Milorad Dodik i Aleksandar Vučić

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o odnosu između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika bh. entiteta Republika Srpska Milorada Dodika. Sagovornici su bili Izabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije, i Dragan Bursać, novinar i kolumnista portala Buka iz Banjaluke.

Bilo je reči o tome zašto u poslednje vreme nijedan značajni politički događaj u Srbiji ne može da prođe bez Milorada Dodika, o čestim Vučićevim sastancima sa predsednikom Republike Srpske, zašto se Vučić nikada nije ogradio od Dodikovih izjava o ujedinjenju Srbije i Republike Srpske, o Vučićevom ignorisanju opozicije u Republici Srskoj i njegovoj otvorenoj podršci Dodiku uoči oktobarskih izbora u Bosni i Hercegovini, da li Rusija preko Dodika, svog vernog saveznika, šalje poruke Vučiću, zašto Vučić govori o Bijeljni kao da je to grad u Srbiji, kao i o tome da li je Dodik pre svega potreban Vučiću da bi u vreme, kada mora da donese teške odluke kojim se Srbija odriče Kosova, poslao poruku da će taj gubitak biti kompenzovan dobitkom Republike Srpske.

Omer Karabeg: U poslednje vreme u Srbiji ne prođe nijedan značajniji politički događaj bez Milorada Dodika. Čas drži govor u Aleksincu na obeležavanju godišnjice NATO bombardovanja Srbije, čas je u Zrenjaninu, a u Beogradu je bar jedanput nedeljno i vrlo često se susreće sa Vučićem. Zašto je Dodik toliko prisutan u Srbiji?

Izabela Kisić: Dodik se pojavljuje u Beogradu kad god hoće i javno govori bez ikakve najave kao da je ovdašnji političar i kao da ovde živi. Mislim da Vučić zapravo koristi Dodika i da mu je Dodik potreban u kontekstu rešenja statusa Kosova. Naime, Vučićevo okruženje - tu mislim na nacionalističku intelektualnu elitu i delove njegove stranke i vlade - insistira da Republika Srpska bude neka vrsta kompenzacije za gubitak Kosova, pa u tom smislu zbližavanje sa Dodikom Vučiću dobro dođe.

Srpski pasoš

Dragan Bursać: Prije svega, Dodik nije samo predstavnik bosanskih Srba, on je i državljanin Srbije, a mislim da je i građanin Beograda. To je, naravno. moguće u nakaradnoj politici i nakaradnom sistemu. Rekao bih da Dodika u Srbiji smatraju dobrim dečkom iz unutrašnjosti. On je na sebe preuzeo sav onaj nacionalizam, svu onu nacionalističku retoriku, koju gospodin Vučić ne može da koristi u zadnje vrijeme. Složio bi se da se u Srbiji na Republiku Srpku gleda kao na teritorijalno proširenje srpske države..

U Srbiji se misli da će nakon priznanja Kosova Republika Srpska biti zapadna srpska zemlja, kako to tamo vole da kažu. Dodik je Vučiću potreban u propagandne svrhe kao dio populističke priče, koja i te kako funkcioniše u Srbiji. Dodik je Vučićeva maskota koju on hrani. Međutim, ne smijemo zaboraviti da je Milorad Dodik i bukvalno i metaforički sahranio mnoge srpske vladare - od Miloševića, pa nadalje. Nakon njihovog pada on je uvijek ostajao na srpskoj političkoj sceni, što znači da je njegova adaptivnost velika. Koliko god mi mislili da je Dodik površni populista - ispod toga se krije veliki pragmatizam koji sve ove decenije održava Dodika na vlasti.

Separatističke izjave

Omer Karabeg: Koliko znam, Vučić se nikada nije ogradio od agresivnih nastupa Milorada Dodika. Dodik crta granice "velike Srbije", a često i u Vučićevom prisustvu govori da su Republika Srpska i Srbija jedno, negira Bosnu i Hercegovinu i najavljuje ujedinjenje Republike Srpske i Srbije. Kad novinari upitaju Vučića šta on misli o tome, on stalno ponavlja - Srbija poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine. I na tome se sve završava.

Izabela Kisić: Vučić je jako oprezan i nikada ne daje komentare na Dodikove ispade o referendumu, otcepljenju Republike Srpske i slično. Međutim, mislim da je odnos između Vučića i Dodika nešto složeniji. Oni nisu lično bliski. Dodik je bio mnogo bliži Borisu Tadiću, da ne govorim o Tomislavu Nikoliću. Mislim da Dodik u izvesnom smislu predstavlja pretnju Vučiću. Naime, ako je neko na Balkanu ima bliske veze sa Rusima - to je Milorad Dodik. Svojim susretima sa Putinom Dodik zapravo šalje poruku Vučiću. Ne zaboravimo da je Putin primio Dodika uoči referenduma o Danu Republike Srpske. Nedavno smo imali i incident sa Putinovim bajkerima koji su prošli Balkanom i došli do Republike Srpske sa porukom da je Balkan ruski. Tako da mislim da odnos između Vučića i Dodika treba posmatrati i u kontekstu geostrateških ciljeva i politika na Balkanu.

