|
Mirko Đorđević: Hiljade i desetine hiljada slušalaca Peščanika
očekuje da im neko čestita jedan ovakav praznik, simbol, koji već u
svojoj definiciji sadrži himnu životu, a ne smrti. Veliki četvrtak,
Isusa hapse, petak – raspeće, Golgota, a u treći dan, u nedelju, on
je vaskrsao. Strasna sedmica, pasha, strasna od stradanje, pa dolazi
Svetla nedelja, koju zovu i trapava sedmica, pa iza Uskrsa dolazi
Tomina nedelja, kada smo kao ljudi slabi i sumnjamo i pitamo se.
Ništa kod sve četvorice jevanđelista nije ni naivno, ni nametnuto
kao primitivna predstava da je neko uhapšen, pogubljen i u treći dan
ustao iz groba i hodao ulicama. Zapazićete da trojica jevanđelista o
tome vrlo oskudno govore, ali Luka tome posvećuje desetak punktova u
24. glavi na čudesno zanimljiv način. Sahranjen je Isus, skinut s
krsta i sahranjen. Tu je ona divna devojka, večna njegova saputnica
iz gradića Magdale, mi je zovemo Marija Magdalena, koja je posle i u
Rim došla, donela ono jaje caru Tiberiju. To su ljupke legende.
Marija je prva došla i saznala je, ali niko ne veruje. Apostoli,
koji su sledili učitelja do pogubljenja, koji su prisustvovali
svemu, totalno su bili klonuli, izgubili su svaku veru. Luka to na
čudesan način priča, to su neponovljivo, blistavo lepe stranice
svetske proze.
Oni idu u Emaus, to je neko seoce, stari prevodioci kažu – na
dvanaest potrkališta od Jerusalima. To je danas Tibeh, prigradska
autobuska stanica, jedno malo mestašce. Dakle, oni idu u Emaus.
Spušta se noć. Ali odjedanput imaju dokaz da se nešto dogodilo, da
je neko sa njima. Imaju jedan dokaz i zamislite koji je to dokaz –
osećaju da u njima srca bukvalno gore, ubrzano kucaju, znoje se. To
je trajalo trenutak, više nisu nikog videli, ali se u njima
probudila nada da i posle svih tragičnih lomova u životu, u čoveku
živi taj tračak nade. I ta energija nade, to je smisao Uskrsa.
Danas se u nekim predstavama bukvalno govori – Isus je ustao iz
groba i sad hoda. Nije reč o takvom vaskrsenju, nego je reč o
probuđenoj nadi kod ljudi, koji su u tom momentu, dok pada noć,
izgubiljeni i očajni. Rimska policija im je za petama, mogu biti
svakog časa uhapšeni kao Isus, ali oni osećaju da čovek ne može da
živi bez te nade. Bloh to zove princip nada, to je smisao Uskrsa.
Onaj ko je stajao, znate, kao što sam ja imao prilike da stojim,
pred originalnim platnom Rembrantovim Putnici za Emaus, ne može da
ne oseti ovo uzbuđenje. Ili onaj koji sluša Hendla ili Baha, Pasiju
po Mateju. Šta su crkve kasnije u istoriji činile od tog simbola, to
je posebna priča, ali Uskrs taj smisao ima – pobedu života nad
smrću. Čovek na kraju bez tog principa ne bi mogao da opstane.
Živeti nekog smisla ima, voleti nekoga i da te neko voli nekog
smisla ima, to je dokaz postojanja. To jevanđelisti navode kao
jedini dokaz vaskrsenja – zar se ne sećate, dok je išao taj
tajanstveni putnik u sumraku sa nama, u nama su gorela srca, znojili
smo se, nešto se događalo. To je njima dokaz. Emocije, nade su
takođe činjenica. To je smisao Uskrsa.
