|
Bijesan zbog odluke predsjednika Vlade Kosova Albina Kurtija da
Nenada Rašića imenuje za svog ministra, a Radu Trajković za
Rašićevog zamjenika, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić nije birao
riječi: u direktnom televizijskom prenosu, sa pozicije šefa države
Srbije, premijera Kosova nazvao je „terorističkim ološem“, dodavši
da su Kosovari „izabrali najgori srpski ološ sa dna kace, koji
nemaju nikakvo poverenje u Srbiji, ali imaju poverenje Kurtija i
zapadnih agentura“.
U međuvremenu, premijer Kurti u Pragu predaje prijavu za punopravno
članstvo Kosova u EU, a predsjednik Vučić od KFOR-a traži da se
određeni broj srpskih vojno-policijskih snaga vrati na Kosovo. I dok
iz Moskve stiže predlog o ujedinjenju Srbije i Rusije, ambasador SAD
u Beogradu Kristofer Hil i specijlni američki izaslanik Gabrijel
Eskobar svoja podilaženje Srbiji pravdaju nastojanjem da
predsjednika Vučića nekako izvuku iz ”ruskog zagrljaja”.
Osvrćući se na uvrede koje je srpski predsjednik izgovorio na račun
premijera Kurtija, Rade Trajković i Nenada Rašića, kosovski filozof
i politički analitičar Shkëlzen Maliqi u intervjuu za Autonomiju
podsjeća da je od „te izuzetno nervozne reakcije” predsjednika
Vučića prošlo više od nedelju dana.
”U međuvremenu, Vučić je pokazao lepezu histeričnih političkih
raspoloženja, koja odaju čoveka koji se više ne snalazi u ulozi
političkog balansera, iako je verovao da se odlično snalazi. Vučić
je, naime, već duže umislio da se i danas, u uslovima izbijanja
novog ‘hladnog rata’, pregrejavanog u Ukrajini, može oponašati
politika koju je nekada, upravo iz Beograda, vodio Josip Broz Tito
kao ‘vođa nesvrstanog sveta’, vešto balansirajući između interesa
Zapada i SSSR-a. Pošto Vučič često boravi u Titovim vilama na
Dedinju, verovatno misli da baštini i politiku nesvrstanosti,
odnosno Srbiju vidi kao nautralnu državu. Problem je što on tu ulogu
igra sa kapacitetima sentimetalnog provincijalnog glumca”, kaže
Maliqi.
”Do sada je Vučićevo glumatanje opisivano kao ‘sedenje na dve
stolice’. Mislim da bi ispravnije bilo reći – sedenje na rotirajućoj
stolici, na kojoj se Vučić sada sve brže okreće, menjajući
prozapadnu za prorusku masku a i obratno. Ne čudi što ga je uhvatila
vrtoglavica: izgubio je i kontrolu šta i kako treba da govori. Otuda
vulgarne reakcije, neprimerane za normalnog i odgovornog
političara”.
AUTONOMIJA: Kako ocjenjujete potez premijera Albina Kurtija da u
Vladu uvede ministra Nenad Rašića? S obzirom na ranije odluke Srpske
liste o povlačenju iz kosovskih institucija, je li ova odluka
politički opravdana?
MALIQI: Premijer Kurti je prema Ustavu Kosova obavezan da u Vladi
ima predstavnike etničkih manjina i, izričito, određeni broj Srba.
Pošto je Vučić Srpskoj listi naredio da svi Srbi izađu iz kosovskih
institucija, ostavke su stvorile institucionalni vakuum u Vladi i
Skupštini Kosova. U tom smislu je naročito osetljiva postala
situacija u četiri opština na severu Kosova, u kojima su pomenute
ostavke praktično sasvim izbrisale lokalnu administraciju i
bezbednosne strukture. Za ostavke poslanika Skupštine Kosova postoji
procedura njihove zamene sa kandidatima koji su bili visoko
plasirani na poslednjim izborima. To se i dogodilo. Ipak, kada su
prozvana imena novih poslanika, gde su ponovo na čelu bili njeni
kandidati, Srpska lista je odlučila da prihvati zamenjene mandate, s
tim što ih je odmah i zamrzla.