Dragan Bursać: Zašto bi se Vučić ograđivao od Dodikovih separatističkih i proputinovskih izjava kada Zapad nikada na njega nije izvršio pritisak da to učini. Inače, Dodik daje različite izjave. On je u stanju da za dva dana da dva potpuno različita intevjua. Kada govori za Radio Televiziju Republike Srpske, vidite čovjeka koji je spreman da koliko sutra podiže barikade za samostalnu Republiku Srpsku, a kada daje intervju televiziji N1, koja je partner CNN-a, to je posve druga priča.

Tako da i Milorada Dodika treba gledati sa više strana. On govori prije svega ono što narod želi da čuje i ono što ga održava na vlasti. Ovog trenutka to je proputinovska priča koje nacionalističke uši vole da čuju. Na konferencijama za štampu Vučić se smješka, tapše Dodika po ramenu, ovaj mu uzvraća, tako da ne znate ko je kome PR. Vučić velikodušno daje neke novce Republici Srpskoj, Dodik mu zahvaljuje, traži još novaca i pokušava se ugurati u priču Kosovo - Srbija.

Izabela Kisić: Ne treba zaboraviti da je i Vučić u suštini populista i nacionalista. On bi morao da se odrekne svoje politike iz devedesetih, ali to nikada nije uradio.

Izmišljeno hapšenje

Omer Karabeg: Vučić je spreman da govori i neistine da bi podigao Dodikov rejting u očima nacionalista. On je nedavno rekao da je Sarajevo tražilo od beogradskih vlasti da privedu Dodika, to jeste da ga uhapse, a u stvari radilo se o zahtevu Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine da se provere finansijske transakcije Milorada Dodika u vezi sa kupovinom vile na Dedinju. Beograd nikada nije odgovorio na taj zahtev, a onda je Vučić izmislio hapšenje.

Dragan Bursać: Ta priča donijela je Vučiću mnogo poena kod srpskih nacionalista s obe strane Drine, jer se predstavio kao zaštitnik Milorada Dodika. Dodao bih još nešto što djeluje prilično paradoksalno. Vučić i Dodik se kreću u obrnutom smjeru. Milorad Dodik danas stremi ka Vučićevoj nacionalističkoj prošlosti, a Vučić Dodikovoj, da tako kažemo, prozapadnoj prošlosti. Milorad Dodik je nekada bio dašak svježeg demokratskog vjetra, kako ga je nazvala Medlin Olbrajt, pa je danas postao rusofil i ultranacionalista, a Vučić ide u obrnutom smjeru. Karijere im se ipak negdje ukrštaju.

Omer Karabeg: Uoči oktobarskih izbora u Bosni i Hercegovini Vučić se potpuno stavio na stranu Dodika, što nije uradio na izborima 2014. godine.

Dragan Bursać: To je tačno. Do ovih izbora gospodin Dodik nikada nije imao eksplicitnu podršku Aleksandra Vučića. Takvu bespogovornu podršku imao je kada su neke druge srbijanske partije bile na vlasti, prije svega Demokratska stanka. Stvar je u slijedećem: opozicija u Republici Srpskoj ne postoji.

Postoje samo fragmenti nekadašnjih partija, koje su baštinile naslijeđe rata i ratnih zločinaca. Te partije su se usitnile do neprepoznavanja - tako da su gotovo nestale, a većina njihovog članstva prešla je u Dodikov Savez nezavisnih socijaldemokrata. Ako izuzmemo nekoliko opština gdje su opozicione stranke na vlasti, može se slobodno reći da je ono što se sada u Republici Srpskoj naziva opozicijom na nivou zavičajnih udruženja. Ako se ne desi nešto epohalno, a takve stvari se rijetko događaju, opozicija nema šta da traži na oktobarskim izborima, pa je razumljivo što Vučić podržava najjačeg i jedinog igrača u Republici Srpskoj.

