|
Odlazak Pere Lukovića svestranog novinara, intelektualca i javnog
delatnika za antincionalističku i antiratnu scenu Srbije,
uključujući i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, predstavlja
nenadoknadiv gubitak. Više od 30 godina u napisima i javnom govoru
Pera je bio beskomromisni borac za istinu o zloćudnom, agresivnom
srpskom nacionalističkom duhu, koji je, pretočen u ratnu mašineriju
razorio region, pogotovo Bosnu i Hercegovinu.
Još početkom devedesetih godina u svojoj legendarnoj kolumni „Ćorava
kutija“ (aluzija na tadašnju Redioteleviziju Srbije) objavljivanoj u
nedeljniku Vreme, nepokolebljivo je stao iza svog hrabrog stava i
opredeljenja, za koja se borio do poslednjeg daha. Tih ratnih godina
zbližio se i s Helsinškim odborom za ljudska prava u Srbiji, deleći
isto razumevanje razloga i načina na koji se Jugoslavija raspala.
Njegovi tekstovi tokom poslednjih godina bili su fokusirani na
razobličavanje novokreiranog narativa o onome što se zbivalo
devedesetih godina, koji relativizuje odgovornost Srbije, a koji se
u njoj utemeljuje kao „zvanična istina“. Zbog toga je,
marginalizovan na ovdašnjj medijskoj sceni bio veoma cenjen autor u
brojnim regionalnim medijima, a jedno od priznanja do koga mu je
bilo veoma stalo je i „srce Sarajeva“.
* * *
Peščanik, 20.12.2000. 60 dana posle.
Petar Luković o adaptibilnosi predstavnika duboke države:
“Recimo, Milorad Vučelić. On je meni možda samo paradigma svega
toga, kao jedan čovek koji je bio direktor televizije u njeno
najfašističkije, najrasističkije vreme, dakle po default-u neko ko
mora biti optužen za ratne zločine. Sada on ima stranku koja ima
takve slogane da je meni stvarno muka od toga. To je stranka bez
mržnje, to je stranka ljubavi, to je stranka pizde materine, ne znam
čega, to je stranka koja pre 20 dana svojim simpatizerima dala
bonove – 100 dinara da mogu da kupe nešto u “Centropromu” i onda
kažu na televiziji kada ljudi dođu da uzmu taj bon, kažu – potpišite
za naše kandidate, za Vučelića i za ostale.
Da li je između DOS-a i tih drugih u pitanju prijateljstvo, da li su
u pitanju ucene, stvarno me više ne interesuje. Daću još jedan
primer. Željko Mitrović, vlasnik televizije Pink. Kao da se ništa
nije desilo, ta televizija i dalje postoji, kod njega Đinđić gostuje
čitav sat. Nenad Čanak snima spot za njega, snima ploču. Dakle, on
ima informativni program, tu je ušao strani kapital. Sa Željkom
Mitrovićem kao da ništa nije bilo. Kao rukom odnešeno. To je čovek
kome se ništa apsolutno neće dogoditi.
Moram da kažem da sam ja opsednut jednom temom. To je tema ratnih
zločina i šta je rađeno ovih poslednjih deset godina. U ova dva
meseca ta tema naprosto nije na dnevnom redu. A koliko ja vidim ta
tema neće ni biti na dnevnom redu. Ovde postoji nekakva vrsta zavere
ćutanja, nepisano pravilo, odluka o tome da se istorija Srbije piše
od 5. oktobra pa unapred. A ono što je bilo, pa jebi ga narod
zaboravio, desilo se šta se desilo. Nije bitno, ko je sad tu koga
klao, ko je ubijao, gotovo, završeno. Čak je i Hrvatska učinila
mnogo više nego Srbija. Zaista, iskreno mislim da Srbija ne može da
postane civilizovana, normalna, kako god hoćete zemlja, dok ne
doživi tu vrstu katarze, antikatarze, kako god hoćeš, suočavanja sa
onim što je rađeno u ime Srbije. Koliko je nas uopšte spremno da pre
svega sarađuje sa Haškim tribunalom? Šta ćemo uraditi s Miloševićem?
Šta ćemo uraditi sa Milutinovićem? Šta ćemo uraditi sa gomilom
ljudi, naših komšija, paravojnika, ubica, koji sede tu po gradu i po
Srbiji? Šta će se učiniti s tim? Da li je moguće stvarno da je sve
zaboravljeno preko noći? I ono što se dešavalo na Kosovu, i ono što
se dešavalo u Sarajevu, ono što se desavalo u Vukovaru itd. To više
nisu opšta mesta. Bilo je užasno krvavo, bilo je užasno, i bilo je
strašno, i trajalo je tolike godine. I iza toga, i to više nije vic,
iza toga su ostale stotine hiljada mrtvih, stotine hiljada
izbeglica, srušeni gradovi, svašta je tu ostalo. Ne možemo posle
svega toga da zatvorimo oči i da kažemo kao Koštunica da je Haški
sud njemu deveta rupa na svirali.” |