AUTONOMIJA: Zašto? Šta je bio plan?
MALIQI: Cilj manevra bio je onemogućavanje kandidatima drugih
srpskih partija, voljnih da popune vakuum, da uzmu mandate Srpske
liste. Jedan od deset mandata ipak je, prema prioritetnim listama,
popunio Nenad Rašić iz Progresivne demokratske stranke – političkog
protivnika Srpske liste, čime je ispunio uslov za ulazak u Vladu
Kosova kao predstavnik srpske manjine.
AUTONOMIJA: Premijer Kurti je, dakle, iskoristio svoje pravo da
imenuje Rašića za ministra, a Radu Trajković za savjetnicu u Vladi?
MALIQI: Tako je. Ipak, ovaj potez kosovskog premijera vidim kao
”utuk na utuk”. Ako predsednik Srbije može otvoreno dirigovati
Srpskom listom i naterati je da bojkotuje kosovske institucije, čime
se, s obzirom na odredbe kosovskog Ustava, protivustavno ucenjuje i
pokušava paralizovati ne samo deo sistema na severu Kosova, već i
funkcionalnost celine kosovskih institucija, i kosovski premijer je
ocenio da može uzvratiti promocijom iskusnih srpskih političara,
koji drugačije vide položaj i perspektivu srpske zajednice na
Kosovu.
AUTONOMIJA: Beogradski mediji prenijeli su tumačenje bivšeg
predsednika Ustavnog suda Kosova Envera Hasanija da je ”premijer
Kurti, imenovanjem Nenada Rašića za ministra, prekršio Ustav“. Da li
je?
MALIQI: Oni koji prilježnije čitaju ustavne odredbe kažu da kosovski
premijer po jednom paragrafu ima diskreciono pravo da imenuje
ministre bez konsultacija sa Skupštinom i političkim partijama, ali
da postoji i drugi paragraf, koji ga obavezuje da za imenovanje Srba
u Vladu i državne položaje mora osigurati podršku dve trećine
srpskih poslanika u Skupštini. Zato jedni kažu „prekršio je Ustav“,
drugi „nije prekršio“. Odredba o dvotrećinskoj podršci srpskih
poslanika važi pri usvajanju zakona od vitalnog i opšteg interesa za
srpsku zajednicu, a ne i za popunjavanje upražnjenih mesta u Vladi,
za šta kosovski premijer prema Ustavu ima pravo.
AUTONOMIJA: Kako vidite konstantno sudaranje predsednika Srbije i
premijera Kosova? Mogu li njih dvojica zaista postići istorijski
sporazum koji su, inače, navodno načelno prihvatili u okvirima
francusko-njemačkog predloga, čiji je puni sadržaj još uvijek
nepoznat javnosti?
MALIQI: To je, čini se, velika enigma: zašto se, što je bliži
momenat razrešenja krize, i Kurti i Vučić ponašaju sve neurotičnije.
Predsednik Srbije, uprkos retoričkom zalaganju za sporazumno rešenje
Kosova, pokazuje nespremnost da staloženo radi na normalizaciji
odnosa sa Kosovom, baš kao da se boji rešenja. Sa druge strane,
premijer Kosova je tvrdoglavo opsednut preduzimanjem simboličkih
akcija dokazivanja Kosova kao suverene države, nestrpljiv da sačeka
veliki sporazum, zbog čega su mu EU i SAD tražili još malo vremena
za pregovore. Kurti se poziva na demokratiju, kaže da je narodu koji
ga je izabrao dužan „sprovođenje kosovskih zakona“, ali previđa
političku procesualnost problema.
Da bih pojasnio ovu konstataciju o previdu, moram se osvrnuti na
slepu mrlju u političkim pogledima Albina Kurtija, koji ga navode da
stalno ponavlja iste zablude.
AUTONOMIJA: Kakve zablude?
MALIQI: Od 2005. godine, kada je osnovao Pokret Samoopredeljenje!
(piše se sa uskličnikom i značenjem: Samoopredeljenje ili Suverenost
sada i odmah), Kurti previđa suštinu procesa koji je omogućio
proglašenje nezavisnosti Kosova u saradnji sa zapadnim silama.
