|
Poslednjeg vikenda maja 2022. godine, Helsinški odbor za ljudska
prava u Srbiji i Radnička komuna Links održali su radionicu
kreativnog pisanja „Tranzit“ – Kako napisati angažovanu kratku
priču. Radionicu je vodio jedan od najistaknutijih savremenih pisaca
u post-jugoslovenskom regionu, Saša Ilić, uz gostujuća predavanja
spisateljice Ivane Bodrožić iz Hrvatske i Miloša Živanovića iz
Srbije.
Radionicu je pohađalo 20 mladih pisaca i spisateljica, među kojima
su bili i neafirmisani i autori sa već objavljenim romanima i
zbirkama pesama. Svima je zajednička težnja da svoj talenat usmere
ka angažovanom pisanju koje će osvetliti urgentne društvene
probleme.
Radionica je započela potragom za odgovorom na pitanje šta je
književni angažman danas, kroz koju je učesnike vodio Saša Ilić. Za
učesnike, angažovano pisanje nastoji da ukaže na različitosti,
poigrava se sa dominantnim društvenim vrednostima, suočava sa
užasima rata, daje glas marginalnizovanima i onima čiji su glasovi
utišani. Ono je subverzivno, dokumentarno i teži pripovedanju o tome
šta se zaista desilo. Kada literatura na ovaj način počne da
obrađuje društvene probleme dolazi do kritične transformacije
stvarnosti u pravcu solidarnijeg i pravednijeg društva. Odustajanje
od takvog pisanja i pristanak na kompromise vodi u neslobodno
društvo.
Ivana Bodrožić je polaznicima ukazala na to da književnost koja
označava stvarni život neizostavno treba da uključi rodnu
perspektivu. Društveno angažovano pisanje se mora odmaći od
dominantne tendencije da se u centar književnog polja smeštaju
isključivo muški pisci i teme, kao i od stereotipnog konstruisanja
ženskih likova, te otvoriti prostor za iskustva, percepcije i
pisanje žena. Učesnici su diskutovali o organičenju pisanja o
iskustvima koja nisu doživljena, mogućnosti zauzimanja rodno
drugačije pozicije u pisanju, političkom angažmanu pisaca,
reakcijama javnosti, širenju publike, i drugim temama.
Miloš Živanović govorio je polaznicima radionice o tekstu kao
glavnom generatoru pamćenja, vodeći ih kroz kulturnu produkciju koja
u godinama pred raspad Jugoslavije promoviše ideju o narodnjačkom,
zaostalom, autarhičnom društvu Srbije. Uz to, tekstovi poput drame
„Golubnjača“ i „Kolubarska bitka“, te romana „Knjiga o Milutinu“,
usmereni su na buđenje nacije i ustoličenje njenog statusa žrtve,
dok se drugim narodima pripisuje rušilačka uloga. Iz pomenutih, ali
i drugih tekstova, ovaj narativ širi se kroz predstave, književnost,
filmove, i medije. Međutim, pozicija sa koje se nova narodnjačka
etika kroz kulturu pušta u društvo je pozicija elite, jer svi autori
su već lukrativno etablirani i zbrinuti. Funkcija ovakvih tekstova
danas je legitimizacija srpskog stanovišta o raspadu Jugoslavije i
ratovima koji su usledili. Ključno pitanje koje se pred društveno
angažovane pisce postavlja danas je kako književnost može da
odgovori na ponovni rast ratnohušačkih i etnonacionlaističkih
glasova u kulturi. Prema Živanoviću, pristup nemačkog pisca Vinfrida
Zebalda jedan je od mogućih.
Pored razgovora sa renomiranim piscima, polaznici su tokom radionice
vežbali pisanje kroz praktični rad na sinopsisu, kontekstualizaciji
situacije, razradi likova, razvijanju i razrešavanju sukoba, i
slično.
Polaznici su ocenili da im je radionica pomerila granice u pisanju,
podstakla ih da pišu, informisala o važnim delima i tehnikama
pisanja, povezala sa drugim mladim kreativcima i književnom scenom u
nastajanju, te ponudila podržavajuće i inspirativno okruženje. Prema
rečima jednog polaznika, najveća vrednost radionice leži u tome što
im je „pokazala šta zapravo znaju“, što zapravo pokazuje veštinu i
znanje mentora koji ih je vodio kroz proces učenja i usavršavanja.
Radionica je održana u okviru projekta „Da nam raznolikost bude
realnost: Do inkluzivnog društva kroz obrazovanje i kulturu“, koji
podržava Evropska unija.
GALERIJA::: |
