|
Definicija termina rouge (lupež, otpadnik…) prema Oksfordskom
rečniku (između ostalih, verovatno najbliža onome što se u
političkom diskursu fraza razume: osoba ili stvar čije je ponašanje
kolebljivo ili nepredvidivo, obično praćeno štetnim ili opasnim
posledicama.
Kad je prvi put bio korišćen? Najčešće su ga koristile Sjedinjene
Amaričke Države (SAD). Predsednik Ronald Regan je 1985, koristio
frazu “države izvan zakona” (outlow states). Savetnik za nacionalnu
bezbednost Entoni Lejk, u članku za Foreign Affairs, 1994, markirao
je pet režima, nazivajući ih “otpadničkim” (rouge states): Severna
Koreja, Kuba, Irak, Iran i Libija. Jugoslavija, Sudan i Avganistan
smatrani su takođe otpadničkim državama. Iako je Stejt department
zvanično prestao da koristi ovaj termin 2000, frazu je u upotrebu
vratio predsednik Donald Tramp, u govoru u Ujedinjenim nacijama
(UN), 2017.
U kompleksnoj globalnoj krizi koja se ubrzano pogoršava, neophodno
je bliže se pozabaviti ovim sloganom. Aktuelna međunarodna situacija
pokazuje da je reč o novoj fazi u ponašanju, pozicioniranju i
nadmetanju starih i novih velikih sila. Pri tome, svedočimo dnevnom
ignorisanju etabliranih međunarodnih normi i principa, kao i
marginalizovanju međunarodnih institucija.
Pre više od 89 godina Antonio Gramši zapisao je u svojoj “Beležnici
iz zatvora”, da je “kriza suštinski sadžana u činjenici da staro
umire, a novo ne može da se rodi. U tom interregnumu”, zapisao je on
“pojavljuje se široka lepeza morbidnih simptoma”. Gramši je zapravo,
koristio reč “il mostri” – monstrumi. Monstrum je rođen.
Njegova lucidna definicija veoma je primenjiva na previranja koja
rapidno menjaju međunarodni poredak, počev od devedesetih godina
prošlog veka.
U globalizovanom, tesno povezanom svetu zamah promena u svim sferama
ljudskog delovanja i dubina poremećaja na planu univerzalnih
vrednosti (ljudskih prava i sloboda) zatekao je sve faktore
nespremnim, i to – na svim razinama: izbor Donalda Trampa, Brexit,
porast populističkih nativističkih snaga samo su simptomi
dugotrajnije bolesti. I zapadni liberalno-demokratski poredak je na
udaru, više iznutra nego izvana. Pokazalo se da to ipak verojatno
nije „finalni oblik ljudske vladavine“ (Fukuyama).
Poredak koji je funkcionisao gotovo 50 godina, od kraja Drugog
svetskog rata, dovode u pitanje akteri koji žele promenu statusa quo
i svoje ravnopravno mesto u svetskim poslovima. Osporavaju ga i oni
koji su ga izgradili i održavali svo to vreme. Sjedinjene Države, u
prvom redu. Svet je gurnut u nered, kako kaže Ričard Has, predsednik
Saveta za spoljne poslove.
Hladnoratovski međunarodni poredak je geopolitički bio determinisan,
ali i (cinično ili ne) dobro izbalansiran.Vodeći računa o sferama
interesa dve velike sile, SAD i SSSR, svet je funkcionisao na osnovu
seta pravila. Uprkos stalnom pokazivanju mišića, u stalnom
odmeravanju snaga i ravnoteži straha, uz selektivno, ali ipak
nekakvo poštovanje međunarodnih uzusa, održavani su kakav-takav
svetskisvetski mir i elementarna svetska bezbednost.
U centru tog međunarodnog poretka nalazile su se UN. Prema Povelji
UN, u svakom sporu koji ugrožava međunarodni mir i bezbednost
stranama u sporu nalaže se da „traže rešenje putem pregovora,
istražnih komisija, posredovanja, izmirenja, arbitraže sudskog
rešavanja, pribegavanja regionalnim ustanovama, ili sporazumima, ili
drugim mirnim načinima po sopstvenom izboru“. Upotreba sile se
dozvoljava jedino u slučaju samoodbrane, uz dužno uzdržavanje od
pretnji silom.
Još jedan izuzetno značajan međunarodni instrumen globalne
regulative sadžan je u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima
(1948). Ona je uključila ideju da prava ne pripadaju samo državama,
već i svakom pojedicu ili grupi. Njena je važnost ogromna, ali joj
je domet ograničen, jer nije usvojen mehanizam primene. Naime,
činjenica je da su se mnogi akteri oglušivali o sopstvene
fundamentalne vrednosti podržavajući najbrutalnije diktatore kod god
je to odgovaralo njihovim strateškim interesima.
Usvajanje dve međunarodne konvencije o ljudskim pravima, 1966,
označile su prelazak u novu fazu u kojoj su ljudska prava smatrana
zajedničkim bogatstvom čovečanstva.