Kosovo je, naime, nezavisno i (ograničeno) suvereno zahvaljujući
intervenciji NATO, koji je posle 1999. godine, preko KFOR-a, preuzeo
ulogu garanta za mir i sigurnost dok se politički bude rešavao
konačni status Kosova.
AUTONOMIJA: Kada smo kod “sudaranja” premijera Kurtija i
predsjednika Vučića, što se zapravo krilo iza nedavnog ”rata
tablicama” između Kosova i Srbij?
MALIQI: Rat tablicama je vrsta simboličke suverenističke tlapnje za
obe strane. Srbija brani praksu koja je apsolutno anahrona: tablice
koje se koriste na severu zemlje iz vremena su kada je Kosovo bilo
socijalistička autonomna pokrajina. Premijer Kurti, pak, želi da
preko tablica suverenistički pokori sever Kosova, da tamošnji Srbi,
kao i oni sa južne strane reke Ibar, priznaju realnost. Problem je u
tome što sve „suverene“ mere Albina Kurtija nisu politički
koordinirane sa Zapadom, a izazivaju seriju bezbednosnih kriza zbog
militantnih reakcija lokalnih Srba i zvaničnog Beograda. Kurti time
samo razgolićuje krhkost suverenosti Kosova, jer se u poslednjoj
instanci mora obratiti KFOR-u da skloni barikade koje postavljaju
Srbi.
Brisel i Vašington su stalno tražili od Kurtija da ne prenagljuje i
ne trči pred rudu, ponavljajući da je u pravu za tablice, za lična
dokumenta itd, jer mora da se radi na temeljnom sporazumu kojim će,
pored neupitne afirmacije nezavisnosti Kosova, jasno biti definisane
i garancije za srpsku i druge manjine, kako bi se zadovoljila i
primirila i druga strana.
AUTONOMIJA: Beograd insistira i na formiranju Zajednice opština sa
srpskom većinom, koja je predviđene Briselskim sporazumom. Zašto
Priština, pozivajući se na odluku Ustavnog suda, i dalje odbija da
primijeni ono što je potpisala u Briselu?
MALIQI: Briselski dijalog bio je relativno uspešan jer su potpisani
mnogi sporazumi koju su normalizovali odnose između Kosova i Srbije
i olakšali građanima komunikaciju i ostvarivanja elementarnih
ljudskih prava. Ipak, za nekoliko od tih sporazuma, veoma bitnih,
realizacija je blokirana, i to sa obe strane.
AUTONOMIJA: Zašto?
MALIQI: Zato što nije bilo saglasnosti o suštinskom statusnom
pitanju. Za Srbiju je Zajednica opština sa srpskom većinom bila
apsolutni prioritet, a Kosovo je smatralo da ona treba da se
realizuje tek na kraju procesa, kada se postigne završni sporazum.
Ustavni sud nije osporio formiranje Zajednice, već je ukazao na
manjkavosti u nacrtu predloga statuta, koji je dubiozno ostavljao
mogućnost proširenih izvršnih kompetencija te Zajednice, koje mogu
voditi ka neustavnom formiranju trećeg stepena vlasti, odnosno
Zajednice kao teritorijane autonomije. To nije bilo predviđeno
Ahtisarijevim planom, a ni Ustav Kosova ne dozvoljava autonomiju.
Zvanična Srbija je, pak, davala interpretacije koje su Zajednicu
videle kao približni pandan entitetu Republika Srpska, a to je na
Kosovu pojačalo strahove da bi Zajednica mogla postati blokirajući
faktor za normalno funkcionisanje Republike Kosovo.
AUTONOMIJA: Jesu li ta strahovanja opravdana? Ima li, dakle,
premijer Kurti pravo kada kaže da je ta Zajednica isto što i RS u
BiH?
