|
Da počnem sa jednom ličnom, pa pomalo i emotivnom opservacijom: kad
čovek u mojim godinama, posle više od decenije od poslednjeg
viđenja, sretne starog prijatelja u - kako to kažu uviđavna panonska
gospoda - „godinama još izrazitije dostojnim poštovanja“, a pri tom
još i druga s kojim je nekoliko najvitalnijih godina i neposredno
sarađivao, a Raif i ja smo bili par godina zajedno pomoćnici
ministra spoljnih poslova Miloša Minića početkom sedamdesetih - onda
je malo reći da je zadovoljan, a bolje i tačnije - da je istinski
radostan.
Knjiga Raifa Dizdarevića ima i podnaslov koji glasi: “Podsećanje na
istorijsko NE staljinizmu - događaj koji je opredelio sudbinu
Jugoslavije“. A odmah na početku uvodnih napomena, na samom kraju
str. 9, autor - skoro do upozorenja izričito - naglašava da je reč o
“podsećanju na činjenice o tom velikom istorijskom podvigu
Jugoslavije - podvigu koji je donio sve ono što je dobro Jugoslavija
doživjela“. Očevidno je iz ovoga da pisac rasprave već na početku,
odnosno - već podnaslovom na koricama, želi skromno da skrene pažnju
čitaocu da pretenzija knjige nije celovita analiza događaja kojima
je ona posvećena, nego da - s obzirom na to da je reč o zbivanjima
od kojih nas deli punih sedam decenija, a i s obzirom na silna
tendenciozna izvitoperavanja istine o tim zbivanjima - želi da ukaže
na bitne činjenice o njima i time baci uverljivo svetlo istine na to
dramatično i slavno razdoblje u istoriji Druge Jugoslavije. Ali,
tako merodavan autor kakav je Raif Dizdarević, naravno, ne može -
uprkos deklarisanim skromnim pretenzijama - da ne ukaže na onu
bazičnu istinu, koja je zapravo ideja vodilja i najdragoceniji
dokazani zaključak njegove knjige, a da je, kako on sam to kaže,
“Rezolucija Informbiroa 1948. bila objava svojevrsnog rata
Jugoslaviji;“ odnosno - da je ona imala širi uticaj i na odnose na
Balkanu, U Evropi i međunarodnim odnosima u celini, čime je trajni
„otpor Jugoslavije“ objektivno“ od slučaja prerastao u faktor tih
odnosa.“.(Podv. Ž.B).
To zašto Raifa Dizdarevića smatram izuzetno merodavnim autorom,
odnosno - to zašto smatram da bi bila velika šteta da on nije uspeo
da napiše ovu knjigu, temelji se na mom uverenju da je samo čovek sa
tako kompleksnim i celokupnim diplomatsko - političkim iskustvom
mogao izvršiti tako znalački i toliko nepogrešivo ubedljiv odabir
činjenica i informacija o skoro osam decenija dugom procesu
permanentnih konfrontacija, pa i grubih svađa, koji karakterišu
sovjetsko - jugoslovenske odnose, i odnose KPJ/ SKJ sa KPSS,
komunističkim partijama i socijalističkim pokretima u svetu pod
njihovom kontrolom. Uprkos povremenih zatišja i intenziviranja
saradnje, ti su odnosi po pravilu bili mukotrpni odnosi dubokog
neslaganja i postojanog nepoverenja.
Trud, iskustvo i znanje su preduslovi koji jedino udruženi - mogu da
iznedre takav odabir . A odabir je takav da - sam po sebi -
predstavlja ,kako bi to rekao sam Raif, “činjeničnu analizu“, a ja
bih dodao - i
sintezu, koje sugerišu neoborive zaključke o složenim istinama o tom
politički još složenijem periodu. Knjiga koja je pred nama, u tom
viđenju, u punoj meri potvrđuje ocenu na koju je - u svojoj
lapidarnoj, majstorski i dopadljivo napisanoj, a moram da kažem
pomalo i intrigantno subjektivističkoj „Subjektivnoj istoriji
jugoslovenske diplomatije...“ - ukazao veliki znalac i hroničar te
istorije, publicista Ranko Petković. Naime, govoreći o trojici braće
Dizdarevića kao istaknutim imenima diplomatske istorije
socijalističke Jugoslavije, on je rekao, parafraziram - voleli neki
ili ne Dizdareviće “ne mogu da im oporeknu sledeće: sposobnost,
bistrinu i vrednoću“. (Usput, u tu sam se nesumnjivu istinu i sam,
sarađujući na različite načine neposredno i sa Raifom, i sa Nijazom,
i ja čvrsto uverio...).
A na drugi, sebi svojstveno direktan i jezgrovit način, tu Raifovu
posvećenost i kompetentnost ističe i Veljko Mićunović, u svom
svetski renomiranom memoarskom delu „Moskovske godine...“ . Jedno od
najvećih, a svakako najsamosvojnije ime naše diplomatije i - uz
Tita, Kardelja i Koču Popovića - verovatno i najuticajnije ime među
tvorcima spoljnopolitičke strategije i ciljeva jugoslovenske
međunarodne politike, dok putuje avionom na dužnost ambasadora u
Moskvu, zapisuje doslovce ovo: “Sa mnom putuje i Raif Dizdarević,
koji je imenovan za prvog sekretara u našoj ambasadi. On je već
„ispekao zanat“ u našim odnosima sa zemljama socijalističkog lagera.
Proveo je tri godine na radu u Sofiji. I to u najteže vrijeme...
Pravedno bi bilo Raifu priznati godine službe kao ratne, pa i više
od toga...“ (Podv. Ž. B.).
Verujem da i Raif ovo priznanje čoveka kog su smatrali i najvećim
„mrgudom“ jugoslovenske ne samo diplomatije, nego i Revolucije, ceni
mnogo više od silnih odličja kojima je u životu zasipan. Premda,
skroman kakav je, sam Raif Dizdarević ovo visoko priznanje pominje
stidljivo tek pred sam kraj svoje knjige, u kratkoj fusnoti na str.
159.
A za mene je ono, to priznanje, u velikoj meri ključ za razumevanje
kako to čovek od podvižnika koji u Staljinu najprivrženijoj
Bugarskoj odoleva najtežim maltretiranjima, brutalnim provokacijama
i silnim poniženjima, služeći svojoj zemlji kao samosvojna
„diplomatska mrtva straža“, vremenom i sam izrasta - dosledan sebi i
svojim uverenjima - u stratega one politike u ime koje postojano
izdržava na takvom mestu i zadatku… I to u godinama kada je
pritiscima staljinističke politike i vrbovkama lagerskih
obaveštajnih službi podleglo na desetine ambasadora, ministara,
španskih boraca, narodnih heroja, najodgovornijih generala i inih,
koji su se tih godina priklanjali razgoropađenom Staljinu i famoznoj
Rezoluciji IB.
I eto, zbog svega toga, smatram da je samo takav autor mogao
načiniti tako uverljivu činjeničnu analizu geneze sovjetsko -
jugoslovenskih odnosa od samih početaka NOB do kraja postojanja obe
države i ukidanja Varšavskog pakta. Ja, naravno, nemam nameru da
ovde podrobnije analiziram autorov prikaz te geneze, opisane u
dvanaest pregnantnih poglavlja knjige. Samo ću istaći da je svako od
njih krcato dragocenim činjenicama, informacijama, ilustracijama i
ocenama, zbog kojih knjiga i zavređuje pažnju kako najšire, posebno
mlađe čitalačke publike, tako i istoričara i drugih istraživača toga
perioda istorije avnojevske Jugoslavije, sovjetsko - jugoslovenskih
odnosa i socijalizma u svetu uopšte.
Rekao bih još da smatram izuzetno značajnom i vrlo tačnom autorovu
ključnu ocenu - da je sudbonosni sukob između Titove Jugoslavije i
staljinističkog Sovjetskog saveza bio zakonomeran. Odnosno, da je on
bio isto toliko neizbežan, koliko i sudbonosan, jer je proisticao iz
autentičnosti jugoslovenske Narodnooslobodilačke borbe i
samosvojnosti naše socijalističke revolucije - kao i velikosilske
pretenzije Staljina i njegove hegemonističke politike da tu borbu i
tu revoluciju - podrede interesima takvog SSSR, nalozima i hirovima
njegovog apsolutistički neprikosnovenog vladara i njegovih satelita
i naslednika.
Na dramatičnom višedecenijskom otporu takvoj politici, partija
jugoslovenskih komunista se, zapravo, i sama emancipovala od
vlastitog staljino-birokratizma i dogmatizma, a njena avangarda
uspela da izgradi široko prihvaćenu predstavu o Jugoslaviji kao
istinski nezavisnoj zemlji, prvoj euro- komunističkoj državi u svetu
- i da iznedri Program SKJ kao, kako se govorilo tada: „novi
komunistički manifest“, ali i da izbori da Sovjeti posle Staljina
potpišu nekoliko svetsko-istorijski relevantnih dokumenata, poput
Beogradske, Moskovske i Deklaracije koju je marta 1988. potpisao
Mihail Gorbačov. (Nažalost, u predvečerje raspada obe države).
To je sve uplivisalo da Titova Jugoslavija, kao „mala zemlja među
svetovima“, kako je kvalifikuje mudri Oto Bihalji - Merin, izraste u
relevantni faktor ukupnih međunarodnih odnosa, u nespornog lidera
nesvrstanih zemalja kao najmasovnijeg pokreta naroda i država u
istoriji sveta, kao i u izuzetno uticajnu članicu OUN i međunarodne
zajednice.
Meni je knjiga Raifa Dizdarevića bila posebno zanimljiva u onim
delovima koji govore o njegovim spoznajama i iskustvu kao čelnika
sektora SSIP za saradnju sa SZ, kao ministra spoljnih poslova, kao
člana i predsednika Predsedništva SFRJ… Dakle, iz vremena kad je
postao i sam jedan od uticajnih stratega naše spoljne politike.
Mislim da je izuzetno važno sve ono što je napisao kao sagovornik
Mihaila Gorbačova, Edvarda Ševernadzea i drugih pokretača i nosilaca
sovjetske perestrojke (Tim pre što znam da je u pripremi te
istorijske posete bio i u našem političkom vrhu niz konflikata, koji
su samo ilustrovali političku krizu u koju smo tada već beznadežno
duboko uronili)…
To - zapravo poslednje, a vrlo pozitivno iskustvo - najpotpunije
dokazuje da su naši odnosi sa SSSR i SZ uvek bili direktno
uslovljeni stepenom spremnosti sovjetskog vođstva na temeljitiju
destaljinizaciju i otvorenost za korenitije reforme okoštalog
staljinističkog poretka, kao i na radikalnije odustajanje od
komandne uloge KP u društvu i od ideologije velikodržavlja i
hegemonije u međunarodnim odnosima.
Naravno, knjiga je vredna i zato što podsticajno otvara niz pitanja
za nova istraživanja i promišljanja tema kojima se bavi. Počev od
tako krupnih kao što je: da li je s obzirom na svoju dugu carističku
istoriju, a i na međunarodne okolnosti od Velike oktobarske
revolucije do svog raspada, Sovjetski savez objektivno mogao da igra
drugačiju ulogu u svetu i da vlastiti razvoj oblikuje na drugim,
humanističkom marksizmu primerenijim osnovama? Preko toga koliko su
tokom tog dugog perioda zastoji u razvoju naših odnosa s SSSR
povratno bili povod unutrašnjeg razvoja i uticali na naše unutrašnje
jedinstvo? Pa sve do pitanja kakva su: da li je i zašto inače
neminovna odbrana naše tek oslobođene zemlje i revolucije od
staljinističke pete kolone i odlučnim merama pravne države morala da
bude i do aprilskog plenumaCC KPJ 1951. toliko i sama grubo
staljinistička? Ili - zašto je Deklaracija o međusobnim i
međunarodnim odnosima, bez sumnje najbolji dokument o odnosima dve
zemlje i o principima njihovih odnosa sa drugim državama, prema
pokretu NZ, pitanju rata i mira i dr., potpisana tek marta
1988.,dakle- samo nekoliko meseci pre famozne„jogurt revolucije“
,koja je označila početak kraja avnojevske Jugoslavije, odnosno- tek
uoči skorog raspada SSSR?
A otvara i brojna druga pitanja . Ne manje važna.
Ali, sve to su teme o kojima će se još dugo raspravljati.
Na kraju, još jednom: Hvala mom drugu Raifu za knjigu koju nam je
podario. |