Izabela Kisić: Vučić očekuje pobedu Milorada Dodika, pa ga zato i podržava. Oni se uzajamno pomažu i podržavaju. Što se tiče opozicije u Republici Srpskoj, ja je pre svega vidim u onim grupama i pojedincima koji se ne kandiduje na izborima, a to su građanski krugovi. Uporedo sa jačanjem nacionalističke politike Milorada Dodika i drugih političkih struktura u Republici Srpskoj jačaju i antinacionalističke i antišovinističke snage. To je jako važan proces i čini mi se da je sve počelo od onog prikazivanja po stanovima zabranjenog filma Anđeline Đoli. Mislim da se danas u Republici Srpskoj mnogo više čuju racionalni, antinacionalistički i proevropski glasovi. Znam da ti ljudi deluju u veoma teškim okolnostima, ali jako je važno da se njihov glas čuje. Možda će to jednog dana izrasti u opoziciju.

Zaboravljeni Ivanić

Omer Karabeg: Vučić ignoriše ne samo opoziciju u Republici Srpskoj, nego i Mladena Ivanića, koji je srpski član Predsedništva Bosne i Hercegovine. Ivanić je pandan Vučiću, a ne Dodik. Međutim, Vučić je Ivanića do sada primio svega dva ili tri puta, a Dodika ko zna koliko puta.

Dragan Bursać: Titularno gledajući, Ivanić jeste pandan Vučiću, ali on nema nikavog uticaja. U Bosni i Hercegovini tri čovjeka imaju političku moć - to su Dodik, Čović i Izetbegović. Sva vlast je u njihovim rukama, oni donose sve odluke. Vučić to, naravno, zna. Kada se pomene Republika Srpska, 99 posto ljudi u Srbiji misli na Milorada Dodika. Zašto da Vučić komunicira sa čovjekom koji mu ne može donijeti nikakvu političku reklamu? Zamislite, recimo, da se Vučić na otvaranju nekog tunela negdje u Srbiji fotografiše sa Ivanićem. Ta vijest nikome ništa ne znači, Vučić iz toga ne može izvući nikakvu marketinšku korist. Jasno je onda zašto se Vučić dva-tri puta sreo sa Ivanićem, a sa Dodikom se stalo viđa.

Izabela Kisić: Vučić vrlo dobro razume ko je najmoćniji čovek u Republici Srpskoj i ko ima podršku koja Vučiću može da bude i pretnja - tu pre svega mislim na rusku podršku. Mislim da je on prosto prinuđen da održava dobre odnose sa Miloradom Dodikom, jer Rusija preko Dodika šalje poruke Vučiću.

Putinov emisar

Omer Karabeg: Gospodine Bursać, mislite li i vi da Rusija preko Dodika šalje poruke Vučiću?

Dragan Bursać: Mislim da je trenutno Milorad Dodik glavni ruski emisar, glavna baza Rusije u srpskom nacionalnom korpusu. Predstavnici nepriznatih, proruskih separatističkih teritorija poput Abhazije i Južne Osetije su gotovo pa redovni gosti u Banjaluci. Dodik prima te ljudi koji su praktično ruski gubernatori tih teritorija. Sve to govori da je ruski uticaj mnogo vidljiviji i jači u Banjaluci nego u Beogradu. Kad dođe stani-pani, Milorad Dodik uvijek može izvući kartu Vladimira Putina, jer, šta god mi mislili o njemu, on se sastaje sa Putinom, jednim od najmoćnijih ljudi na svijetu - i on jeste na neki način Putinov emisar.

Izabela Kisić: Karakteristično je da je Putin do sada nekoliko puta primio provincijskog balkanskog lidera, koji nije ni šef drzave. U tom smislu danas je Republika Srpska ključ preko koga Rusija utiče na destabilizaciju Balkana i pokušava da odvrati Balkan od evroatlantskih integracija. Rusija ima svoje ljude u Srbiji - to je pre svega ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić, a onda je tu i Milorad Dodik, koji je u ovom momentu najverniji saveznik Rusije. Susreti sa ultradesničarskim organizacijama, kao što je Srbska čast, naoružavanje policije Republike Srpske automatskim puškama i dolazak Putinovih bajkera su izuzetno opasne poruke i pretnja čitavom Balkanu.

Ratni plen

Omer Karabeg: Vučić praktično Dodika identifikuje sa Republikom Srpskom. Kad se dodeljuje finansijska pomoć opštinama u Republici Srpskoj, Vučić to uvek saopštava nakon sastanka sa Dodikom. I naravno da narod u Republici Srpskoj to doživljava kao da je Dodik zaslužan za tu pomoć.

Dragan Bursać: U medijima je to predstavljeno kao da Dodik donosi pare narodu. Ali, on ne donosi pare nikakvom narodu, već administraciji koju treba hraniti da bi za njega glasala.

Omer Karabeg: Gospođo Kisić, rekli ste na početku da je Dodik pre svega potreban Vučiću da bi u vreme, kada mora da donese teške odluke o Kosovu, poslao poruku da će gubitak Kosova biti kompenziran dobitkom Republike Srpske. Mislite li da je to glavni razlog zbog koga se Vučić toliko zbližio sa Dodikom?

