|
Ovih dana navršilo se deset godina od kako je 15. maja 2015. godine
Viši sud u Beogradu, postupajući po naredbi četničkog vojvode Tome
Nikolića, koji je ironijom sudbine tada bio predsednik republike, i
četničkog premijera Aleksandra Vučića, doneo odluku o tobožnjoj
rehabilitaciji Draže Mihailovića.
Naravno, ova odluka je samo jedan segment u trijumfalnom
revanšističkom pohodu snaga poraženih u Drugom svetskom ratu nakon
sloma evropskog socijalizma. Razni kolaboracionistički i
filofašistički pokreti širom Evrope, a naročito u Istočnoj Evropi i
na Balkanu, osetili su da je došao trenutak da operu svoju
filofašističku biografiju, da izvrše reviziju istorije i da sebe
prikažu kao autentične demokrate zaslužne za poraz fašizma i
socijalizma. U ovom pohodu naročito su se, po svojoj ostrvljenosti,
fanatizmu i falsifikovanju, isticali preživeli pripadnici četničkog
pokreta u Srbiji i njihovi duhovni sledbenici i razni drugi
konvertiti. Za njih je od kapitalne važnosti bila ta takozvana
rehabilitacija Draže Mihailovića i njegova promocija u
antifašističkog borca, budući da nisu imali ni jedan drugi osnov
legitimiteta za vršenje vlasti koja im je, slomom socijalizma,
jednostavno pala u ruke.
Tako je započeo proces prepravljanja prošlosti, revizije istorije,
istine, prava i pravde. Najpre je 2004. godine donet jedan zakon
kojim su izjednačena prava četnika sa pravima partizana, a zatim je
2006. godine donet prvi zakon o rehabilitaciji a 2011. drugi.
Šta je bila suština ovih antipravnih zakona?
Suština je u tome da se njima naređuje rehabilitacija lica koja su
iz „političkih ili ideoloških razloga“ (kasnije su dodati i verski i
nacionalni razlozi) lišena života, slobode ili nekih drugih prava.
U ovim zakonima nema nikakvog uputstva za sudove o tome šta znače
politički i slični razlozi, kako se oni utvrđuju, na čemu sud treba
da zasniva svoju pozitivnu ili negativnu odluku itd. Takva dodatna
uputstva bila su neophodno jer sudovi, kao što nisu kompetentni za
medicinu i o njoj ne moraju ništa da znaju, isto tako su
nekompetentni i ne znaju ništa o politici, ideologiji, religiji ili
o nacionalnim pitanjima. Očigledno je da pomenuta norma namerno nije
precizno definisana kako bi se sudovima, tj. sudijama ostavilo što
više prostora za proizvoljno odlučivanje. Računalo se na to da će
mnoge sudije požuriti da se dopadnu novim četničkim vlastima i da će
bez zazora prihvatiti skoro svaki zahtev za rehabilitaciju, što se u
praksi i dogodilo.
Kakve su apsurdne odluke sudovi u Srbiji donosili u postupcima za
rehabilitaciju najbolje ilustruje odluka Okružnog suda u Prokuplju
iz 2009. godine kojom je rehabilitovan Mihailo Zotović, kapetan
Nedićeve Srpske državne straže, poznat po tome što je za račun
nemačkog i bugarskog okupatora pronalazio partizane i partizanske
porodice, surovo se obračunavao sa njima i palio njihove domove.
Kada su partizani počeli da oslobađaju Srbiju Zotović je sa svojim
sledbenicima počeo da beži na sever, da bi negde kod Trstenika
poginuo u oružanoj borbi sa partizanima. Sud u Prokuplju je stao na
stanovište da je on lišen života iz političkih i ideoloških razloga.
Ako bi se prihvatila ova perverzna logika suda u Prokuplju, a isto
su smatrali i drugi sudovi u Srbiji, onda bi za sve vojnike
okupatora, koji su poginuli u borbama sa partizanima, moglo da se
kaže da su lišeni života iz političkih i ideoloških razloga!
Poenta čitavog ovog galimatijasa je u tome da osuda iz političkih i
sličnih razloga postoji samo onda ako je okrivljeni bio potpuno
nevin, ako nije počinio ni jedno drugo krivično delo. Ako istaknuta
ličnost neke političke stranke opljačka banku on neće biti osuđen iz
političkih razloga već zato što je počinio krivično delo. Ako
pripadnik srpskog ili nekog drugog naroda ubije čoveka on će biti
osuđen zbog toga a ne iz nacionalnih razloga.
Ukoliko se ove banalne stvari ne razlikuju doći će se u apsurdnu
situaciju da će sve biti proglašeno za političko suđenje, što će za
posledicu imati totalno bezakonje. A upravo to je urađeno u slučaju
Draže Mihailovića. Viši sud u Beogradu se nije ni jednom jedinom
rečju osvrnuo na ono što je Draža tokom Drugog svetskog rata radio i
koja krivična dela je počinio jer to, navodno, posle „ovoliko“
vremena nije moguće utvrditi.
Situacija sa Dražom Mihailovićem je potpuno jasna i sa političkog i
sa pravnog stanovišta. Njemu su optužnicom stavljena na teret tri
krivična dela: a) Saradnja sa okupatorom, b) Ratni zločini i c)
Ubacivanje terorističkih grupa u Srbiju po završetku rata. Kao
komandant četničke organizacije koja je ta krivična dela počinila on
je optužen po komandnoj odgovornosti u skladu sa Statutom
Međunarodnog vojnog suda čiji je potpisnik bila i Jugoslavija. Bez
principa komandne odgovornosti ne bi bilo moguće osuditi nacističke
glavešine i ostale ratne zločince i saradnike okupatora kojima je
posle rata suđeno u raznim državama.
Ratni zločini četničke organizacije višestruko su dokazani i sve je
to stajalo na raspolaganju Višem sudu u Beogradu ali je on ipak, sa
neviđenim cinizmom, zaključio da to posle „ovoliko“ vremena nije
moguće utvrditi. A da tu nikakvo utvrđenje nije bilo potrebno rečito
pokazuje opštepoznati izveštaj koji je četnički komandant Pavle
Đurišić podneo Draži Mihailoviću januara 1943. godine:
„Akcija u Pljevaljskom, Fočanskom i Čajničkom srezu protiv muslimana
izvršena je... Sva muslimanska sela potpuno su spaljena... Sva
imovina je uništena, izuzev stoke, žita i sena... Pristupljeno je
potpunom uništenju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine
starosti. Naših je bilo ukupno 22 žrtve... kod muslimana 1200 boraca
i oko 8000 ostalih, žena, dece i staraca“.
Za ovo „herojstvo“ Draža je Pavlu Đurišiću poklonio šubaru, a
vladika Nikolaj Velimirović, „sveti“ Nikolaj, opevao ga je u svojoj
pesmi: „Divni Pavle, Bog mu dao zdravlje“. Međutim, Adolf Hitler
nije imao pesnički talenat kao „sveti“ Nikolaj pa je Pavla
jednostavno odlikovao Gvozdenim krstom.
Ovaj duh četničke genocidnosti proteže se sve do danas a ispoljio se
u Ovčari, Srebrenici, Prijedoru, u nameri Dodika da obeleži mesto
pogibije Pavla Đurišića za koga pop Joanikije, poglavar filijale
srpske crkve u Crnoj Gori, reče ovih dana da je bio „veliki junak
nepobjedivog karaktera“.
Ili drugi, takođe dobro poznati primer: Kada je Draža uputio oštru
kritiku Avalskom korpusu zato što „spava dubokim snom“ pa su se u
„svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda nakotili komunisti i
njihovi simpatizeri“, grupa četnika iz jedinice Živana Lazovića
upala je 20.12-1943 u selo Vranić i poklala 68 meštana, žena i dece,
pri čemu su devojke Katarinu i Anđeliju Matić najpre silovali pred
njihovim roditeljima a zatim zaklali, nakon čega je Draža uputio
poruku svojim komandantima: „Živan Lazović mora da dođe da bi
pokazao šta se može da uradi“.
Što se tiče drugog krivičnog dela – saradnje sa okupatorom – sam
Draža je na suđenju za 40 od 55 četničkih komandanata rekao da su
sarađivali sa okupatorom. Međutim, istaknuti Dražin komandant
Vojislav Lukačević, na suđenju 1945. godine, iznerviran stalnim
pitanjima ko je sarađivao sa okupatorom, jetko je uzvratio: „Ako vam
neko od naših komandanata kaže da nije sarađivao – laže. Morali smo
sarađivati, to je bila direktiva Vrhovne komande“, tj. Dražina
direktiva.
