|
Najpre o stanovištu sa koga posmatram studentske događaje u Beogradu
u junu 1968. godine. Zatim o odnosu tih događaja i tadašnjeg
studentskog pokreta u svetu. Najzad, o političko-socijalnom
kontekstu studentskih događaja i njihovom učinku.
* * *
Savremenik sam studentskih događaja u Beogradu. U to vreme bila sam
član Izvršnog komiteta CK SK Srbije. Ni tada te događaje nisam
posmatrala samo na jednoj ravni, samo iz jednog ugla. Pogotovo to
nisam u stanju posle pedeset godina. Za to vreme ovde je mnogo toga
izrečeno, napisano i učinjeno. Desile su se velike promene u
Jugoslaviji i na Balkanu, u Evropi i svetu. Vreme je svuda, pa i u
Srbiji, stavilo na probu i ideje i ljude.
U meri u kojoj sam, iskustvom i proučavanjem, otkrivala da je
ideološka matrica i glavnih nosilaca sistema i njihovih kritičara
ista – udaljavala sam se i od jednih i od drugih. Tako su me, i ne
samo mene, videli i jedni i drugi. O tome, uostalom, svedoče brojni
pisani izvori. Nisam ništa primala lično. Od toga me je spasavalo
proučavanje istorijskih procesa u Srbiji 19. i 20. veka čije sam
rezultate, posle deset godina, mogla i da objavljujem. Moja je
ambicija bila da razumem ciklična odustajanja od modernizacije
zemlje u korist teritorijalne ekspanzije. To jest: izbor između
kolike i kakve države, u korist velike države.
Oni u vladajućem sistemu uklonili su (1972) reformsko partijsko
rukovodstvo u Srbiji sa Markom Nikezićem na čelu, kome sam i sama
pripadala (bila sam sekretar Centralnog komiteta). I sa tim
rukovodstvom još 5–12.000 ljudi u privredi, kulturi, medijima,
lokalnim samoupravama i partijskim rukovodstvima. To je bio
potencijal za razvoj zemlje na višem nivou. Sličan udar pogodio je,
u različitoj meri, sve republike i, kako bi rekla Dubravka
Stojanović, „ispraznio ih“ za onu mogućnost koju je teorijski davao
Ustav od 1974: odgovornost za sopstveni razvoj i povezivanje na
tržištu i u kulturi, kao i efikasno funkcionisanje paritetnih
saveznih organa u vršenju dogovorenih zajedničkih funkcija.
Međutim, sve je to prošlo bez ikakve reakcije „kritičara svega
postojećeg“. Neki su čak smatrali: „Što gore, to bolje“. I ne samo
to. Oni su godinama učestvovali u krivotvorenju proverljivih
činjenica. Na primer: da su „takozvani srpski liberali“ uklonili sa
Filozofskog fakulteta osam profesora (1974) nespornih intelektualnih
inspiratora studentskih događaja. I da su ozakonili represiju u
nauci i kulturi. Ova zloćudna interpretacija spada u one slučajeve
kada činjenice postaju inferiorne pred konstrukcijama koje stvara
sistematska manipulacija. „Lažimo inovativno“, pisao je Dobrica
Ćosić u svom eseju o laži kao sredstvu opstajanja srpskog naroda.
Mogla bih da navedem više takvih slučajeva u novijoj srpskoj
istoriji, ali pomenuću samo najnoviji. U odličnoj knjizi o Zoranu
Đinđiću Portret političara u mladosti (2017), inače veoma dobro
obavešten Dragan Lakićević – Lakas kaže da ga je slučaj „srpskih
liberala“ uvek zbunjivao. „Prvo su“, piše, „oni oterali praksisovce
a onda su i sami bili oterani“. A upravo je obrnuto. Sa uklanjanjem
liberala, zaustavljen je proces liberalizacije koji je zahvatio
društvo polovinom 60-ih godina. Zašto je bila potrebna pomenuta
inverzija? Šta su bile namere njenih kreatora? Da dokažu da liberali
u Srbiji nikada, od 1878. do sedamdesetih godina 20. veka, nisu bili
prihvatljiva alternativa? Politički uže: da su to 1968. bili oni
koji su se protivili onome (ekonomskim zakonitostima, na primer) što
su, posle 2000. godine, morali deklarativno da prihvate, ostajući
neuverljivi.