MALIQI: Onako kako je Zajednica zamišljena, nema pravo. Naime,
Zajednica nije republika, čak ni autonomija u smislu da bi mogla
imati sve organe izvršne vlasti. Ipak, ima pravo da se pribojava
interpretativne lukavosti onih koji Zajednicu vide kao mogućnost da
se iz te jezgre izgradi teritorijalna autonomija za četiri opštine
na Kosovu, u kojima je srpska većina velika i kompaktna. Zvanična
Srbija nije krila aspiraciju da pripoji sever Kosova, otvoreno je
zagovarala podelu Kosova ili razmenu teritorija. Sada je pitanje
Zajednice postavila kao prioritetno. Premijer Kosova je, kao
platformu za razgovor, trebalo da pripremi predlog statuta
Zajednice, koji je saglasan sa Ustavom Kosova i Ahtisarijevim
planom. Međutim, on odbija i samu mogućnost formiranja Zajednice na
etničkoj bazi. Ipak, pošto je nedavno u Briselu postigao dogovor sa
Vučićem da će biti poštovani svi Briselski sporazumi, mislim da će i
Zajednica, kao deo tih sporazuma, biti formirana uz nekakve ustupke
i kompromise sa obe strane.
AUTONOMIJA: Nedugo nakon povratka iz Brisela, predsjednik Vučić se
obrušio i na EU. Jeste li očekivali neku reakciju Brisela?
MALIQI: Nažalost, Brisel nema izbora.
AUTONOMIJA: Kako nema izbora?
MALIQI: Vučić je jedina adresa u Srbiji sa kojom Brisel može
razgovarati, tražiti rešenja i postići dogovore.
AUTONOMIJA: O kakvim dogovorima govorimo ako Srbija traži da se
određeni broj vojno-policijskog osoblja – njih do hiljadu, vrati na
Kosovo, ako još nije uskladila svoju spoljnu politiku sa EU, nije
uvela sankcije Rusiji, destabilizuje region, miješa se u unutrašnja
pitanja susjednih država…?
MALIQI: Hteo sam da kažem da, nažalost, Srbija nema alternativni
politički stožer, lidera ili političku formaciju koja ima političku
snagu i kontrolu vlasti da tu zemlju privede u Evropsku uniju. Kada
je, pre deset godina, Vučić preuzeo vlast, srpska opozicija se
postepeno raspala, dok je Vučić postao dominatan politički faktor u
Srbiji. Obećavao je da će Srbiju uvesti u EU, da će rešiti kosovsko
pitanje (on je prihvatio Briselski sporazum!), zato su ga i Brisel i
Vašington videli kao nezaobilaznog aktera procesa sređivanja
sigurnosti i stabilnosti u regionu. To što je istovremeno održavao
bliske odnose sa Rusijom i Kinom nije smatrano kao prepreka za
podršku, u uslovima kada u Srbiji i nije postojala politička
alternativa. Od Vučića se očekivalo, a on je verovatno i obećavao
Zapadu, da će obuzdavati radikalizam Milorada Dodika u entitetu RS,
kao i da neće ometati ulazak Crne Gore u EU, a pohvaljivan je i za
uspostavljanje relativno dobrih odnosa sa Albanijom. Sve je to
stavljalo u drugi plan autokratske tendencije u upravljanju Srbijom,
kao i održavanje bliskih veza sa Rusijom. Sada je situacija
drugačija usled agresije Rusije na Ukrajinu. Vučić je u klopci, ima
veoma ojačanu desnu i prorusku opoziciju koja mu preti, i nije jasno
kako će se iz te klopke iskobeljati. Hoće li možda iz balona koji
pada najpre baciti teret Kosova ili će se odlučiti za sankcije
Rusiji? Možda će mu savetnici smisliti neku drugu kombinaciju.
AUTONOMIJA: ”Deo krivice za zastoj dijaloga snosi i Zapad”, kaže
direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov, dodajući da „nije
bilo dovoljno sinhronizacije između Vašingtona i Brisela. Tokom
krize oko tablica, sve je rešeno pozivom iz Vašingtona, što je na
neki način bilo poniženje EU”. Kada je riječ o dijalogu vaše dvije
zemlje, nedostaje li sinhronizacija Brisela i Vašingtona o kojoj
govori Popov?