Izuzetno važna je i Konvencija o genocidu, odnosno o sprečavanju i
kažnjavanju genocida (1948). Istina, nije uspela da spreči genocid,
u, na primer, Ruandi i Bosni; bez obzira na to, opstala je,
opominjućio svet na sva ta prekoračenja. Međunarodni sud pravde
(MSP) se, nažalost, još uvek ustručava da proglasi države
odgovornim, kao što je to bilo u slučaju – Bosna vs. SRJ.
Takođe, Međunarodni krivični sud, u čiji su rad polagane velike
nade, nije ispunio očekivanja iz vremena kad je bio osnivan. Tokom
prvih deset godina funkcionisanja doneo je samo jednu konačnu
presudu.
Bretonvudskim dogovorom uspostavljena su i pravila i institucije
međunarodnog monetarnog poretka. Međunarodni trgovinski režim, u
okviru GATT i STO smanjivo je carinske i druge barijere u svetskoj
trgovini. Doneto je i niz drugih sporazuma, konvencija i sl. koje su
regulisale međunarodne odnose u različitim oblastima.
Jedan od tih sporazuma je Sporazum o neproliferaciji nuklearnog
oružja -NPT (the Treaty on the Non-Proliferation of Nuclear
Weapons). Njegova nepotpuna i selektivna primena, ne samo nekolicine
ne-nuklearnih zemalja, već, pre svega, pet originalnih nuklearnih
sila, istovremeno je i jedan od najvećih neuspeha međunarodnog
poretka nakon Drugog svetskog rata.
Valja imati na umu da je NPT međunarodni ugovor s najvećim brojem
potpisnika u istoriji kontrole nuklearnog oružja – 188. Dok se 180
zemalja pridržava obveze da ne razvija nuklearno oružje, pet
originalnih članica – nuklearnih sila, nikad nisu pristale na
pregovore u dobroj veri, s krajnjim ciljem eliminacije nuklearnog
oružja. Indija, Pakistan i Izrael pridružili su se „nuklearnom
klubu“ bez nekih, po njih dramatičnih posledica. Sve one smatraju
svoje nuklearne kapacitete garancijom sopstvene bezbednosti.
Konačno, šta s nuklearnom krizom povodom Severne Koreje? Svet je,
kako se čini, vrlo srećan što ih nema više. Treba odati priznanje
ne-nuklearnim zemljama – potpisnicama NPT (Treaty on the Prohibition
of Nuclear Weapons), naročito onima (ima ih 57) koje su 2017, duboko
zabrinute zbog mogućih katastrofalnih humanitarnih posledica u
slučaju njegovog korišćenja, stavile potpis na taj dokument.
Da bi se stalo na kraj nekažnjivosti onih vlada koje brutalno krše
ljudska prava svojih podanika, međunarodno pravo je napravilo prodor
kad je reč o (nedodirljivosti) suvereniteta. To je, samo po sebi,
predstavljalo veliki izazov za međunarodnu zajednicu, čak i nakon
usvajanja doktrine (2005) „Odgovornosti za zaštitu („Responsibilty
to Protect“, R2P). Prema njoj, „svaka pojedinačna država dužna je da
zaštiti svoje stanovništvo od genocida, ratnih zločina, etničkog
čišćenja i zločina protiv čovečnosti“.
Usvajanje te doktrine predstavljalo je značajan iskorak u
međunarodnom pravu, jer obavezuje međunarodnu zajednicu da pomogne
nacionalnim vladama. No, ovaj koncept je naišao i na značajne
otpore, pre svega, zbog straha nekih vlada da se to ne okrene i
protiv njih samih. Nakon intervencije u Libiji, koja je počela kao
humanitarna, a pretvorila se u akciju promene režima, nepoverenje je
samo poraslo.
U svetlu svih tih fundamentalnih principa dosadašnjeg međurodnog
poretka, to što ga veliki broj zemalja, velikih i malih, razvijenih
i nerazvijenih ne poštuje, dovodi do velike zabrinutosti, staha i
konfuzije u svetu. Cajtgajst (Zeitgast) karakteriziraju anksioznost
(angst) i alijenaciju: alijenaciju od establišmenta, političkih
modela, ustaljenog političkog ponašanja i – što je i najviše za
žaljenje – multilateralizma.
Istina, međunarodni poredak zasnovan na Ujedinjenim nacijama i
uspostavljen nakon Drugog svetskog rata je pun slabosti i povremenih
padova, zavisno od odnosa snaga i moći velikih sila.
Nakon tektonskih promena devedesetih godina prošlog veka,
posthladnoratovski svet je gotovo tokom dve decenije bio obeležen
dominacijom SAD, kao jedine super sile, kao i neizvesnošću njihovih
odnosa s drugim globalnim silama, poput Rusije i Kine.