Sve ovo govorim u nastojanju da skrenem pažnju na ono što je, po mom
mišljenju, kod nas propušteno i u vezi sa studentskim događajima
1968, a bez čega nije moguće razumeti da su ti događaji, u suštini,
bili „labudova pesma“ levice kakvu je Srbija imala u 19. i 20. veku,
čija je okosnica ideja neponavljanja zapadnoevropskog puta, to jest:
odbacivanje liberalizma i kapitalizma. Izuzetak čini mala Srpska
socijaldemokratska partija, sa nekolicinom liberala u Narodnoj
skupštini Srbije, koja je programom modernog privrednog razvoja
Balkana i njegove federalizacije predstavljala alternativu
nacionalizmu, militarizmu i ratu.
* * *
Studentski pokret 1968. bio je planetarna pojava. Već to znači da
nije svuda imao isti sadržaj. Nije ga imao ni u univerzitetskim
centrima bivše Jugoslavije: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu…
Već 1969. godine u Evropi i Americi napisane su naučne studije o
studentskom pokretu 1968. godine, i on je smešten u teoriju i
istoriju. Napisane su i sinteze tih studija. Jedan od najvećih
istoričara 20. veka, Erik Hobsbaum učinio je to u svom delu
Zanimljiva vremena. Život kroz dvadeseto stoljeće (Zagreb 2009).
I u Srbiji je pisano o studentskim događajima u Beogradu neposredno
posle njih: Mirko Miloradović Druga vrata levo, Živojin Pavlović
Ispljuvak krvi, Nebojša Popov Contra fatum… Da li je nove
potencijalne autore obeshrabrilo reagovanje vlasti na napisano –
zabranama? Teško da to može biti razlog, jer su pomenute knjige
uskoro bile objavljene. U isto vreme, pokazalo se da nije bilo
rukopisa pisanih „za fijoku“. Nije bilo naučnog istraživanja
studentskih događaja 1968. u Beogradu. Umesto toga, o njima se
stvarao mit. U preovlađujućim sećanjima svako se udaljavao od
istorijske istine koja je uvek kompleksna. Prošlost, ni u ovom
slučaju, nije prevazilažena novim iskustvom: ona je fiksirana.
Akteri studentskih događaja, ujedno i njihovi najčešći
interpretatori, ostali su nepomerivo na Beogradskom podvožnjaku kao
simboličnom mestu sukoba između studenata koji su hteli da prodru u
grad, da bi u Narodnoj skupštini Jugoslavije uspostavili konvent, i
milicije, koja je upotrebila palice, da bi ih u tome sprečila.
Izostala su mnoga pitanja. I, dabome, odgovori. Šta je pokrenulo
studentske događaje u Beogradu? Da li su oni bili replika studentske
pobune u evropskim i američkim gradovima? Ili ih je pokrenuo neki
unutrašnji razlog, i koji? Zašto su ovi prvi masovni protesti u
Beogradu posle 1945. godine podelili vladajuću elitu: jedni su u
pobunjenim studentima videli sebe u mladosti, drugi – protivnike
revolucionarne generacije i njenih dostignuća? Da li je podela u
odnosu prema studentima reflektovala i neke druge, dublje podele u
vladajućoj eliti? Zašto je uz pobunjene studente stao i sam Tito a
oni, uz kozaračko kolo, njegovu arbitražu prihvatili kao svoju
pobedu?
Da se vratim na sintezu pogleda na studentski pokret u svetu 1968.
godine Erika Hobsbauma.
