|
Da bi suzbili ružnu naviku karikaturalnog imitiranja poznatih
ličnosti i da bi ljude naterali da misle svojom glavom, stari Latini
smislili su izreku Quod licet Jovi, non licet bovi, tj. Što priliči
(što je dozvoljeno) Jupiteru, ne priliči volu.
Kao i mnoge druge latinske sentence i ova je danas veoma aktuelna,
kao da se ništa u međuvremenu nije promenilo. Jedan od svežih
primera kako se imitiranje pretvara u karikaturu jeste onaj kada je
televizija Pink, brutalnom imitacijom emisije Utisak nedelje,
napravila svoju emisiju Hit-tvit čiji su gosti radikalni desničari,
ratni zločinci i slične karikature političkog života. Jednostavno,
autorima te emisije ne priliči da se bave novinarstvom.
Da želja za imitiranjem eskalira i dalje videlo se na nedavnom
saboru pod naslovom „Ne damo Srbiju“ koji je, u nameri da bude
kopija velikog narodnog protesta od 15.marta, ispao njegova
karikatura.
To je, naravno, bilo naizbežno jer, kako je rečeno, ono što priliči
Jupiteru ne priliči volu. Opoziciji, shvaćenoj u najširem smislu a
ne samo kao političke stranke, dozvoljeno je i priliči joj da
organizuje masovne demonstracije, mitinge i ulične proteste, jer ona
i nema drugog načina da natera vlast da ozbiljno uzme u razmatranje
njene stavove. Nasuprot tome, vlast raspolaže celokupnim aparatom
sile i prisile i ona, u principu, može da radi sve šta joj se
prohte, kao što to i radi aktuelna vlast u Srbiji, te je besmisleno
da ona protiv nečega protestvuje, najmanje protiv opozicije.
Činjenica da je Aleksandar Vučić, uprkos ovako jasnoj razlici u
položaju vlasti i opozicije, pribegao pravljenju kontramitinga i
protesta, pokazuje, pored ostalog, njegovo totalno nerazumevanje
političkog i drušvenog života u Srbiji. Očigledno je da on politiku
shvata kao sukob navijačkih grupa u kome je važno imati više
sledbenika nego protivnik. A parole pod kojima je održan sabor od
12. aprila ukazuju na to da u percepciji aktuelne vlasti o srpskom
društvu postoje teški kognitivni poremećaji. Jer, histerične parole
„Ne damo Srbiju“ i „Neće uništiti Srbiju“ znače da se Srbija nalazi
u osvit rata i da opozicija želi da uništi Srbiju kao državu. Takva
dramatična optužba na račun opozicije od strane vlasti nikada se do
sada nije čula ni u jednoj savremenoj državi, jer bi tako nešto bilo
besmisleno. Izuzimajući austrijske naciste i njihovo delovanje do
Anšlusa 1938. godine, kao i „litijaški“ pokret u Crnoj Gori koji je
do 2020. bio opozicija, nema primera da je neka opozicija radila na
uništenju sopstvene države. Legitimna ambicija opozicije jeste da
osvoji vlast, a ne da ruši državu u kojoj živi, tako da optužba o
rušenju države pokazuje nastranu sklonost da se sopstvena ličnost
poistoveti sa državom.
U tom kontekstu postavlja se pitanje kakvi su politički i društveni
efekti sabora od 12. aprila? Sasvim je izvesno da je njegovo
održavanje predstavljalo potenciranje razlika između dva dela
društva i da je on tu društvenu podeljenost doveo do
nepomirljivosti. Ukoliko je to bila namera Aleksandra Vučića, onda
je on u tome potpuno uspeo.
Da se dosadašnja orijentacija vlasti neće menjati potvrđuje i
formiranje nove vlade čiji je evidentni glavni zadatak da omogući
dodatnu kupovinu vremena. Šta više, reklo bi se da ova vlada
predstavlja korak nazad, ako je suditi po tvrdim stavovima oko
gorućih pitanja za Srbiju (Kosovo, BH entitet RS i dr) i po
činjenici da su u vladu uključeni ili zadržani ekstremni
nacionalisti poput Borisa Bratine, Vuka Stankovića, Starovića,
Popovića i drugih. Uostalom, u Srpskoj naprednoj stranci rečeno je
da je to vlada kontinuiteta koju će oni podržavati dok sledi
politiku Aleksandra Vučića. Otuda poziv novog premijera na dijalog
deluje, bez obzira na njegove lične predispozicije, kao dimna zavesa
jer je jasno da će sadržinu i okvire tog „dijaloga“ odrediti Vučić,
što znači da od dijaloga nema ništa. Radi se o tome da Vučiću, kao
ličnosti, dijalog ni malo ne priliči, niti on razume šta dijalog u
stvari znači. On je militantnog karaktera i kao političar formiran u
doba sukoba, konfrontacije i netolerancije, tako da je to atmosfera
u kojoj se najbolje snalazi.
Sve, dakle, upućuje na to da će se društvene suprotnosti dalje
zaoštravati, sa neprikrivenom željom da opozicija primeni
radikalnije metode, čime bi se stvorio izgovor da se sa njom izvrši
nasilan obračun.
U svakom slučaju, rasplet se bliži kraju.
Aleksandar Sekulović |
