkom u Evropu’, ponosno proklamujući da dele njene vrednosti… Od 1989, a posebno od 2004. kada su pristupile EU, ove države su imale koristi od obimnih finansijskih sredstava iz evropskih strukturnih i kohezionih fondova. Danas, one nisu voljne da na bilo koji način doprinesu rešavanju najveće izbegličke krize sa kojom se Evropa suočava od Drugog svetskog rata“. (Gross, 2015)

Ne skrivajući emocije, Gros je podsetio na istoriju vekovnih ekonomskih migracija i brojnih talasa političkih emigracija iz istočno-evropskih zemalja koje sada, suočene sa prilivom (drugačijih) izbeglica, nastoje da bodljikavom žicom odbrane svoju etničku jednorodnost i očuvaju kulturnu homogenost.[4] Pitajući se „da li Istočnoevropljani imaju osećanje srama“, on je takvom odnosu prema izbeglicama suprotstavio primer politike Nemačke. Nastojeći da ukaže na dublje korene ova dva oprečna odgovora na izbegličku humanitarnu katastrofu, Gros je istakao različit odnos prema sopstvenoj prošlosti u tim državama:

„Kada je rat završen, Nemačka – zbog denacifikatorske politike pobednika i svoje odgovornosti za podsticanje i sprovođenje Holokausta – nije imala drugog izbora nego da pažljivo proradi i savlada svoju ubilačku prošlost. To je bio dug, težak proces ali je nemačko društvo, svesno svojih istorijskih nedela, postalo sposobno da se suoči sa onim moralnim i političkim izazovima koji se pred njega danas postavljaju prilivom izbeglica“. (Isto)

Istina, „suočavanje sa sopstvenom prošlošću“ nije izostalo ni u centralno-evropskim zemljama, ali ono je uglavnom bilo i ostalo usredsređeno na komunističku epohu[5] tokom koje su, prema raširenom uverenju, tamošnja društva prevashodno bila „žrtve“ spolja nametnute (sovjetske) dominacije. Nasuprot tome, proces „kritičkog ovladavanja“ prošlošću podrazumevao bi, prema Grosovom mišljenju, takvu tematizaciju (predratne, ratne i posleratne) prošlosti u kojoj bi se, dovodeći u pitanje jednostranu dominaciju nacionalnog „herojskog narativa“, problematizovala široko rasprostranjena predstava o sopstvenoj naciji kao isključivo „nevinoj žrtvi“ Istorije.

U tom pogledu, često se ističe da u ovim „krvavim zemljama“ (Bloodlands) koje su se prostirale „između Hitlera i Staljina“ (Snyder, 2010) odnos prema Holokaustu može poslužiti kao svojevrsni test za ispitivanje zrelosti njihove istorijske samosvesti. Ovo uverenje počiva na stanovištu prema kome Evropska Unija nije bila zamišljena samo kao ekonomska i politička zajednica država, već i kao mirovni projekat: „Osvrćući se danas na nastanak EU, čini se da je vizija ’Ujedinjenih država Evrope’ bila rezultat zajedničke namere da se prevaziđe nasleđe dva traumatična rata iz prve polovine XX veka“ (Probst, 2003: 48). Posle sloma komunističkih režima, sećanje na Holokaust kao „apsolutno zlo“ označeno je kao opšte-evropsko „mesto pamćenja“ (lieux de mémoire) koje bi, poput „negativnog osnivačkog mita“,[6] moglo poslužiti konstrukciji zajedničkog političkog i kulturnog identiteta ujedinjene Evrope (vid. Asman, 2011: 332).[7] Zaborav Holokausta i sistematsko potiskivanje svesti o (sa)učestvovanju u njegovom ostvarenju na istoku Evrope, prema Grosovoj oceni, svedoče o postojanju duboke podele unutar evropskog kolektivnog pamćenja koja, u krajnjoj liniji, vodi oprečnim politikama prema humanitarnom izazovu nametnutom izbegličkom krizom. Uzevši za primer svoju domovinu – zemlju od gotovo četrdeset miliona stanovnika koja je na početku krize pristala da prihvati dve hiljade izbeglica (uz uslov da su hrišćani) – Gros je tvrdio da uzrok takvog stava treba tražiti u njenoj ratnoj i poratnoj prošlosti koja je decenijama izmicala kritičkoj refleksiji: „Pogledajte Poljake koji su zasluženo ponosni na anti-nacistički otpor svog društva, a zapravo su tokom rata ubili više Jevreja nego Nemaca“ (Gross, 2015).

