|
1912. godine u Prvom balkanskom ratu Srbija je vrlo brzo vojno ušla
na Kosovo i ta teritorija vrlo brzo je pripojena srpskoj državi uz
teritorije Sandžaka i dela Makedonije. Novine su tada bile pune
patriotskih usklika, govoreno je da je osvećeno Kosovo, da je
ostvareno Lazarevo obećanje, da je vraćena srpska srednjevekovna
država i tako dalje. Tom patriotizmu u tom trenutku niko nije
odoleo, pa čak ni večito cinični Skerlić. Međutim, dobitak te
teritorije 1912. godine pokrenuo je u srpskoj skupštini 1913. godine
jednu strašno zanimljivu raspravu, na koju mislim da smo dužni da se
danas vratimo i da počnemo od nje kada razmišljamo o tome kako je
Srbija uspela za jedan vek da izgubi deo svoje teritorije. Ta
skupštinska rasprava vodila se oko teme koju su oni tada zvali -
uređenje novih krajeva, dakle, kakav će se politički poredak uvesti
na teritorijama koje su tada pripojene, dakle, na Kosovo, u
Makedoniju i Sandžak.
Vladajuća Radikalna stranka Nikole Pašića smatrala je da u tim novim
krajevima treba da se uvede specijalni vojno-policijski režim, da su
to krajevi koji nisu dovoljno kulturni, kako su govorili, da oni
nisu dovoljno politički razvijeni, da se ustav Srbije, koji je
zaista bio demokratski, ne može proširiti na te nove krajeve, da oni
ne mogu dobiti pravo glasa, da ti novi stanovnici, a podsećam, to je
bilo oko milion ljudi na Srbiju koja je pre tih ratova imala negde
ispod 3 miliona ljudi, ona je sa tim novim krajevima dobila još
jedan milion, dakle, radilo se o gotovo trećini stanovništva
tadašnje Srbije. Opozicija je vrlo žestoko ustala protiv takvog
koncepta govoreći da su to građani Srbije, da ih moramo tretirati
jednako, da oni moraju osetiti zadovoljstvo što više nisu u
Osmanskom carstvu, što su sada ušli u sastav Srbije, da oni moraju
dobiti politička prava, da se mora izvesti agrarna reforma, da ti
ljudi dobiju vlasništvo nad zemljom. Da se mora čitav niz evropskih
reformi tamo sprovesti da bi oni osećali neku vrstu zadovoljstva što
su promenili svoj državni status. Ta rasprava trajala je nekoliko
meseci i naravno kao pobednik iz te rasprave izašla je većinska i
vladajuća Radikalna stranka Nikole Pašića i tamo je uveden poseban
vojno-policijski režim. Dodatan problem bio je u načinu na koji je
taj režim sproveden, jer niko od činovnika, niko od policajaca, niko
od vojnika nije hteo da ide tamo.
Hteli smo teritorije, ali nismo hteli njima da vladamo demokratski,
evropski, civilizacijski, tako da se tamo odlazilo po kazni, pa bi
kažnjeni činovnici, a činovnici su u Srbiji najčešće bili kažnjavani
zbog korupcije, odlazili tamo da rade u opštinskim, poštanskim,
železničkim i ostalim državnim poslovima. Kažnjeni policajci, koji
su recimo tukli u Srbiji građane, pa su zbog toga bili kažnjeni su
odlazili tamo, kažnjeni oficiri. I mi smo dobili jednu, ne samo u
pravnom smislu posebnu upravu, jer ti ljudi nisu imali pravo glasa i
na njih nije bilo prošireno važenje ustava Srbije, već smo dobili
jednu kažnjeničku, legionarsku ekipu koja je sprovodila svoju ličnu
volju, koju više niko nije mogao da kontroliše, jer su se ti ljudi
samim tim što su po kazni bili poslati tamo, dodatno loše ponašali,
jer su imali još i tu vrstu besa prema državi koja ih je na taj
način kaznila.
Razmislimo samo na primer o tome šta je Austro-Ugarska uradila za
svega 30 godina vladavine u Bosni i Hercegovini. Austro-Ugarska je
ušla u Bosnu i Hercegovinu posle Berlinskog kongresa 1878. i 1908.
je anektirala Bosnu i Hercegovinu. Za tih 30 godina u Bosni i
Hercegovini je sagrađeno otprilike sve ono što i danas možemo u toj
zemlji da vidimo, počevši od reprezentativnih državnih zgrada, do
celokupne infrastrukture, svih puteva, železnice, svega modernog što
i danas u Bosni i Hercegovini postoji. I zahvalnost stanovništva
Bosne i Hercegovine prema Austro-Ugarskoj ostala je na neki način
trajna i u istorijskom pamćenju Franjo Josif je ostao kao neka vrsta
našeg cara koji nam je doneo vodu i kanalizaciju i puteve i zgrade i
železnicu i tako dalje.
Srbija je, dakle, 1912. na Kosovo, Sanžak i Makedoniju uvela vojni
režim i nije uvela ništa od svega ovoga što se recimo desilo u
slučaju odnosa između Austro-Ugarske i Bosne i Hercegovine. I zbog
toga ja mislim da mi moramo da razmišljamo u tom pravcu, ako želimo
da Srbija uspostavi neku kopču prvo sa sobom, a onda i sa ostatkom
sveta, odnosno u čemu je problem Srbije da komunicira sa onim
drugim. Srbija se tada povećala za ovu teritoriju koju pominjemo, a
već 1918. godine ona je ušla i u još jedan potpuno novi sklop sa
narodima koje do tada nije poznavala, ušla je u Jugoslaviju, i to sa
svojim konceptom centralizovane i unitarne države.
