|
Nebrojeno puta se pokazalo da je trauma moćan pokretač umetničkog
stvaralaštva. To nije čudno, jer se dejstvom beskrajnog ponavljanja
i ponovnog doživljavanja traumatičnog iskustva odigrava snažan
psihološki mehanizam sublimacije proživljenog iskustva koje će, ili
potonuti u dubine nesvesnog ili poput erupcije vulkana eksplodirati
iz nutrine u spoljni svet. ,,Neiskazana osećanja nikad ne umiru.
Bivaju živa sahranjena. Ispoljavaju se kasnije na ružnije načine'',
pisao je svojevremeno Sigmund Frojd. Ovim stavom bi se moglo
objasniti često ispoljeno iskustvo da žrtva neretko postaje
agresivna u nekoj neočekivanoj situaciji. Prevedeno na kolektivno
iskustvo, poduprto ideologijom žrtve i osvete, vidljivi su primeri
beskrajnog ponavljanja nasilja koja na kraju vode iscrpljujućim
samouništavajućim procesima. Dodirujući kolektivne slojeve
arhetipskog iskustva, umetnost progovara katarzičnim kolektivnim
glasom, oslobađajući nagomilane i potisnute energije, doprinoseći
kolektivnom izlečenju od traume.
Srebrenica je primer takvog traumatičnog iskustva. Istovremeno i
simbol za sva ona stratišta Bosne, ona postaje epicentar kolektivne
pažnje u kojem se ukrštaju brojni elementi, od ličnih tragedija do
iskušenja civilizacijskih vrednosti, međunarodnih pravnih presuda za
genocid, ali i političkih projekata poricanja genocida. Stoga je ona
žižna tačka ne samo za dva naroda, bošnjački i srpski, već i dve
države, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju. Ali, istovremeno, ona je i
više od toga: istovremeno i pitanje regiona kao i međunarodne
zajednice, jer, zločin genocida je organizovani zločinački poduhvat
po definiciji, a svaka organizacija podrazumeva pre svega nameru, a
potom i realizaciju na organizovan način. Stoga i nakon 26 godina,
obeležavanja ovog stradalaštva uz pokop pronađenih posmrtnih
ostataka žrtava ostaju brojna pitanja pred svim akterima ovih
događaja. U Bosni se već 17 put pokreće ,,marš mira'' putem
srebreničkih žrtava, kao način suočavanja sa traumom i mirotvorna
poruka i sigurno je da ovaj čin ima katarzično dejstvo. Pojedini
bosanski umetnici su napravili čitave cikluse posvećene ovoj
tragediji, doprinoseći kulturi sećanja na nju. Moglo bi se reći da
je Srebrenica postala simbolom stradalaštva bošnjačkog naroda u
Bosni i to ne samo u poslednjem ratu. Sa druge strane u Srbiji,
evidentan je projekat poricanja genocida i razvijanje narativa o
srpskim žrtvama genocida kroz simbol Jasenovca, kojim se proteže i
do ovog poslednjeg rata. Ovo bi ukazivalo da se istinski nije prošlo
kroz istorijske traume i da se narativ žrtve potencijalno hrani
novim žrtvama. Za postgenocidno društvo opterećeno i brojnim drugim
problemima, to su sve tabui kojih bi se moralo biti svestan.
Činjenice su da je još uvek dominantan monolitni nacionalni
identitet, kreiran na ideološkim osnovama preovlađujuće
nacionalističke svesti koji se protivi individualizaciji
odgovornosti za zločin genocida. Sasvim prirodno, ova svest presude
o genocidu doživljava na kolektivnoj osnovi, jer ne razlučuje
individualni od kolektivnog identiteta. Ovde je individua shvaćena
kao organski deo kolektiviteta, nerazlučiva od njega, a sama
bazirana na kolektivnim mitovima, ideologijama i fobijama. Stoga je
i genocid-fobija, realnost a ne tek puki terminološki konstrukt.
Klupko u koje su se uvezali žrtva i zločin, može postati
nerazmrsivo. Stoga ova fobija traži pažljivu političku
racionalizaciju da bi se ova pitanja usmerila ka civilizacijskim
ishodištima. Međutim, treba biti svestan i onih racionalizacija koje
negiranjem objektivne realnosti istrajavaju na starim i od realnosti
poraženim idejama, jer se u osnovi taj poraz ne priznaje. Tim više
što je evidentno da uprkos pravnim presudama, genocidni akti se
nagrađuju. I ovde se očituje ničeanski stav da je moral izmišljotina
slabih, pa je shodno tome genocid ishodište jakih. Stoga se
počinilac genocida ohrabruje da taj čin svaki put ponovi.
Nesankcionisan, genocid vodi direktno u zakon jačeg, zakon džungle,
odnosno u varvarstvo. Stoga, projekat poricanja genocida nije tek
puka ćutnja, to je poruka, inače epska i dobro poznata, od ranije
upućena ,,bosanskoj vlasteli'' - ,,hrani sina pa šalji u vojsku,
Srbija se umirit ne može''. Potencirana vojnim vežbama / na Pešteri,
naročito/, poruka je i drugim okolnim prostorima –,, vreme radi za
nas i našu borbenu moć, vratićemo što smo izgubili i prisajediniti
što smo osvojili. Srpski svet nije samo san, već potencijalna
realnost koja će uskoro biti realizovona. Priča iz devedesetih nije
završena, Srbija nije poražena, velike pobede su na korak''.
Ostavićemo ovaj diskurs po strani, kako bi ukazali na neposredni
povod ovom tekstu.
Pozorišna predstava u Novom Pazaru, „Srebrenica – kad mi mrtvi
ustanemo“, reditelja Zdravka Pakovića, završava širenjem zastave
Republike Srbije na kojoj su ispisana imena svih 8372 srebreničke
žrtve. Ovo je snažno umetničko delo tzv. ,,savremene umetnosti''
koja se bavi kontekstima. Ovo umetničko delo, koje vidim izloženo u
Muzeju savremene umetnosti i na zidu Skupštine Republike Srbije,
potencira ono što haške presude nisu učinile – ulogu i odgovornost
Srbije za dešavanja u Srebrenici kao učesnicu u ratu. U tome jeste
suština projekta poricanja. Brojna su pitanja koja stoje pred
Srbijom, a ona neće nestati pred ovim projektom poricanja, šta više
uporno će čekati na te odgovore koji kriminaliziju i deo međunarodne
zajednice. Kao što uostalom, ni pitanja o ,,zelenoj transverzali'',
,,oslobodilačkom ratu Srba u Bosni'', ,,islamskom fundamentalizmu'',
,,beloj al-kaidi'', čekaju malo ozbiljnije elaboracije od onih
izrečenih od lokalne islamološke pameti, koja, suočena sa presudama
Ratku Mladiću, lakonski usmeri na Andrića. Naime, tu su svi
odgovori. A hoće li biti? umetnost postavlja pitanja i locira
probleme, ali ne daje odgovore. Nešto moramo i sami, za početak
pogledati u ono magično /ne više islamsko/, već velikosrpsko
ogledalo, koje je religiju izobličilo u ideologiju krvi i tla. U
ovom slučaju, to ogledalo se konkretizuje na najozbiljniji umetnički
način, u pomenutoj zastavi. Pa i da je samo ovo, bilo bi dovoljno od
pomenute predstave i gospodina Pakovića.
Ps. ČEKAJUĆI PAKOVIĆEVU PREDSTAVU o kojoj sam imao informaciju ali
ne i kompletni doživljaj in vivo. |