Napisana u tekstu objavljenom na internet-portalu (Project Syndicate), navedena Grosova tvrdnja bila je praćena opširnom napomenom u kojoj je on, radi potvrde svoje ocene, izneo okvirnu „kalkulaciju“ broja žrtava. Preuzet u nemačkom novinama bez ove autorove napomene,[8] ovaj tekst je izazvao burne debate u poljskoj javnosti koje nisu bile usmerene na problematizovanje Grosove teze o postojanju veze između politike prema izbeglicama i „zaborava Holokausta“, već su se pretežno ticale njegove rečenice o broju Jevreja koji su bili žrtve svojih poljskih sunarodnika. Te debate nisu bile ograničene na akademske krugove, već su se, osim najšire javnosti, u njih brzo uključili poljski politički i sudski zvaničnici. Grosov članak je objavljen posle izbora Andžeja Dude (Andrzej Duda) za predsednika Poljske (avgust 2015) i neposredno pre izborne pobede desno-konzervativne partije „Pravo i pravda“ (Prawo i Sprawiedliwość – PiS) koja je u novembru formirala novu Vladu. Već tokom predizborne kampanje odnos prema nacionalnoj prošlosti postao je jedna od najvažnijih tema političkih sporova – Duda je svog protivkandidata i tada aktuelnog predsednika Komorovskog (Bronisław Komorowski) oštro kritikovao zbog toga što je 2011. godine, povodom obeležavanja godišnjice zločina u gradiću Jedvabne (o kome će kasnije biti više reči), uputio poruku izvinjenja. Posle izborne pobede „Prava i pravde“, pored izmena u zakonodavstvu i „čistke“ u medijima, sudstvu i državnoj administraciji, formulisana je nova „politike istorije“ (polityka historyczna) kako bi se, „iznova interpretirajući teme iz davne i novije poljske istorije, obnovio ponos nacionalnom prošlošću“ (Stobiecki, 2008: 186).

Istina, namera nove vlasti da preuzme aktivniju ulogu u formiranju istorijske samosvesti nacije nije bila sasvim nova – koncept „istorijske politike“ uveden je u poljski javni diskurs početkom dvehiljaditih, a preciznije je formulisan upravo tokom prethodne vladavine ove partije (2005–2007) kada je Marek Čihocki (Cichocki), jedan od savetnika tadašnjeg predsednika Leha Kačinskog (Lech Kaczyński, 2005–2010), obrazložio zvanično uverenje da „postoje brojni važni razlozi zašto istoriju ne možemo ostaviti istoričarima“, te da „pamćenje mora postati živa supstanca svake politike“ (prema: Stobiecki, 2008: 182). Jedan od glavnih podsticaja za formulisanje poljske „istorijske politike“ bile su upravo knjige Jana Grosa koje su, takođe, poslužile i kao neposredan povod za formulisanje u Krivičnom zakoniku odredbe prema kojoj „Svako ko javno pripisuje poljskom narodu učešće, organizovanje ili odgovornost za komunističke ili nacističke zločine, podleže kažnjavanju zatvorom do tri godine“ (član 132a).[9] Stoga, bez uzimanja u obzir Grosovih knjiga teško možemo razumeti burne reakcije poljske javnosti na njegov polemički „zaoštren“ i emotivno napisan kratki članak o izbegličkoj krizi. Mere poput inicijative predsednika Dude da se Grosu oduzme Orden zasluga koji je 1996. godine dobio „za izvanredna naučna dostignuća“,[10] kao i pokretanje sudske istrage protiv Grosa, čine se nesrazmernom reakcijom na jedan novinski članak, te ukazuju na dužu „predistoriju“ netrpeljivosti koje prema ovom sociologu i istoričaru gaje značajni segmenti poljskog društva i političke elite.

