|
Na temu međureligijske tolerancije vodio sam ove godine dve
pozorišne radionice, u Beogradu i Novom Pazaru, s dve grupe
omladinki i omladinaca u starosnoj dobi od 16 do19 godina. Obe
radionice završene su scenskom izvedbom – dvema pozorišnim
predstavama: „Natan Mudri, kako ga danas čitamo – omladinski poučni
komad o međureligijskoj mržnji, snošljivosti i ljubavi“ (beogradska
grupa) i „Natan Mudri. Kome verujem kad kažem da sam vernik?“
(novopazarska grupa).
Prosvetiteljski dramski komad Gotfrida Efraima Lesinga „Natan
Mudri“, u radionicama je predstavljao narativni okvir za podsticaj
na pitanje o uzrocima mržnje i nasilja na međureligijskoj osnovi,
kao i na pitanje o mogućnosti njihovog prevazilaženju te, najzad, na
kardinalno pitanje: da li su razlike među religijama uopšte
suštinske razlike?
Na sva pitanja koja su iskrsavala tokom razgovora i različitih
jezičkih i scenskih igara, učesnici su podsticani da traže odgovore
iz sopstvenog, intimnog i društvenog, iskustva. Ključno je pri tom
bilo da oni uvide i analiziraju šta je u tim odgovorima koje
podastiru – ono što je, zapravo, naučeni odgovor njihovog društvenog
okruženja, poželjan odgovor njihovog religijskog i kulturnog
okruženja, a šta je, ako ga uopšte tu ima, njihov lični odgovor
(njihova lična želja, ono što bi oni doista voleli da jeste njihov
odgovor).
Na osnovu niza pitanja koji proizlazi iz upravo datih odgovora, i na
osnovu novih odgovora, stvorene su obe pozorišne predstave, koje se,
dakako, međusobno razlikuju. Bit i jedne i druge, međutim, jeste u
prosvetiteljskom, pedagoškom uvidu kojem je mentor postepeno vodio,
da se međureligijska mržnja ne bazira na samim sadržajima različitih
vera, pre svega hrišćanstva i islama, jer su učesnici pripadali ili
jednoj ili drugoj konfesiji (u beogradskoj grupi – pretežno
pravoslavni hrišćani; u novopazarskoj grupi – pretežno muslimani),
jer sve tri takozvane „vere knjige“, islam, hrišćanstvo i judaizam,
u svojim temeljima neguju gotovo identičan skup moralnih vrednosti.
Zaključak je da međureligijsku mržnju podstiče klerikalna elita,
naime, poglavarski sloj visokog klera obeju religijskih zajednica. I
vladike Srpske pravoslavne Crkve i muftije Islamske zajednice Srbije
predstavljaju poglavare nacionalnih kulturnih elita; njihova
religijska pravila služe, pre svega, za jačanje takozvane nacionalne
svesti Srba i Bošnjaka, i to do te mere da je u društvu postalo
gotovo nezamislivo da Bošnjak može biti neko ko nije musliman, ili
Srbin onaj koji nije i pravoslavan. Ovaj posao religijskih vođa i
njihovog sveštenstva, za njih je i unosan posao: visokom kleru on
donosi neupitni društveni ugled unutar nacionalnih zajednica i
znatnu društvenu i ekonomsku moć. U biti, taj je proces suprotan
onome što se u porukama ljubavi i bratstva nalazi u Jevanđeljima i
Kur’anu. Taj uvid, u obe je predstave definisan jedinstvenim stavom:
religiju su proglasili za Boga.
Ukratko, pravoslavni i muslimanski vernici ne veruju u Boga – koji
se može nazvati i Allah, i Gospod, i Adonai ili Jahve – nego u
pravoslavlje, ili islam. Koliko je ova religijska identifikacija
postala neprobojna, vidi se i iz toga što mladi Srbi Ruse
doživljavaju bližima sebi od svojih sugrađana Bošnjaka, a Bošnjaci –
sebi bližima od svojih komšija Srba, smatraju Turke ili Arape.