Izabela Kisić: Da, aposlutno mislim da je to u ovom trenutku glavna funkcija Dodika. U Srbiji su veoma jaki pritisci da se kosovsko pitanje rešava kao srpsko pitanje na Balkanu. Pitanje Kosova se povezuje sa Republikom Srpskom. To pominje i ministar Vulin, koji je jedan od glasnogovornika nacionalističke struje na Srbiji. Taj stav je veoma prisutan i u akademskim krugovima, čuje se i u Srpskoj akademiji nauka, zastupa ga Srpska pravoslava crkva, a šire ga mediji koji su pod kontrolom Vučića. Na Republiku Srpsku se gleda kao na ratni plen i kao na nešto što pripada Srbiji.

Da li je Bijeljina u Srbiji?

Dragan Bursać: Kada nešto krene po zlu na Kosovu ili bilo gdje, onda se Dodik, kao tableta za smirenje, zove u polurijaliti i polupolitčke emisije da bi umirio javno mnjenje u Srbiji, gdje je još uvijek dominantan narativ da je Republika Srpska plijen srpske vojske koji će, kako planiraju nacionalosti, u budućnosti pripasti Srbiji. Ovih dana na konferenciji za štampu nakon susreta sa Dodikom Vučić je dao jednu zanimljivu izjavu u tom smislu. Građanima Niša, koji se bune što im je vlada uzela aedorom, on je poručio - ako nećete 20 miliona evra koje je vlada namijenila aerodromu, ona ćemo za taj novac napraviti put do Bijeljine.

Dakle, Bijeljina, koju su na početku rata Arkanovci temeljeno etnički očistili, nije više grad u Bosni i Hercegovini. Bijeljina se tretira maltene kao sastavni dio Srbije, što je užasavajuće. Čudi me da apsolutno niko nije reagovao na tu Vučićevu izjavu koji, kako mu se ćefne, može da gradi put do Bijeljine kao da je Bijeljina Ljig ili neko mjesto u okolini Beograda, a ne grad u drugoj državi.

Omer Karabeg: Čini mi se da Vučić vuče i poteze u pravcu stvaranja pretpostavki za ujedinjenje Republike Srpske i Srbije. To izgleda sitno, ali od naredne školske godine, kada je reč o takozvanoj nacionalnoj grupi predmeta, učenici osnovnih škola u Republici Srpskoj imaće iste nastavne programe i iste udžbenike kao osnovci u Srbiji. Osim toga, u završnoj je fazi i deklaracija o položaju srpskog naroda koja je usmerena na stvaranje jedinstvenog srpskog političkog i kulturnog prostora.

Mi smo Krajišnici

Izabela Kisić: Verujem da posle Kosova na red dolazi Bosna i Hercegovina i da će Zapad staviti tačku na bilo kakve aspiracije da se menjaju granice na Balkanu. Međutim, to ne znači da će se prestati sa potezima koje ste pomenuli. To što se usklađuju udžbenici Srbije i Republike Srpske nije dobro za mlade ljude u Republici Srpskoj, jer se time učvršćuje etnonacionalistička politika. Ako srpska deca u Bosni i Hercegovini budu učila isključivo po udžbenicima iz Srbije, oni će se sve više udaljavati od ideje zajedništva i suživota što je suština bosanskohercegovačkog, pa i evropskog identiteta.

Omer Karabeg: Gospođa Kisić je pomenula da nakon Kosova na red dolazi Bosna i Hercegovina. Bojite li se da će to biti prilično kasno, jer će već biti napravljene pretpostavke za ujedinjenja Republike Srpske i Srbije?

Dragan Bursać: Prije svega mislim da neće doći do ujedinjenja jednog dijela Bosne i Hercegovine, tačnije dobranog dijela teritorije BiH, sa Srbijom. To bi značili da se 49 posto teritorije BiH ujediniti sa Srbijom, što je van svake pameti. Međutim, BiH je pacijent koji od Dejtonskog sporazuma nije liječen i svaki dan produžavanja njegove bolesti produžava i njegovo liječenje.

A što se tiče identiteta, identitret se gradi tamo gdje živite. Ako živite u Banjaluci, vaš identitet je krajiški, vi imatre identitet čovjeka koji živi u Potkozarju, u Podgrmerču, na rijeci Vrbas. Vaš identitet nije beogradski. A to se ovdje uporno forsira, odgajaju se generacije koje u životu nisu otišle u Sarajevo ili Mostar, a svaki čas idu na ekskurziju u Beograd - sve sa ciljem nasilnog prisjedinjenja koje se zaista u realnosti ne može desiti.