* * *
Karakteristični plakati i grafiti 1968. godine, po Hobsbaumu, „nisu
bili politički u tradicionalnom smislu te riječi… Studentski
pobunjenici podsjećali su teoretičare na zaboravljeni
bakunjinistički anarhizam“. Za Hobsbauma i njegovu generaciju koja
je, kako kaže, proživela dvadeset godina u demokratskom kapitalizmu,
1968. godine nije na dnevnom redu bila socijalna revolucija: „U
svakom slučaju, kad čovjek pređe pedesetu, ne očekuje revoluciju u
pozadini svake masovne demonstracije koliko god ona bila dojmljiva i
uzbudljiva… Povrh toga, za nas koji smo odrasli na povijesti 1776,
1789. i 1917, i koji smo bili toliko stari da smo proživjeli
promjene od 1933, revolucija je koliko god bila intenzivno
emocionalno iskustvo, imala politički cilj. Revolucionari su htjeli
rušiti stare političke režime, domaće ili strane, da bi ih zamjenili
novim političkim režimima koji bi zatim uveli novo i bolje društvo,
ili za nj pripremili temelje. Što god da je međutim tu mladež
izvuklo na ulicu, to sigurno nije“.
Hobsbaum se osvrtao na autore – i sklone i nesklone – pobunjenim
studentima. Po Rejmonu Aronu, studentska pobuna „nije imala nikakav
politički cilj: 1968-u valjalo je jednostavno shvatiti kao
kolektivni ulični teatar, ’psihodramu’ ili ’verbalni delirij’, jer
je u pitanju tek kolosalno otpuštanje potisnutih osjećaja“. Sociolog
Alen Turen, čiju je knjigu o tim „izvanrednim tjednima“, Hobsbaum
smatrao jednom od najboljih, nalazio je da je implicitan cilj
pobunjenih studenata bio „povratak utopijskim ideologijama iz
razdoblja 1848“. Ali, po Hobsbaumu, „utopija se doista nije mogla
učitati u općenitu antinomnost slogana poput ’Zabranjeno je
zabranjivati’, koji je po svoj prilici najvjernije izrazio stav
mladih pobunjenika – prema vladi, učiteljima, roditeljima ili
univerzumu. Zapravo se činilo da nisu bili bogzna kako
zainteresirani za socijalni ideal, komunistički ili neki drukčiji,
za razliku od individualističkog ideala oslobađanja od svega što
svojata pravo i moć da te spriječi da činiš što god se tvom egu ili
idu prohtije“. Značke revolucionarne levice na privatnim reverima
pariskih šezdesetosmaša bile su „ako ni zbog čega drugog onda što su
bile tradicionalno povezane sa opozicijom“ (Eric Hobsbaum,
Zanimljiva vremena… str. 218-220).
* * *
Studenti u Beogradu reagovali su, možda više instinktivno, na
studentski pokret u svetu, o kome je beogradska štampa naširoko
pisala, kao na okvir koji im je olakšao da izraze stav prema
pojavama u sopstvenom društvu. Zato je važan kontekst u kome,
naizgled neočekivano, dolazi do studentskih događaja u Beogradu juna
1968. godine. U radovima o tom vremenu opisana je atmosfera u kojoj
se, spontano i organizovano, pripremala pobuna: bila je potrebna
samo varnica. To su naročito osećali članovi partijskih rukovodstava
koji su u to vreme često boravili na Univerzitetu. Nastojali su da
uspostave dijalog koji su odlučno odbijali članovi Partije na samom
Univerzitetu.
Od početka polovine šezdesetih godina događaji u Jugoslaviji
dobijaju veliko ubrzanje: privredna reforma 1965; uklanjanje
Aleksandra Rankovića, predstavnika Srbije u partijskom i državnom
vrhu Jugoslavije – 1966; govor Dobrice Ćosića na sednici CK SK
Srbije u kome je zahtevana promena vladajuće politike u nacionalnom
pitanju (za taj govor, kako piše u svojim dnevnicima, Ćosić je imao
podršku srpske inteligencije, pre svega praksis grupe) – maja 1968;
studentski događaji u Beogradu juna 1968. godine. U avgustu iste
godine – invazija trupa Varšavskog pakta na Čehoslovačku. Kraj
„praškog proleća“, i ujedno iluzija o mogućnosti reforme sovjetskog
modela socijalizma. Ubrzo, Brežnjevljeva doktrina ograničenog
suvereniteta: „mraz dolazi iz Kremlja“.
