|
Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji ocenjuje da
oštriji ton u izveštajima evropskih institucija o Srbiji predstavlja
“objektivnije” sagledavanje stvari u regionu i da je posledica
zastoja u pregovorima o Kosovu i činjenice da “vlast nije ispunila
obećano”. Osim toga, smatra Biserko, u Srbiji je došlo do pogoršanja
u oblasti vladavine prava, korupciji, ljudskim pravima i medijskim
slobodama.
Ona smatra da je Beograd verovao da će “izdejstvovati podelu koja mu
je izmakla”, i da je toga postao svestan i Vučić “nakon turneje po
nekim evropskim prestonicama, ali i SAD”. “Od tada se neprestano
vajka i izigrava žrtvu”, kaže Biserko, a pritisak EU da se problem
Kosova reši “povećava frustraciju Beograda”.
Komentarišući migrantsku krizu i njene posledice po Evropu, Biserko
konstatuje da na tom pitanju objektivno može doći do raspada EU i da
treba razmisliti o ideji da se napravi svojevrsni “Maršalov plan” za
zemlje odakle dolaze migranti. EU ne treba da se bavi rešavanje samo
posledica krize, nego pre svega njenim uzrocima. “To je i njena
moralna obaveza, jer nije nedužna u doprinosu haosu koji u tim
zemljama vlada”, smatra Biserko.
Kakva je vaša ocena prilično oštrih tonova koje se čuju u ocenama
Saveta Evrope o Srbiji i njenom evropskom putu? Slične ocene se mogu
pročitati i u drugim evropskim dokumentima? Da li je to znak da EU,
posle otvorene podrške Vučićevoj vlasti, ulazi u novu fazu odnosa sa
Srbijom?
– Zaključci generalnog sekretarijata Saveta EU su na liniji
Strategije EU o proširenju, od pre nekoliko meseci. I tada se po
prvi put objektivnije konstatiralo stanje u regionu, pa i u Srbiji
prema kojoj se tokom poslednjih nekoliko godina, zbog Briselskog
sporazuma gledalo kroz prste za ono što se dešavalo na unutrašnjem
planu. Oštriji stav u ocenjivanju prilika u Srbiji je i posledica
toga što aktuelna vlast nije ispunjavala obećano i što je u zemlji
došlo do regresije kad je reč o vladavini prava, korupciji, ljudskim
pravima, medijskim slobodama itd. I, posebno, zbog zastoja u
pregovorima sa Prištinom. Može se reći da Srbiji ističe vreme i da
se od nje zahteva da evropske vrednosti počne uvažavati. EU je sve
otvorenije kritična prema aktuelnoj vladi mada je još uvek podržava.
Od aktuelne vlade i predsednika Vučića zavisi kako će se Srbija
dalje tretirati, odnosno da li će se suštinski opredeliti za
evrointegracije uprkos svim turbulencijama kroz koje prolazi. Bilo
bi krajnje vreme da Srbija napusti kibicersku poziciju i uključi se
u procese i doprinese dijalogu o budućnosti regiona i EU.
Treba imati u vidu da je i EU u svojevrsnoj krizi i tranziciji i da
su rigoroznije ocene regiona takođe odraz tog stanja. EU, po svim
važećim odlukama i dokumentima, ostaje posvećena proširenju na
Zapadni Balkan, ali je očito da nije spremna ili pripremljena za
prijem novih zemalja koje su toliko ispod kriterija koji su
postavljeni pred njih. Nisu slučajno u Strategiji koristili termin
“zarobljene države”, što u suštini i jesu. Međutim, previđa se da
upravo odlaganje integracije Zapadnog Balkana pogoduje autoritarnim
liderima koji opstaju na stalnom indukovanju nacionalizma i
homogenizaciji. Osim toga, u regionu se pojavljaju i drugi akteri
koji, navodno, ne postavljaju nikakve uslove.
Da bi se sprečilo dalje urušavanje regiona, neophodno je da EU što
hitnije sprovede svoje odluke za Zapadni Balkan, pre svega oko
oživljavanja regionalne ekonomije. U suprotnom, nastaviće se odliv
mladih i sposobnih prema EU. Samo Nemačkoj je potrebno tri miliona
novih radnika svih profila.
Čini se da su pregovori sa Kosovom ušli u tesnac i da vlast
jednostavo nema rešenje za ovaj problem? Na unutrašnjem planu se
istovremeno konstantno pojačava i podgrejava nacionalistička
retorika u rečima političara, a pogotovo medija bliskih vlasti.