Iako je u velikoj meri personalizovana – što je sasvim očito iz scena paljenja lutke sa njegovim likom uz pesme popularnog „barda poljske desnice“ Lešeka Čajkovskog (Leszek Czajkowski)[11] – ova netrpeljivost svojom „semantikom“ svakako nadilazi iskazivanje mržnje prema samom Grosu. Takođe, njeno ispoljavanje nije ograničeno samo na marginalne grupe ekstremne desnice, već se očituje i u okviru političkog establišmenta i ideološkog main-stream-a savremene Poljske. Dakle, nezavisno od članka kao neposrednog povoda, tekući sporovi o stavovima Jana Grosa ukazuju na kompleks tema poput – odnosa istorije i kolektivnog pamćenja, kritičke istoriografije i patriotizma, procesa suočavanja sa prošlošću i „rada na njoj“, itd – o kojima je on pisao u svoje tri knjige o poljsko-jevrejskim odnosima i koje su, posle 2000. godine, bile predmet žestokih polemika u Poljskoj. Ipak, pre nego se pozabavim prikazom i interpretacijom ovih Grosovih knjiga, osvrnuću se ukratko na njegove ranije radove, kao i biografiju koja nam može biti od pomoći u razumevanju šireg istorijskog i političkog konteksta koji utiče na kontroverze o njegovom delu.

 

PDF celog teksta

Autor je viši naučni saradnik na Institutu za evropske studije u Beogradu

Iz novog broja časopisa REČ, koji uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga

 

 

1. „Neočekivano, EU je na dugoj listi zadataka dobila još jedan: pripremu post-komunističkih evropskih država za preuzimanje odgovornosti u obezbeđenju sigurnog utočišta za političke izbeglice koje su u očajnom stanju. To znači da su tolerancija i građanske vrednosti u tim zemljama manje napredovale nego što smo to mislili. Čini se da su neliberalne vrednosti prenete s jedne na drugu generaciju i biće potrebno nešto više od dolaska desetine hiljada onih kojima je potrebno saosećanje i uteha da bi se ovo žalosno stanje stvari promenilo“ (Hockenos, 2015).

 

2. Kritički koncept „iliberalne demokratije“ koji je definisao Farid Zakarija naglašavajući proces razdvajanja „izborne demokratije“ od vrednosti „konstitucionalnog liberalizma“ (vid. Zakaria, 1997), proširio je i afirmativno prihvatio Viktor Orban u dva programska govora koja je održao 2014. godine: „Mađarska nacija nije prost zbir pojedinaca već zajednica koja treba da se ojača, osnaži i razvije. U tom smislu, nova država koju gradimo je iliberalna, ne-liberalna država“ u kojoj se liberalne vrednosti ostvaruju samo ako su u skladu sa „posebnim, nacionalnim pristupom“. Tragajući za putevima „rastanka od zapadno-evropskih dogmi“ i nalazeći uzor u državama (Rusiji, Turskoj, Kini, Singapuru i Indiji) koje su uspešne, iako nisu liberalne demokratije (pa, „možda ni demokratije“), Orban je naglasio svoje uverenje o mogućnosti „izgradnje iliberalne nacije-države unutar EU“ (vid. Orbán, 2014; 2014a).

 

3. „Sada Poljska i Mađarska nude toksičnu ideološku mešavinu koja podseća na međuratnu Evropu: anti-komunizam i anti-kapitalizam mogu biti kombinovani i pravdani u ime jednog veoma netolerantnog nacionalizma zasnovanog na hrišćanskim vrednostima koje definitivno određuju ko je pravi Mađar i pravi Poljak“ (Müller, 2016).

 

4. Da takva politika ima masovnu podršku, tj. da je široko prihvaćena od strane „društva“, Gros ilustruje činjenicom da je svaki članak u elektronskom izdanju najuticajnijeg poljskog lista Gazeta Wyborcza praćen obaveštenjem: „Zbog izuzetno agresivnog sadržaja komentara koji, suprotno zakonu, zagovaraju nasilje i pozivaju na rasnu, etničku i religijsku mržnju, ne možemo dozvoliti da čitaoci objavljuju svoje komentare“ (Gross, 2015).