Taj koncept sudario se sa konceptima svih drugih naroda koji su
smatrali da je Jugoslavija neko oslobođenje u odnosu na
Austro-Ugarsku, da će njima biti bolje, da će dobiti demokratiju, da
će dobiti agrarnu reformu koju sam već pomenula, da će dobiti više
nacionalnih prava. I vrlo brzo, već pri izglasavanju vidovdanskog
ustava oni su shvatili da će u novoj državi oni imati manje prava i
manje demokratije i da nikada neće biti rešeno agrarno pitanje, i da
nikada neće biti unifikovano školstvo te države, da se nikada neće
uraditi ništa ozbiljno na zajedničkoj kulturi za svih tih 20 godina
postojanja.
I onda smo ušli u Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju,
koja je posle u Srbiji shvaćena kao neka vrsta kazne zbog toga što
je bila federativna, pa se kasnije, 80-ih, kada je došlo do buđenja
srpskog pokreta, govorilo da je federalizacija i pravljenje tih
federalnih granica bilo kazna za Srbiju. Dakle, federacija se nije
razumela.
Srbija je, kada je nastala kao država u XIX veku, bila gotovo
etnički homogena država, dakle, tu su 98 odsto živeli samo Srbi,
prema tome Srbija u svom državnom okviru nije imala iskustvo sa
drugima. Ona je bila etnički homogena i njeno prvo iskustvo s
drugima i njen prvi problem s drugima počinje tek 1912. sa
pripajanjem Kosova, Makedonije i drugih, kada smo dobili prvi put
neko stanovništvo koje nije bilo isključivo srpsko, isključivo
pravoslavno. Međutim, kada ja govorim o odnosu većine i manjine, ja
ne mislim samo na odnos većinskog i manjinskog naroda, koji se
pokazao kao nesrećan tokom ovog izmeštenog XX veka o kome danas
govorim. Ja govorim i o odnosu političke većine i političke manjine,
taj odnos je bio uvek pogrešan i postavlja se pitanje u čemu je tu
problem.
Jedan od problema sigurno dolazi od načina na koji se u Srbiji
dolazilo na vlast. Izuzev u nekim slučajevima 1905. i 1906. godine,
u Srbiji se uvek na vlast dolazilo prevratom i taj prevrat je uvek
podrazumevao revanš, osvetu prema prethodnoj političkoj eliti koja
postaje manjina. Dakle, nije postojalo iskustva regularnih i
normalnih smena vlasti u kojoj je većina većina na jedan kratak rok,
ali svesna toga da će postati manjina i da je to ciklus koji zapravo
disciplinuje demokratiju i disciplinuje jednu modernu političku
kulturu. Ne, kada se dođe na vlast onda je vlast potpuna, kada se s
vlasti pada onda je osveta prema tebi, tvoje poniženje takođe
potpuno.
To se može vrlo lako videti kada se čita bilo koji od istorijskih
izvora, naročito kada se čitaju stenografske beleške narodne
skupštine. Onda se vidi da većina sebi daje sva prava i ona može da
izglasa šta god poželi i to najčešće čini uz ismevanje manjine, pa
čak i uz glasno pevanje u skupštinskoj sali. Većina saopštava
manjini da većina ima pravo da greši, većina saopštava manjini da
ona može i da ima pravo da izglasa i nešto što nije po zakonu, jer
tako misli većina. Na primedbe manjine da nema demokratije bez
manjine, da je manjina legitiman deo demokratskog postupka, da nema
ni jedne procedure koja ne uvažava manjinu i da se demokratija ne
meri pravom većine već pravom manjine, većina je jednom prilikom
izjavila, evo, izabrala sam jedan citat koji sam našla u Radikalskoj
samoupravi - Manjina ima samo jedno pravo, kaže Samouprava, da sve
svoje staranje upravi na to da i sama opet postane većina i dok taj
uspeh ne postigne, mora se predati nemoći i isključenju. To je
uvodnik vladinog lista Samouprava, i to je ono što je pre 15 godina
onaj seljak rekao Vuku Draškoviću - Dođi na vlast, pa ću glasati za
tebe. To je večito ponavljanje tog modela.
Onda vi taj model prebacite na proširenu Srbiju 1912-1913, onda vi
taj model prebacite na Jugoslaviju, onda vi taj model prebacujete na
vaš odnos sa Evropskom unijom, doduše, vi sad tu više niste većina,
ali vi ste toliko izgubili odnos sa realnošću da vi sebe uporno
vidite kao centar sveta i ne vidite više realno svoje mesto. I vi se
onda nalazite u jednoj vrsti samoizolacije, to je ono o čemu smo mi
više puta u Peščaniku razgovarali – da naš problem ni najmanje nije
ni embargo, ni sankcije, ni izolacija spolja, da je naš problem ona
izolacija iznutra. I što se više bavim istorijskim istraživanjema,
ja postajem sve više svesna da je elita ta koja je sistematski tokom
XIX i XX veka sprovodila tu vrstu izolacije i mi se zbog toga moramo
zapitati zbog čega je to tako. |