Tu su simboli, poput one divne saputnice, bosonoge devojke koja je
posle Magdale došla i u Rim i bila primljena kod cara Tiberija. Car
je po protokolu bio dužan da primi iz dalekih provincija sve koji
dolaze, ali carski protokol je predviđao i da svako ko dolazi pred
cara prema onome šta je i ko je, donese poklon. Ona ništa nije
imala, donela mu je jedno jaje. Zanimljiv je dijalog među njima koji
se sačuvao. Ama, devojko, pita on nju, kako može mrtav čovek da
vasrksne. Ona ne ume da odgovori Rimljaninu, ali mu kaže – znate
šta, tu se nešto dogodilo. Navodno, legenda tu ulazi u svoje
značenjsko polje – jaje je pocrvenelo.
Svetlana Lukić: S obzirom na to šta živimo više od deceniju i po,
teško je sa tom nadom.
Mirko Đorđević: Nada se razlikuje od drugih ljudskih emotivnih
stanja po tome što ne postoji ni četvrtina, ni trećina, ni polovina
nade. Ili je nada ili nije nada i ona čoveka nosi. Na kraju krajeva,
da to nije tako, ne bi to sabralo toliku energiju ljudske volje,
ljudskoga žrtvovanja, da podižu hramove, da države, ako hoćete,
ponekad i ratuju radi toga, čega sve u ljudskoj slabosti nije bilo.
Rekoh vam malo pre, proći će Uskrs za koji dan, dolazi Tomina
nedelja, nedelja nevernog Tome. On nije verovao, hteo je da opipa,
bukvalno da opipa i njemu je odgovoreno – lako je verovati u ono što
vidiš, ispitaj sebe šta je jače od tog očevidnog, tu je snaga vere.
Ostalo su priče, koje emituje ministarstvo istine ministra
Radulovića.
Ljudske slabosti, i u delu hijerarhije u crkvama, uprljale su i
krvlju umrljale Isusovu poruku – krvlju, ratovima. Nikad nisam bio
uzbuđeniji nego jednoga dana kada sam slušao propoved pokojnog pape
Jovana Pavla II, koji je rekao – mračna je i strašna istorija naše
crkve. Mračna i strašna. Hrišćanstvo na Balkanu, pa i kod nas, nije
uhvatilo dublje korene, mnogo su jače drevne, paganske naslage
osvetoljubivosti, zlopamćenja. I kada se hrišćanstvo svede na
etničku meru, nije nikakvo čudo što mi imamo kod intelektualaca
slavljenje smrti, bukvalno intelektualnu nekrofiliju. Užasnut sam
mnogo čime od onoga što otac nacije, Ćosić, piše. Jedan njegov zapis
ovako glasi, molim vas, ne znam da li vam je poznat. Zapis je sa
broda Galeb, on danima putuje – svuda naokolo pučina, more, grozno,
nigde groba! Tako glasi zapis.
Na kraju krajeva, i nad našim kolektivnim pamćenjem stoji mračna,
crna pečurka Srebrenice i Vukovara, i ako do tog suočenja ne dođe
teško da ćemo mi iskoračiti na ovaj put nade o kojem govorimo. Ali
ta hrabrost je hrabrost posebne vrste. Ja sam bio užasnut mnogo čime
kao i svi, ali kad sam video kako otac Gavrilo sa Trebnikom u ruci
blagosilja ubice, koje pokosiše one nesretne dečake oko Srebrenice,
postalo mi je jasno da smo se upisali u jednu crnu i mračnu knjigu,
u kakvu dosad upisani nismo bili.
Pratio sam raspravu o ovom zakonu o verskim zajednicama u skupštini
Srbije i iznenadio sam se niskim nivoom političke kulture, ljudske
kulture, rečima koje ne obavezuju, besmislicama koje smo tamo čuli.
Jedan socijalistički prvak, molim vas, za govornicom skupštinskom,
da li je to bio Dačić, kaže – postoje katolicizam, pravoslavlje i
protestantizam, čiji je tvorac Martin Luter King.