Evrokomunizam kao reakcija komunističkih partija u Zapadnoj Evropi,
posebno KP Italije. U Jugoslaviji, poslednji demokratski trzaj kroz
federalizaciju Partije (privredna reforma je već imala male
izglede). Republički kongresi održani su, prvi put, pre saveznog
kongresa. Na listama za izbor partijskih rukovodstava veći broj
kandidata i više mladih: pokušaj smene generacija.
U Srbiji (1969) biran je za predsednika Partije Marko Nikezić,
beogradski ilegalac u ratu, posle rata – diplomata (ambasador SFRJ u
Egiptu, Čehoslovačkoj, SAD, podsekretar, a zatim – posle Koče
Popovića – državni sekretar za inostrane poslove. U srpskoj
liberalnoj javnosti bio je primljen kao „novi čovek“, u drugim
republikama – kao čovek dijaloga i sporazuma.
Započela je ustavna reforma. U Srbiji je, od početka, postojala
razlika između državnog i partijskog rukovodstva (centralizovana
federacija i konfederacija). Zahtevi republika za većom
samostalnošću (Cestna afera u Sloveniji, Deseta sednica CK SK
Hrvatske) i Albanaca na Kosovu za republikom, široko su primani kao
separatistički i iredentistički (među političkim zatvorenicima je
najviše bilo Albanaca i Hrvata).
Partijsko rukovodstvo u Srbiji sa Markom Nikezićem na čelu bilo je
orijentisano na: modernizaciju privrede (nove tehnologije,
obrazovani kadrovi, tržišno povezivanje); samostalnost i odgovornost
institucija; nemešanje u naučno i umetničko stvaralaštvo (Kongres
kulturne akcije, najšire okupljanje inteligencije u Srbiji posle
1945). Usledio je udar. U Karađorđevu je, na 21. sednici
Predsedništva SKJ, 1. decembra 1971, uklonjeno rukovodstvo Hrvatske
(zbog nacionalizma). Tito se prethodno sporazumeo sa predstavnicima
državnog rukovodstva Srbije. A zatim Pismo Predsedništva CK SKJ
(1972): vraćanje, i deklarativno, na komandnu poziciju, čije je
napuštanje nagovestio Šesti kongres SKJ (1952) u vreme najžešćih
sukoba sa istočnim blokom. Uklanjanje partijskog rukovodstva u
Srbiji zbog liberalizma.
* * *
U nizu pomenutih događaja, koji su, zapravo, nagoveštavali budućnost
Jugoslavije, izdvaja se privredna reforma 1965. godine. Strani
istoričari je danas, posle sloma Jugoslavije, vide kao
najdalekosežniji reformski zahvat u jednoj zemlji realnog
socijalizma. Posmatrana u istorijskoj perspektivi, privredna reforma
je bila najrevolucionarniji akt u Jugoslaviji posle Drugog svetskog
rata. Dublji od sukoba sa Staljinom 1948. i uvođenja radničkog
samoupravljanja 1953. godine. Slovenački komunistički reformator
Boris Krajger govorio je: „Reforma je rat“.
Rat sa tradicijom, i levom i desnom, sa mentalitetom, sa stečenim
pravima i privilegijama. Rat sa sopstvenom dogmom, za komuniste
ravan „izlaženju iz sopstvene kože“. U otporu reformi našli su se
neproduktivna privreda, zastarele tehnologije, „crveni“ direktori,
zagovornici zatvorenosti zemlje kao garancije ne samo očuvanja
tekovina revolucije, nego i nacionalnog identiteta. Stvarala se
neformalna opozicija u kojoj su se zajedno našli raniji ideološki
protivnici i politički neprijatelji. Kratkoročne posledice privredne
reforme (povećani troškovi života, smanjenje nezaposlenosti,
socijalne razlike, lična nesigurnost), uplašile su i njene kreatore
u političkom vrhu Jugoslavije. Ali, postajalo je jasno da ekonomske
zakonitosti, dugoročno, dovode u pitanje politički monopol komunista
i partijski karakter države. Istorijski, tu barijeru oni nigde nisu
mogli da preskoče.