Tokom radionica došao sam do mučnog uvida: nad mladim ljudima u
Srbiji, i muslimanima i pravoslavnima, u osnovnim i srednjim
školama, na časovima veronauke, a ne samo u verskim institucijama,
sistematski se provodi dobro organizovano versko nasilje. Posredi
je, dakle, do sada neimenovana, institucionalno organizovana kao deo
školskog sistema – tortura neprosvećenom religijskom dogmom, koju
mladi ljudi trpe, jer im se ona u javnosti predstavlja kao duhovna
disciplina za sticanje istinskog identiteta. Na delu je, dakle,
javnim novcem finansirano, likvidiranje kritičkog mišljenja.
Generacije mladih ljudi u Srbiji, danas su neuporedivo
konzervativnije od generacija svojih neposrednih predaka. Za njih,
ateizam i kritičko promišljanje aktuelnih religijskih obreda kao,
kroz istoriju, prerađivanog nasleđa drevnih kultova – predstavlja
direktan znak pojave đavola ili šejtana. Reći pred njima da
takozvani sveti spisi hrišćanstva i islama spadaju u korpus svetske
književnosti, uz dela Homera, Dantea, Šekspira, Getea, Gogolja i
drugih, predstavlja blasfemiju najvišeg reda. Štaviše, verski
učitelji mlade u Srbiji, po pravilu, uče da u Bibliji i Kur’anu mogu
naći naučne dokaze o svim bitnim pitanjima ljudskog postojanja i
iskustva.
I u Beogradu i u Novom Pazaru, među mladim ljudima gotovo niko se ne
osmeljuje da se izjasni kao ateista. Kada smo na radionicama, tokom
jezičkih i scenskih igara, dolazili do nekih nelagodnih tema, koje
se direktno sukobljavaju s religijskom dogmom, poput pitanja o pravu
na abortus, ili pitanja o ulozi i položaju žena u društvu, pojedini
učesnici, redom mladići, imali su neočekivane, snažne psihosomatske
reakcije. Oklop religijskog identiteta pritiska najdublje želje ovih
mladih ljudi. Oni jako dobro osećaju šta im je na duši, ali, isto
tako, i šta je to što bi, kao poželjno u religijskoj zajednici,
trebalo da kažu i kako da se ponašaju. Samo takvim postupanjem oni u
svojim religijsko nacionalnim zajednicama mogu steći „pravo
građanstva“. Klerikalizovani identitet kao okosnica individuacije,
nužno rađa licemerje, težeći da likvidira ličnost. Radeći sa mladim
inteligentnim ljudima, imao sam priliku da gledam živu dramu između
ličnosti i nametnutog joj klerikalnog identiteta.
Daviti sopstvenu individualnost i pretvarati sebe u tip pravoslavnog
i muslimanskog čoveka prema obrascima neupitne, svete dogme, to je
danas osnovna crta obrazovanja u Srbiji. O slobodi, bratstvu i
jednakosti, govori se uglavnom verskom retorikom srednjeg veka. S
druge strane, mladi ljudi, na internetu mogu u sekundi pronaći video
sadržaje koji im služe kao surogati za zadovoljenje potisnutih želja
– a potisnute želje gube svoj kreativni impuls i pretvaraju se u
destruktivnu perverziju – kao što su žive scene najgorih seksualnih
iživljavanja i ubistava u ratu ili snuff filmu. Dakle, u godinama
probuđenog životnog erosa, mladi ljudi s jedne strane dobijaju
apsolutno neromatničnu sliku o ljubavi i seksu, jednu u potpunosti
pornografsku sliku koja im se nudi na društvenim mrežama i u
najuticajnijim medijima, a s druge – čeka ih rigorozno licemerna
religija, da im prirodne porive proglasi grehom.
Pozorišne radionice poput ovih imaju prosvetiteljsku, pedagošku
misiju – da probude iz religijskog dremeža kritičko mišljenje kod
mladih ljudi i njihovo oduševljenje spontanim životom, da ih nauče
da prepoznaju dirigovan život i dresirano ponašanje ljudi. Ove
pozorišne radionice žele da ispune onu duboku prazninu koja zjapi u
takozvanim javnim obrazovnim institucijama, iz kojih, svako malo, u
javnost pristižu predlozi i peticije, da se iz nastave, kao nenaučna
(sic!), izbaci Darvinova teorija evolucije. Jednu od takvih
peticija, nedavno su potpisali pedesetoro doktora medicine i dvojica
redovnih članova SANU. Stoga se moramo pitati: kome zapravo verujemo
kad kažemo da smo vernici?
Zlatko Paković
Beograd, 16. septembra 2019.
GALERIJA::: |