Odluka o širenju NATO na (evropski) Istok stalno zaoštrava odnose na
relaciji SAD-Rusija. Nakon što su SAD Mihailu Gorbačovu obećale da
do toga nikad neće doći, odluka (o širenju) izazvala je ogromno
nepoverenje. Vojna intervencija SAD u Iraku stavila je tačku na
vladavinu prava u međunarodnim odnosima. Krim, Sirija, Jemen, samo u
nizu još nekih slučajeva, nisu ništa drugo nego karike u lancu koji
postaje sve duži.
U suštini, kao da se vraćamo, Tomasu Hobsu i njegovom „prirodnom
stanju“, gde će svaki pojedinac (svaka država) imati pravo, odnosno
dozvolu da čini što mu (joj) je volja. To bi vodilo ratu “svih
protiv svih”.
Harold Džejms, professor istorije na Prinstonu, je svakako bio u
pravu kad je još 2002. godine anticipirao da će posvemašne radikalne
promene ugorziti proces globalizacije, jer se zbog njihovog obima,
brzine i nepredvidivosti povećava nestabilnost svih sistema, kao i
zbog toga što nema adekvatnih društvenih i političkih odgovora na
tako brze promene.
Takvo generalno stanje globalne nestabilnosti, upozorio je on,
plodno je tlo za za jačanje konzervativizma, ekstremnu promociju
interesa pojedinih nacija i nacionalnih država, kao i za odsustvo
novih, racionalno zasnovanih vizija društvenog razvoja i budućnosti
čovečanstva.
Taj, gotovo tridesetgodišnji trend suočava svet s izuzetno teškom i
složenom situacijom, u kojoj, između ostalog, ništa nije učinjeno na
uspostavljanju međunarodnog konsenzusa o principima i političkim
rešenjima. Odsustvo konsenzusa očigledno je u svim kriznim
situacijama, od Jugoslavije i zamrznutih konflikata na njenoj
teritoriji, preko Bliskog istoka, do Korejskog poluostrva.
Nedavna konferencija o bezbednosti u Minhenu pokazala je da svet
hoda po ivici i da opasnost po mir i bezbednost u svetu tokom
proteklih 70 godina, nikad nije bila veća. Ni u naznakama nije
pokazana spremnost nijedne od velikih sila da se vrati strateškom
dijalogu.
Evropa je jedan od onih kontinenata koji je uspeo da prevlada
neprijateljstva proizašla iz dva svetska rata, radeći na miru i
napretku u okviru Evropske unije (EU) – jedinstvenog konstruktivnog
projekta u modernoj istoriji. Naravno, projekat je uspeo
zahvaljujući programu obnove u okviru Maršalovog plana, pod
kišobranom NATO i SAD. To, svakako, ne znači – naprotiv – da i ona
sada nije suočena s velikim unutrašnjim iskušenjima i pritiscima.
Čini se, da je za sada Kina jedina država s nekom vrstom ozbiljnog
globaInog, geostrateškog koncepta. Istovremeno, jačaju i njene
liderske aspiracije. Uz porast revizionizma u Rusiji i povratak
nacionalizma i unilateralizma menja se svetska paradigma. Dolazi do
golemih političkih, ekonomskih i socijalnih potresa koji mogu
dovesti do nepredvidivih negativnih posledica.
Sve u svemu, globalni problemi, posvemašnja globalna kriza i
ozbiljni izazovi, traže nove odgovore, reformu institucija i
mehanizama, inovativna i kreativna rešenja, mudrost i hrabrost
lidera, uključivanje novih aktera i novih snaga.
Mora se imati u vidu da je globalizacija dovela do difuzije moći, do
pojave i jačanja nedržavnih aktera, poput multinacionalnih
korporacija, terorističkih organizacija, verskih organizcija i
pokreta, društvenih mreža, medija, mafije, pojedinaca (Soros,
Cukerberg, Bil Gejts), nevladinih organizacija.
Očigledna je neophodnost novog pristupa, najpre suverenitetu –
principu koji obuhvata prava, ali i obaveze država i potom,
reafirmaciji multilateralizma. Postojeća anarhija u kojoj se množe
napetosti i konflikti može se sprečiti samo jačanjem vladavine prava
na međunarodnoj ravni, dijalogom i pregovorima u interesu mira i
bezbednosti za sve.
Vreme je za obnovu sistema međunarodnih odnosa s centralnom,
koordinacionom ulogom UN kao oslonca, u skladu s Poveljom UN.
Zbignjev Bžežinski je pisao da su SAD imale šansu potpomažu
izgradnji partnerskog svetskog poretka nakon kolapsa SSSR i
komunizma. Nažalost, ta je šansa propuštena.
SAD, Rusija i Kina kao najveće sile, imaju i priliku i odgovornost
da rade zajedno sa svim drugim zemljama u okviru sistema UN, s
ciljem da svet bude sklonjen s ivice ambisa. Pitanje je da li one to
iskreno žele? Za sada, nedostaje napor da se dođe do zajedničke
vizije, principijelne i inkluzivne politike, kako bi se išlo u
susret globalnim izazovima. Ipak, vratimo se Greamšiju: „izazov
modernosti je u tome da se živi bez iluzija, ali da se ne ostane bez
njih“. |