* * *
Sami beogradski studenti bili su socijalno heterogeni. Među njima je
bilo dece koja su poticala iz porodica koje su pripadale
nomenklaturi („crvena buržoazija“). Oni su ustajali protiv roditelja
koji su „izdali revoluciju“. Podsećali su na decu plemića u Rusiji
19. veka: „inteligencija koja se kaje“.
Većina studenata poticala je iz seljačkih i radničkih porodica.
Demokratizacija obrazovanja, širenje visokoškolskih ustanova,
besplatno školovanje i politika stipendiranja – doveli su ih do
univerziteta. Njih je pogađala privredna reforma: država je morala
da redukuje troškove za koje u proizvodnji nije bilo pokrića. Oni su
bili logično protivnici reforme, kao i njihovi profesori koji su
poticali iz istog socijalnog miljea.
Jedan od vodećih profesora beogradske praksis grupe, profesor
Mihailo Marković u svojim memoarima Izlet u nebo, a zatim u
intervjuu hrvatskom publicisti Darku Hudelistu, govoreći o
studentskim događajima, kaže: „Mi smo srušili privrednu reformu“.
Mogućnost profesora, „kritičara svega postojećeg“, da pokrenu
studente bila je razlog njihovog udaljavanja sa Beogradskog
univerziteta. To nije bilo totalno sprečavanje njihovog rada: za
njih je bila stvorena posebna naučna ustanova (Institut za društvenu
teoriju i filozofiju) već im je onemogućen svakodnevni kontakt sa
studentima. U svakom slučaju, studentski događaji bili su jedan od
činilaca konsenzusa protiv privredne reforme. Tadašnji predsednik
Savezne narodne skupštine, tvrdi zagovornik privredne reforme, javno
je označio studentske događaje kao elemenat šire zavere protiv nje.
Međutim, samo na konsenzusu protiv privredne reforme nije se moglo
dugo ostati. Režim je kao zamenu ponudio ustavne promene. Ali su već
tokom rada na Ustavu 1974. ispoljene takve razlike koje su, tada,
mogle biti rešene na bazi odnosa snaga: Srbija je bila na jednoj
strani, sve ostale republike na drugoj. Posle Titove smrti (1980)
javno dolazi do konsenzusa koji je u međuvremenu nastajao. Njegovi
inicijatori i akteri su, i personalno, oni isti ljudi koji su
zaustavljanje privredne reforme smatrali svojom zaslugom. Memorandum
SANU (1986) ne dovodi u pitanje državnosvojinski monopol pa,
logično, ni jednopartijski sistem, već položaj srpskog naroda u
Jugoslaviji. Ali i posle devedesetih godina, Srbija je pred istim
pitanjem pred kojim je bila 1965, odnosno 1968. godine.
Šta je racionalno objašnjenje cikličnih odustajanja od
modernizacije, što je u novijoj istoriji Srbije, uvek značilo i
evropeizacije? Nova generacija istoričara u Srbiji, tačnije jedan
njen deo, traži odgovor na ovo pitanje. Ona i studentske događaje u
Beogradu juna 1968. godine posmatra u svim njihovim dimenzijama.
Poštujući energiju mladih pobunjenika i njihove težnje ka socijalnoj
jednakosti, uz brigu države, istoričar kritički propituje neposredne
i odložene posledice njihove pobune. Inače će generacije koje dolaze
i njemu „nogama“ pokazivati da su nešto, ipak, naučile iz istorije.
Ono protiv čega se u svojoj zemlji pobunila generacija studenata
1968. godine, one su prihvatile van nje, u zemljama širom sveta. |