Ako ima lika u ukupnoj ljudskoj istoriji na kojem mrlje nema, to je
doista Isus. Mnogo je propovednika bilo u njegovo vreme i pre
njegovog vremena. On je nov po tome što je sabrao u žižu tu ljudsku
nadu i ponudio nešto što je ljudsko, pa i nadljudsko. Niko ipak pre
njega nije smislio sintagmu – praštajmo onima koji nas mrze. Taj
njegov maksimalizam ljubavi je u službi izgradnje jedne kulture,
koja bi bila zaista ono o čemu je Marks sanjao – da se jednom okonča
praistorija i da počne carstvo slobode. U tome je velika tajna.
Najuzbudljivije su svakako njegove propovedi – Blago onima koji mir
grade, sinovima će se Božijim nazvati. Dakle, ničeg misterioznog u
njegovoj sintagmi nema – sinovi Božiji, onaj koji ima vrline, koji
mir gradi.
To nije bio naoružani prorok. Bilo je i pre njega i u njegovo vreme
naoružanih proroka, koji su imali policije, vojske, partije, armije.
On je prvi primer nenaoružanog proroka. On je izabrao veliku istinu
– ako je ovaj svet nastao od jedne reči koju ne možemo pojmiti i ta
reč postala telo, onda ta reč mora i da vrati čoveka toj istini, u
protivnom vladaće carstvo životinjsko, velika riba gutaće malu ribu.
To je zaista velika novina. Isus ima još jednu uzbudljivu osobinu.
Proroci su pisali, klesali u kamenu, traktate objavljivali, Isus
nije ništa pisao. On je verovao u reč ljudsku, koja od jednog do
drugog, do trećeg treba da dopire. Ja ozbljno verujem da ta energija
nade koju je probudio, ni za ovih 2000 godina nije potrošena. Ako je
ikome tako nešto potrebno danas, onda je to nama Srbima, u ovom
momentu totalnoga rasula. Mi više nemamo veliku državnu moć, nemamo
finansijsku moć, mi nemamo vojnu moć, vojska nam se raspala. Naše
stanje se zaista može uporediti sa onim posle kosovske bitke,
despotovine, kada države više nije bilo, sve se to smanjivalo do
pada Smedereva. Mi smo danas kao država u razmerama Srbije despota
Đurđa Brankovića.
I kad o tome govorim, ja znam da se mnogima čini da su sve ovo
mitovi. Nisu mitovi. Ako nešto angažuje volju, da se čovek podigne
bolestan, umoran, da nešto čini, i to je činjenica. I ljubav i strah
i nada, i to su činjenice. Tu je snaga Isusova.
Apostol Pavle je moja opsesija, a bio je policajac koji je gonio
hrišćane, izvlačio je ljude na najmanju dostavu iz kuće i na ulici
ih maltretirao, hrišćane. Kasnije je doživeo onaj preporod. Jevrejin
po nacionalnosti, vaspitavan na svicima Tore, Grk po filozofskom
obrazovanju, Rimljanin građanin, on nosi u sebi tri identiteta. Bez
apostola Pavla ne bi bilo hrišćanstva, Hristos bez njega ne bi
uspeo, hrišćanstvo ne bi uspelo. On je kao čovek svoga vremena imao
sve šanse da krene dublje u Aziju, tamo bi našao plodnije tle za
svoje učenje o seobi duša, o životu posle smrti, ali on se odlučio
za nešto drugo – da ide u Evropu. On često pominje jednu ovakvu
misao, koja je meni duboko uzbudljiva. Postoje momenti, kaže on, u
životu kada mi propovedamo naše istine, principe, pišemo traktate,
ali postoje kudikamo značajniji momenti – kada se u nama neka istina
kondenzuje tako da postane empirijska činjenica, koja je jača i od
nas i od našega razuma. Tada, kaže on, ja osećam – te su mi reči
najuzbudljivije – da mi neki glas govori – u ovom mračnom, strašnom
vremenu ratova, prodaje, čerečenja, spaljivanja, kada padaju
carstva, kreni da ponavljaš ono što deluje suludo, u šta skoro niko
ne veruje. Ako nećeš ti, šapuće mu taj glas, ko će. Ako nećeš sad,
kad ćeš. |