MALIQI: Postoji rivalstvo SAD i EU, ali ono nije u smislu
subordinacije ili kvarnog spletkarenja. EU ima svoje probleme zbog
komplikcija oko konsenzualnog odlučivanja po mnogim pitanjima, pa i
nije jedinstvena oko Kosova; sa druge strane, američka diplomatija
je efikasnija. Nakon Ukrajine, Zapad sada deluje komplementarnije
nego ranije. Postoji dobra saradnja oko finalizovanja završnog
sporazuma o Kosovu, i ne treba se mnogo obazirati na personalne
odnose zapadnih diplomata angažovanih u našem regionu. Vašington
prepusta Briselu da vodi dijalog, ali kada god zatreba, interveniše
kako bi se krizne situacije rešile po kraćem postupku.
AUTONOMIJA: Da, ali američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil
pokazuje razumijevanja gotovo za sve teško razumljive poteze
zvaničnog Beograda, optužujući Prištinu za neuspjeh pregovora.
Mislite da su navedene ocjene ambasadora Hila utemeljene? Ima li
politika premijera Kurtija podršku SAD?
MALIQI: Stavovi Kristofera Hila utemeljeni su na strateškim
interesima SAD, kao i šire Zapadne alijanse. Vašington ne želi da se
Srbija strateški okrene prema Rusiji ili da postane ruski satelit.
Sa druge strane, ne samo Hil, već i Stejt Department, veoma su
nezadovoljni politikom Prištine, a postoje i zvanični demarši i
kritike postupaka premijera Kurtija.
AUTONOMIJA: Zašto ga kritikuju?
MALIQI: Kosovski premijer je izgleda po inerciji zadržao levičarski
impuls stalne sumnje u imperijalističke interese SAD. Sada se, nadam
se, prilagođava i omekšava; priznao je da je američki ambasador na
Kosovu mnogo obavešteniji od njega. Ipak, ne znam da li će mu to
pomoći da pridobije naklonost Amerikanaca. Gabrijel Eskobar je
nedavno poslao jasnu poruku da SAD neće nikada ostaviti na cedilu
kosovski narod.
AUTONOMIJA: Kako nerazumijevanje o kojem govorite utiče na političku
stabilnost Vlade premijera Kurtija?
MALIQI: Svakako utiče. Kurti je već na lokalnim izborima prošle
godine izgubio podršku koju je imao na opštim izborima, bio je u
ogromnom minusu od više od 100 hiljada glasova. Pretpostavljam da su
to bili glasači Demokratskog saveza Kosova, kojeg je Vjosa Osmani
usmerila prema Kurtiju. Reč je, inače, o izrazito proamerički
orijentisanim glasačima. U međuvremenu, Kurti još više razočarava i
zbog unutrašnje politike.
AUTONOMIJA: Očekujete li da nastavak dijaloga Srbije i Kosova
dodatno otežaju uvrede koje je predsjednik Vučić uputio premijeru
Kurtiju?
MALIQI: Dijalog nema alternativu. Vređanja su obostrana, ali papire
za sporazum pripremaju strane diplomate i posrednici. Priština i
Beograd mogu ponešto dopuniti, ali će na kraju sve potpisati i
rukovati se. Ne moraju se izvinjavati i voleti.
AUTONOMIJA: Da li su očekivanja premijera Kurtija o eventualnom
dogovoru Srbije i Kosova na proljeće naredne godine realna ili
suviše optimistična?
MALIQI: Iz današnje perspektive dogovor izgleda nemoguć – pozicije
su veoma udaljene, rovovi iskopani.. Ali ne kaže samo Kurti da će na
proleće politička klima otopliti, već i drugi ozbiljniji izvori
potvrđuju da se sprema okvirni sporazum na osnovama
francusko-nemačkog plana, koji se sada predstavlja kao zajednički EU
plan, uz podršku SAD. Taj bi okvirni sporazum svakako trebalo biti
mnogo više od Vašingtonskog sporazuma Donalda Trampa, koji nije ni
uspeo da zaživi. Ono što može pokvariti okvirni sporazum je preteće
ubrzanje svetske ekonomske i političke krize, koja će naš lokalni
problem učiniti globalno irelevantnim.
Tamara Nikčević (Autonomija) |