 

5. „Malo je primećen prividni paradoks po kome što se više državni socijalizam udaljava u prošlosti, to je sve jači antikomunistički krstaški pohod političkih vođa poput Orbana i Kačinskog“ (Müller, 2016)

 

6. „Čini se da na putu brze integracije Evropa sve više i više pronalazi zajedničko ujedinjavajuće pamćenje u događajima Drugog svetskog rata, tj. u Holokaustu koji se a posteriori sve jasnije izdvaja kao glavno, suštinsko zbivanje“ (Diner, 2003:36).

 

7. Stoga je Toni Džad priznanje i komemoraciju Holokausta smatrao „ulaznicom“ u savremenu Evropu: „Danas je Holokaust mnogo više od jedne nepobitne činjenice prošlosti koju Evropljani više ne mogu ignorisati. Dok se Evropa priprema da za sobom ostavi Drugi svetski rat – dok se osvećuju poslednji spomenici i odaje počast poslednjim preživelim borcima i žrtvama – obnavljanje sećanja na mrtve evropske Jevreje postalo je definicija i garancija ponovno uspostavljene ljudskosti Evrope“ (Judt, 2005: 803).

 

8. Jan T. Gross, „Die Osteuropäer haben kein Schamgefühl“, Die Welt, 13. 09. 2015. Tokom decenija poljskog socijalizma – primećuje Ana Bikont – u Poljskoj su na najoštriju osudu nailazile one kritike režima koje su objavljivane u štampi Savezne Republike Nemačke: „Sada bilo gde i bilo ko da pomene Grosov članak… to uvek uključuje zloslutnu reč Die Welt i, nažalost, to funkcioniše. Na neki način, fascinantno je kako naša desničarska Vlada sada ponavlja stare komunističke običaje“ (Bikont, 2016).

 

9. Kao deo Zakona o lustraciji, ovaj član je inkorporiran u Krivični zakonik oktobra 2006. godine i bio je na snazi do septembra 2008. godine kada je, posle žalbe poljskog ombudsmana, na Ustavnom sudu proglašen neustavnim. Pošto je tokom parlamentarne debate o njegovom uvođenju često raspravljano o Grosovoj knjizi Susedi, u javnosti je ovaj član nazivan ‘lex Gross’. (vid. Szeligowska, 2014: 14).

 

10. „Order Zasługi Rzeczypospolitej Polskiej“ (najniže, V klase – Krzyż Kawalerski), Gros je, na predlog Ministarstva spoljnih poslova, dobio odlukom tadašnjeg predsednika A. Kvašnjevskog za knjige o nemačkoj okupacionoj administraciji u Poljskoj(Gross, 1979) i o sovjetskoj vlasti u poljskim anektiranim područjima (Gross, 1988), kao i zborniku sećanja dece koja su deportovana u Sibir i Kazahstan početkom Drugog svetskog rata. Predstavnik za štampu predsednika Dude (Magierowski) inicijativu za oduzimanje ordena pravdao je prispećem hiljadama zahteva građana u Kabinet predsednika, a Grosa je nazvao „Poljakom najgore vrste“ (vid. http://wyborcza.pl/1,75398,19631856,pis-odbierze-order-prof-grossowi-magierowski-do-kancelarii.html).

 

11. U Vroclavu su još 2011. godine pripadnici „Svepoljske omladine“ (Młodzież Wszechpolska), ekstremno desne organizacije koja se u zalaganju za „porodične vrednosti“ posebno ističe nasilnom homofobijom i pozivanjem na „katolički i patriotski duh“, zapalili lutku sa Grosovim likom. Pomenuti kantautor peva o Grosu kao „američkom Jevreju“ koji zarađuje pričom o pogromima u Poljskoj (vid. „Jedwabny Interes“), a ritual spaljivanja lutke obučene u tradicionalnu jevrejsku odeću ponovljen je u Vroclavu novembra 2015. godine na mitingu protiv (muslimanskih) izbeglica!

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment