|
Najnoviji talas nasilja srpskog nacionalizma protiv Crne Gore u
organizaciji Srpske pravoslavne crkve i njenog političkog krila u
Crnoj Gori pod nazivom Demokratski front, bio je lako predvidljiv
jer su na to već duže vremena ukazivali kako doktrinarni tako i
politički motivi. U doktrinarnom smilsu Srpska pravoslavna crkva
nije nikada bila, kako to uči klasična sociologija religije, etička,
već pre svega ratnička religija. Za takav karakter bilo je lako naći
potporu u svetim knjigama koje obiluju kako etičkim porukama („Blago
onima koji mir grade; jer će se sinovi Božiji nazvati“ Matej 5,9),
tako i pozivima na rat protiv nevernika i inovernika („Ne mislite da
sam ja došao da donesem mir na zemlju; nijesam došao da donesem mir
nego mač“ Matej 10, 34). Na preferiranje ovih drugih normi uticale
su istorijske okolnosti i činjenica da je Srpska pravoslavna crkva
vekovima bila jedina organizacija i institucija u srpskom društvu
koja se, samim tim što je bila jedina, osećala pozvanom da odlučuje
i o ovozemaljskim pitanjima, uključujući tu i pitanja rata i
oružanih borbi. U kojoj meri je ova religija bila ratnička i
doživljavana kao ratnička lepo ilustruje freska Svetog Đorđa u
manastiru Gračanica na Kosovu. Njegov lik na toj freski nema ničeg
zajedničkog sa svetačkom smernošću, već je to lik buntovnog hajduka
i robusnog ratnog vođe. Problem je, međutim, u tome što je Srpska
pravoslavna crkva takav karakter zadržala i u moderno vreme naročito
u Drugom svetskom ratu kada je, vezujući se za četnički pokret i
njegovu ideju Velike Srbije, i sama čvrsto stala na te pozicije
unoseći u doktrinu velikosrpstva ekstremni etički relativizam i
uverenje da ubijanje pripadnika drugih naroda i „komunista“ nije
nikakav zločin. Takva orijentacija je u još oštrijoj formi došla do
izražaja u ratovima 1991-1995 kada je sveštenstvo SPC bilo jedan od
glavnih aktera stvaranja ratnohuškačke atmosfere, kada je
blagosiljalo vojne i paravojne formacije koje su išle u zločinačke
pohode, kada su se neki od njih fotografisali u ratničkoj pozi sa
oružjem u rukama, a mnogi i učestvovali u oružanim akcijama.
Političke razmirice srpskog nacionalizma sa Crnom Gorom imaju dugu
istoriju, a u akutnu fazu ulaze u vreme obnove nezavisnosti Crne
Gore 2006. godine. Tom činu je srpski nacionalizam pristupio
prilično olako, siguran da će ideja nezavisnosti propasti na
referendumu, a kada se dogodilo suprotno, njegovo razočarenje bilo
je ogromno. U tom trenutku doneta je odluka da se na svaki način i
svim sredstvima poništi nezavisnost Crne Gore i ona vrati u državnu
zajednicu sa Srbijom. Oko te odluke u Srbiji i van nje postignuta je
potpuna saglasnost svih varijanti i struja srpskog nacionalizma –
državnog vrha i crkve, vladajućih i opozicionih partija, matice i
dijaspore, „nacionalne“ inteligencije i huliganskih navijača,
tabloida i tajkunsko-mafijaške sfere. Za operativnu realizaciju
odluke o poništavanju nezavisnosti Crne Gore zadužen je (uz obilatu
logističku podršku tajnih službi Srbije) Demokratski front čiji
poslanici u skupštini Crne Gore svojim fanatizmom i ekstremnom
ratobornošću garantuju da od te akcije neće nikada odustati i da će
upotrebiti sva moguća sredstva.
I zaista, stepen fanatizma i religiozno-političke zaslepljenosti
kakav demonstriraju poslanici Demokratskog fronta gotovo da nije
viđen u parlamentarnoj praksi. Kada njihove konstrukcije o kriminalu
i korupciji (čega u Crnoj Gori ima daleko manje neko u aferama
zatrpanoj Srbiji) nisu dale željene rezultate oni su se odlučili za
totalni bojkot i nepriznavanje države Crne Gore i njenih
institucija. Pokazatelj te ekstremne ostrašćenosti je i retorika
poslanika DF u skupštini Crne Gore prepuna pretnji, patološke
mržnje, najava sudnjeg dana, pozivanja građana na pobunu i na
konačan obračun. Tako poslanik Milun Zogović, obraćajući se
vladajućoj koaliciji, kaže: „Mi se sa vama nikada pomiriti nećemo.
Pre će se pomiriti Jevreji i Palestinci nego što ćemo se mi sa vama
pomiriti.“ Poslanik Milan Knežević, poznat po vulgarnim uvredama i
hvatanju za gušu poslanika DPS-a, oteo je ustav Crne Gore iz ruku
predsednika parlamenta i besno ga tresnuo o pod, demonstrirajući
tako da DF ne priznaje nikakve pravne norme koje donosi država već
samo kanonsko („šerijatsko“) pravo Srpske pravoslavne crkve. A lider
DF Andrija Mandić, idolopoklonik „njegove svetosti“ patrijarha
Irineja i mitropolita Amfilohija, najavljuje upotrebu „svih“
sredstava, znači i oružja, u obračunu sa vladajućom koalicijom.
Uostalom, jedan od zaključaka do kojeg je došao srpski nacionalizam
jeste i taj da će se u Crnoj Gori teško šta promeniti dok je živ
Milo Đukanović. Zato je glavni cilj pokušanog državnog udara 16.
oktobra 2016. bila fizička likvidacija Đukanovića, Duška Markovića i
još nekolicine vodećih ličnosti vladajuće koalicije i hapšenje
celokupnog rukovodećeg sastava.
Budući da državni udar nije uspeo odlučeno je da se, dok se ne
stvore uslovi za prevrat, ide na stvaranje trajne političke
nestabilnosti u Crnoj Gori, na potpunu paralizu njenih državnih
organa i na permanentne sukobe „niskog intenziteta“ sa vlastima. U
tom cilju se državni organi neprestano izazivaju provokacijama sa
nelegalnim podizanjem tobožnjih verskih objekata, sa postavljanjem
spomen obeležja ozloglašenim zločincima i saradnicima fašizma, sa
masovnim verskim ili parapolitičkim skupovima, sa napadima na
državne simbole Crne Gore i sa brojnim drugim akcijama usmerenim na
to da dođe do oružanog sukoba sa vlastima, u kom slučaju bi Srbija
vojno intervenisala radi „zaštite svog naroda“. To je smisao i
najnovijeg talasa nasilja, pri čemu je kao formalni izgovor uzeto
donošenje zakona o verskim zajednicama, jedan benigni pravni akt
kakav imaju i mnoge druge države i koji se, ako ima osnova, lako
može osporiti pred domaćim i evropskim pravosuđem. Međutim,
očigledno je da cilj ovih protesta nije uklanjanje zakona već
uklanjanje same Crne Gore. Doduše, u Demokratskom frontu i u
mitropoliji SPC postoji bojazan od eventualnih finansijskih efekata
zakona jer pojedini verski objekti u Crnoj Gori ostvaruju i značajna
novčana sredstva koja se, po rečima jednog od čelnika Crnogorske
pravoslavne crkve, „džakovima iznose iz Crne Gore“ a zatim koriste
za finansiranje Demokratskog fronta i njegovih subverzivnih akcija.
Ponašanje Demokratskog fronta i mitropolije SPC neodoljivo podseća
na ponašanje Islamske države na Bliskom istoku, jer se radi o
identičnom religioznom fanatizmu i pravom pravoslavnom džihadu koji
krši sve civilizacijske norme. Trenutni taktički cilj ovih akcija
jeste da se spreči ulazak Crne Gore u Evropsku uniju, ako se već
nije uspelo sa sprečavanjem njenog ulaska u NATO, kao i da se Srbiji
pribavi alibi za njenu odluku o odustajanju od pristupanja EU.
Pritom se računa na činjenicu da Evropska unija ne prima u svoje
članstvo države sa ozbiljnom unutrašnjom nestabilnošću, iako izgleda
da to važi samo za kandidate a ne i za članove (Španija, Francuska,
Italija). Nažalost, i iz Evropske unije čuju se izjave koje direktno
idu na ruku Demokratskom frontu, kao što je izjava da Crna Gora ne
može postati članica EU dok ne reši pitanje unutrašnje stabilnosti
(Maja Kocijančić). A ta unutrašnja stabilnost biće, prema planovima
srpskog nacionalizma, uspostavljena tek onda kada Crna Gora uđe u
sastav Srbije, kada se ponište odluke o priznanju Kosova , ulasku u
NATO, o himni, grbu i zastavi Crne Gore i kada se svi aktuelni
rukovodioci nađu iza rešetaka. Dakle, umesto ovakvih poruka koje
ohrabruju velikosrpski fanatizam bilo bi neophodno ubrzati i
dovršiti proces uključivanja Crne Gore u EU i na taj način, kao i u
slučaju Hrvatske, staviti do znanja velikosrpskom nacionalizmu da od
njegovih ambicija nema ništa.
Aleksandar Sekulović |