Suočen sa ovakvim činjeničnim stanjem i istorijskom istinom, a u
želji da udovolji četničkom vrhu Srbije, Viši sud u Beogradu
pronašao je „solomonsko“ rešenje: on je proglasio da suđenje Draži
nije bilo „fer i korektno“, što su kvalifikacije koje ne postoje ni
u jednom procesnom zakonu. A suđenje nije bilo „fer i korektno“ zato
što je publika u sali povremeno glasno reagovala, što su političari
među sobom diskutovali o tome kakvu kaznu treba Draži izreći, što
sud nije saslušao američke pilote (iako je sam Draža odbio da oni
budu saslušani), što je Dražu osudio „komunistički“ sud koji je bio
njegov ideološki protivnik, što znači da je Draža osuđen iz
ideoloških razloga itd.
Ove i druge besmislice poslužile su Višem sudu da donese odluku koja
predstavlja kolosalan primer gaženja prava, jedinstven primer u
modernoj istoriji kojim je promenjena prošlost, laž pretvorena u
istinu, samovolja u pravo, nepravda u pravdu.
Do koje mere je odluka Višeg suda besmislena i bez veze sa pravom
najbolje se vidi na dva pitanja:
Prvo,u isto vreme kada je suđeno u Beogradu, u Zagrebu je
„komunistički“ sud osudio na smrt sedamnaest ustaških generala i
viših oficira, a „komunistički“ sud u Beogradu je 1947. godine
osudio na smrt komandanta Jugoistoka generala Aleksandera Lera i još
šestoricu nemačkih generala koji su predvodili jedinice Vermahta na
prostoru Jugoslavije. Sve ove presude su, naravno, izvršene.
Po perverznoj logici Višeg suda u Beogradu treba zaključiti da je
svim ovim ratnim zločincima sudio sud koji je bio njihov „ideološki
i politički protivnik“, što znači da te presude treba poništiti a
notorne ratne zločince rehabilitovati!?
Drugo, na suđenju 1946. godine pored Draže na optuženičkoj klupi
sedela su još 23 lica optužena, kao saizvršioci, za ista krivična
dela kao i Draža. Svi su oni osuđeni a presudu je doneo isti sud, u
istom personalnom sastavu i po istom postupku. Pa kako je onda
moguće da je suđenje za njih 23 bilo fer i korektno a jedino za
Dražu nije bilo!?
Ovde nije najveći problem što su Viši sud u Beogradu i drugi sudovi
u Srbiji ovakvim odlukama osramotili sebe i svoju profesiju. Glavni
problem je u tome što je tim odlukama osramoćeno celo srpsko
društvo, što je ono osuđeno da živi na banalnim lažima i da bude
nesposobno da razlikuje laž i istinu. Jer, društvo koje nije u
stanju da utvrdi ko je šta radio za vreme Drugog svetskog rata i
koje nije sposobno da se suoči sa sopstvenom ulogom u umorstvu
Jugoslavije i ratovima 90-ih godina postaje strukturalno nesposobno
za suočavanje sa istinom. Od ubistva dvojice gardista u Topčideru,
od smrti one žene Stanike na naplatnoj rampi u Doljevcu, preko
mnoštva sličnih događaja, pa preko nebrojenih „atentata“ na
Aleksandra Vučića, sve do nestanka male Danke Ilić i do zvučnog
topa, postalo je pravilo da građani ne znaju šta se stvarno
dogodilo, da se istina krije i brzo zatrpava novim sličnim aferama,
što čini da društvo postaje anestezirano i gubi interes da sazna
istinu. Nužne posledice takvog šizofrenog stanja su moralni
relativizam, izraziti egoizam, apatija i ravnodušnost, zbog čega
srpsko društvo ne pokazuje empatiju ni naspram najvećih tragedija u
savremenom svetu.
Dakle, rehabilitacija zločinačkog četničkog pokreta nije neko pravno
pitanje kojim treba da se bave samo stručnjaci, već je to pitanje
koje se tiče društvenog zdravlja i stanja kolektivne svesti.
Rehabilitacija je pravno okončana i pomenuti zakoni su prestali da
važe, ali je sa rehabilitacijom pokrenut lančani proces koji je
Srbiju pretvorio u neurotično četničko društvo, netolerantno i
paranoično, opsednuto srednjevekovnim mitovima i idejom „srpskog
sveta“, društvo u kome dominira svađalački mentalitet koji isijava
iz Aleksandra Vučića i njegovih saradnika, društvo koje je u stalnoj
svađi samo sa sobom i koje ne razume ni sebe ni regionalna ni
svetska pitanja. To je nasleđe koje srpskom narodu ostavlja četnička
kontrarevolucija.
Aleksandar Sekulović |
