|
Ako su fudbalske utakmice s navijačkim grupama iole ozbiljan
pokazatelj aktuelnih relacija u društvu i stanja međunacionalnih
odnosa, kao što se to čini na prvi pogled, bar kad igraju timovi
čije grupe navijača razdvaja nacionalna pripadnost, kao što je to
bio slučaj sa utakmicom između Partizana i Novog Pazara, nešto
zaista škripi na relaciji između ,,srpskog sveta'' i Bošnjaka.
Sintagma ,,srpski svet'' ovde nalazi mesta zbog toga što su se o
ovim dešavanjima oglasili i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i
ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, koji je predsednika
Vučića promovisao u predsednika svih Srba, i čoveka koji će na miran
način, bez ispaljenog metka napraviti srpski svet. Istina, retorika
predsednika Vučića prema Bošnjacima znatno se razlikuje od njegovih
saradnika i tu nastaju šumovi koji očito smetaju bošnjačkom uhu.
Najpre je Milorad Dodik izvređao Bošnjake /valjda se to odnosi i na
one u Sandžaku, a ne samo u Bosni/, stigmatizujući ih do nivoa
ljudskog smeća kojem ostaje samo da bude počišćen, a potom su na
utakmici u Novom Pazaru uz skandiranje parole ,,Nož, žica,
Srbrenica'', razvijene i slike ratnog zločinca osuđenog za genocid u
Srebrenici. Valjda je poruka jasna, pa čak iako dolazi od jedne
navijačke grupe. Istina, Vučićeve reči da želi sa Bošnjacima
otpočeti dijalog i uspostaviti bratske relacije, kakve priliče
srpsko-bošnjačkim odnosima, ne nailaze na plodno tle u Bosni iz koje
podsećaju, da bi Srbija s Bosnom trebalo da razgovara kao sa
državom, a s Bošnjacima u Srbiji može razgovarati do mile volje.
Nezavisni analitičari ne propuštaju da podsete da je uslov za bilo
kakve razgovore s Bošnjacima - priznanje genocida. U tom začaranom
kolu gube se reči predsednika Vučića, a ostaje nejasno da li je reč
o ozbiljnoj državnoj politici ili samo o ličnom stavu i željama.
Naravno, tema je ozbiljna, što bi trebalo da znači da joj tako i
treba pristupiti, ali se upravo na ovoj temi pokazuje složenost
pitanja i aktuelne situacije. Ako u Vučićevim rečima ima iole
iskrenosti, a interes Srbije jeste uspostavljanje dobrih i bratskih
odnosa sa Bošnjacima, u tom smislu Bošnjaci u Srbiji bi bili snažna
karika u takvoj politici. Međutim, svedoci smo da Dodik ima
drugačiju viziju i odnos prema Bošnjacima. I ovde nastaje krupan
nesporazum između ova dva politička lidera i predsednika. Svako
približavanje Bosne kao države ,,srpskom svetu'', značilo bi, ako ne
unitarizaciju bosanskog političkog prostora, a ono bar skladne
odnose između dva bosanska entiteta i funkcionalnu bosansku državu.
A, tamo bar zasad, stvari ne idu u tom pravcu. Dakle, pred
predsednikom Vučićem je zahtevan zadatak pripitomljavanja
predsednika Dodika, ili njegovo puštanje niz vodu, tj. mutnu Drinu
koja deli ove dve zemlje. Naravno, tu je i pitanje da li on to može
i kada bi hteo da uradi. Biće ipak da je Dodikova sudbina u nečijim
drugim rukama, što nedvosmisleno svedoči o tome da Vučić nije
nikakav lider svekolikog srpstva, pa i njegove namere da sa tih
pozicija razgovara s Bošnjacima kao narodom, padaju u vodu. Zaista
Vučić može razgovarati s Bošnjacima u Srbiji koji, podsećanja radi,
imaju Nacionalno veće koje takođe ne pokazuje potrebno jedinstvo.
Njegove reči nakon utakmice u Novom Pazaru, kao da zahtevaju
otpočinjanje ovog dijaloga. ,,Moramo kao ozbiljni ljudi i narodi da
razmišljamo o budućnosti. ...Nema problema, onda nam recite da to
nema veze sa sportom i da je nešto drugo''. Međutim, ma koliko
naglašavao da je ,,apsolutno neprihvatljivo'' skandiranje parole
,,Nož, žica ,Srebrenica'' i ,,Ratko Mladić'', ostaje pitanje koliko
je u pravu kad zaključuje da su ,,navijači, naročito Pazarovi
pokazali šta iskreno misle - važno je šta misle o Srbiji i koliko su
podele duboke'', zaključivši da su urušavali ustavni poredak. Dakle
ostaje pitanje šta su fudbalske utakmice u Srbiji, sportski ili
politički događaji? Da ovo pitanje nije nesuvislo pokazuju i
reakcije iz sveta, na primer, američkog Stejt departmana koji je
naglasio da je veličanje ratnih zločinaca i genocida neprihvatljivo,
kao i potparolke Evropske komisije koja je istakla da je ,,veličanje
ratnih zločinaca, revizionizam i poricanje dokumentovanih i
utvrđenih činjenica o ratnim događajima, uključujući ratne zločine,
u suprotnostima sa evropskim vrednostima.''
Da u Sandžaku zaista postoji naglašena emotivna napetost pokazuju
učestala ubistva i nasilje o čemu je emotivno govorio i narodni
poslanik Moamer Zukorlić, upozorivši da će eventualno pozvati narod
da se naoruža kako bi se zaštitio od nasilja.
Ipak čini se da su u ovoj situaciji najpribraniji glasovi običnih
ljudi. Tako jedan komentator kaže: ,,Ljudi da se ne lažemo,
Novopazarci su divni domaćini, i jako gostoprimljiv narod, a to što
postoje ljudi kako u politici, tako i u nekim krugovima, koji
odskaču od normalnog sveta ima svuda pa i kod nas. Mislim da su
mediji ti koji takve nebitne stavove određenih persona dižu na viši
nivo, što ovima i odgovara, ali u suštini sukoba ovde ne može biti,
bar ne protiv Srba koji su manjina i koji godinama žive u slozi sa
njima''. Drugi komentariše: ,,Orić nije zločinac, za to mora da
postoji presuda, kada to jednom shvatite, i prihvatite genocid u
Srebrenici, biće vam mnogo lakši i lepši život. Do tad, gledajte
svoja posla..''
Reklo bi se da sve ima prizvuk početka predizborne kampanje, gde
Novi Pazar ima svoje mesto. Međutim, moglo bi se reći da je ovo i
snažna slika u malom, šireg prostora i ukupnih problema, pa shodno
tome i neuralgična tačka, ali i moćno ogledalo razobličavanja
svakojakih strategija i nakana. Za početak, nije loša ideja da
predsednik inicira nekakve forme dijaloga u Sandžaku. Bošnjaci i
Srbi jesu braća, ali se stiče utisak da se u svemu ovom više radi o
bratskim srpsko-srpskim odnosima, onim sa obe strane Drine. |