– Pritisak, pre svega EU, da se što pre reši pitanje statusa Kosova
povećava frustraciju Beograda, koji je očekivao da će međunarodna
zajednica ipak pristati na podelu Kosova, koja je sve vreme, što se
tiče Beograda, bila jedina opcija na stolu. Nju je otvoreno
zagovarao ministar inostranih poslova Ivica Dačić u svakoj prilici u
kojoj se govorilo o statusu Kosova. Vučić je pokrenuo tzv.
unutrašnji dijalog o Kosovu, u kojem se jasno kristalisao većinski
stav da Kosovo treba da ostane zamrznuti konflikt, kako bi se
stvorile međunarodne okolnosti koje bi uzele u obzir i srpske
interese (podelu).
Beograd je verovao da će izdejstvovati podelu koja mu je izmakla.
Toga je postao svestan predsednik Vučić tek nakon turneje po nekim
evropskim prestonicama, ali i SAD. Od tada se neprestano vajka i
izigrava žrtvu. Kampanje koje vode njemu naklonjeni mediji su u
suprotnosti s onim što on javno zagovara – evropskom orijentacijom.
Albanci se isključivo tretiraju kao teroristi ili inferiorni narod
čiju politiku vode SAD i sl. Spinuje se negativan stav šire
javnosti, što se onda odražava i na ankete koje kao objektivno
odslikavaju stav društva. U tom začaranom krugu teško je naslutiti
šta Vučić uopšte smera. Još uvek je prisutna nada da će Rusija
odigrati ključnu ulogu. Zanimljivo je da predsednik ponovo polaže
nade i u Trampa, očekujući da će se na samitu u Helsinkiju
dogovoriti sa Putinom o sudbini Kosova. On kaže da Evropa nema ni
snage, ni volje, ni mogućnosti da natera Albance da urade nešto.
Prihvatanje sporazuma zahteva promenu stava Beograda prema Srbima na
Kosovu. To znači odustajanje od namere da se Srbi „održe“ samo na
severu Kosova, gde žive oko trećine (tridesetak hiljada) Srba.
Enklave na teritoriji Kosova južno od Ibra, gde živi najveći broj
preostalih Srba, marginalizovane su, izolovane i prepuštene samima
sebi i „opskurnim likovima koji im se šalju“ kad to iziskuju
dnevnopolitičke potrebe (Beograda).
U opticaju su i razne spekulacije, od toga da određeni lobisti u
SAD, mimo administracije, rade na podeli Kosova, ali isto tako
proturaju se mišljenja ruskih zvaničnika da će sporazumom o
normalizaciji odnosa sa Prištinom, Beograd biti na gubitku, jer je
obećanje o zajednici srpskih opština „šarena laža“.
Sve ukazuje na to da se Srbija nije istinski opredelila za evropsku
budućnost i da objektivno tome postoji veliki otpor srpskih elita.
Kako ocenjujete novi evropski kompromis po pitanju
izbeglica/migranata? Da li je, kako tvrde pojedini analitičari,
pobedila antiimigrantska politika?
– Pitanje migranata je veliki izazov za EU, posebno s moralnog
stanovišta. Solidarnost koja je jedna od temljenih vrednosti Evrope
kao da je iščezla. Međutim, treba imati u vidu da objektivno i nije
jednostavno hendlovati toliki broj migranata koji se pojavljuju u
evropskom predvorju. Takođe je činjenica da je hrabra odluka Angele
Merkel da primi milion migranata u Nemačku nju znatno oslabila i
dala krila desničarima koji prete da preuzmu evropski parlament na
sledećim izborima. Pokazalo se da većina zemalja u EU ne želi da
primi izbeglice i da ne pristaju na predloge Angele Merkel, koji su
izazvali krizu i u njenoj vladi. Ona je za sada prevaziđena, a
zaključci Evropskog saveta samo su donekle sistemski.
Dogovor koji je postignut ne predstavlja sveobuhvatni sporazum o
zajedničkim pravilima za azilante, ali je u ovom trenutku donekle
oslabljen pritisak na Angelu Markel, koja upozorava koliko je važno
da Evropa ostane jedinstvena u ovoj fragilnoj situaciji i kako
Nemačka ne bi delovala unilateralno.
Očigledno je da će migrantska kriza još dugo biti predmet razdora
unutar EU, ali da se ipak ide ka nekom rešenju, jer objektivno, na
tom pitanju, može doći do raspada EU. To znači da će EU morati
suštinski da se bavi tim problemom i da stavi u funkciju predlog o
“Maršalovom planu” za zemlje iz kojih migranti dolaze. Predlog da se
Zapadni Balkan uključi u rešavanje izgradnjom prihvatnih kampova za
migrante može dodatno opteretiti ove zemlje i stvoriti antievropski
sentiment.
Zemlje EU, kao najbogatija i najuređenija društva, biće trajno
privlačne za sve migrante koji se iz dan u dan brojno povećavaju.
Zato EU mora što pre da se angažuje na rešavanju uzroka zbog koji
dolazi do tako masovnih migracija. To je i njena moralna obaveza,
jer nije nedužna u doprinosu haosu koji u tim zemljama vlada. |
