KO BRANI BRANITELJE LJUDSKIH PRAVA

Pavel Domonji

5. oktobar 2008.

Srbija nije sigurna zemlja za branioce ljudskih prava. Napadi, demonizacija i najprimitivnije moguće diskvalifikacije tužna su, sa stanovišta zagovornika ljudskih prava, srbijanska svakodnevica. Već mesec dana u Srbiji se vodi kampanja protiv Helsinškog odbora i Sonje Biserko, predsednice Odbora. Tokom prošle nedelje taj je napad regresirao u otvoreni poziv na linč. Jedan nedeljnik je po drugi puta objavio privatnu adresu Sonje Biserko, pošto ju je prethodno denuncirao kao nemoralnu osobu i oklevetao na najužasniji način.

Formalni povod za napad je godišnji izveštaj Helsinškog odbora (HO) za 2007. godinu. Jedna od optužbi izrečena na račun Odbora je da je napravio spisak nepoćudnih intelektualaca. Svako onaj ko prati izveštaje HO i iole je upućen u njegov rad zna da HO nikada nije pravio nikakve spiskove. Pravi predmet kojim se Odbor bavi u svom godišnjem izveštaju je srpski nacionalizam. U izveštaju su citirane izjave ideologa, servisera i apologeta srpskog nacionalizma. Kritičarima je, između ostalog, zasmetala i naslovna stranica godišnjeg izveštaja. Na naslovnoj stranici je Srbija prvi put u javnosti prikazana bez Kosova. Pored toga, prikazana je i kao santa leda koja pluta u moru, polako se topi i nestaje.

Naslovna stranica ne zahteva poseban mentalni napor. More u kome pluta srbijanska santa leda nije nista drugo do srpski nacionalizam. Ne topi se i fragmentira Srbija zbog Sonje Biserko, Nataše Kandić, Biljane Kovačević Vučo i njihovih evropskih prijatelja i pokrovitelja, nego zbog srpskog nacionalizma. Nije Sonja Biserko dovela Srbiju na loš glas, nego arogancija i brutalnost nacionalista. Nije HO stavio Srbiju na optuženičku klupu Međunarodnog suda pravde u Hagu, nego zločini počinjeni u ime srpske nacije.

Napadi na NVO, liberalne intelektualce i medije koje se bave ljudskim pravima i insistiraju na njihovom striktnom poštovanju, govore o mizernom statusu ljudskih prava u Srbiji. Za razliku od drugih postkomunističkih zemalja, čije elite su uspele da postignu saglasnost oko nekih temeljnih pitanja, u Srbiji politička elita nije u stanju da postigne ni konsenzus oko svoje budućnosti, niti je u stanju da razreši višedecenijsku krizu identiteta. Ona nema volje ni da se suoči sa prošlošću, niti snage da se obračuna sa nacionalizmom. Proglašenje nezavisnosti Kosova, kao i kasnije izručenje Radovana Karadžića, konzervativni i nacionalistički deo srbijanske političke i intelektualne elite je nastojao da iskoristi kako bi učvrstio svoje pozicije. Taj deo elite neprestano eksloatiše mit o vlastitoj naciji kao žrtvi kojoj se ne priznaju njeni legitimni intersi, koja se neprestano kažnjava, a sada i tako da joj se oduzima deo teritorije.

Insistiranje na vlastitoj naciji kao žrtvi ima snažnu ideološku upotrebnu vrednost, on, s jedne strane, služi da se iz sećanja potisnu mračne i traumatične stranice iz vlastite istorije, dakle one stranice kada nismo bili žrtve nego počinioci i, s druge strane, služi za pripremu terena za obračun sa svima onima koji ne pristaju na mitove, nacionalističke dogme i jalove priče o moralnoj ispravnosti nacije.

Umesto da se razračuna sa nacionalizmom i posveti konsolidovanju demokratije, otresitijem sprovođenju reformi i nadoknađivanju vremena koje je Srbija izgubila izigravajući 19-vekovnu imperijalnu silu, srbijanska elita je zdušno prionula na posao da nacionalizam spasava, da ga normalizuje i pravda kao jedini i samorazumljiv odgovor Srbije i Srba na sve nedaće i nepravde. Svesno i proračunato mešajući uzroke i posledice, nacionalistička inteligencija, uz podršku političkog establišmenta, sve one koji su prozreli njene mistifikacije denuncira frustriranom puku kao lažne misionare i odnarođene elemente koji privrženosti nekakvom nadetničkom, apstraktnom konceptu ljudskih prava pretpostavljaju lojalnosti svom narodu.

Reakcija državnih organa na napade kojima je u poslednje vreme izložena Sonja Biserko, ali i ostali branioci ljudskih prava, poput Nataše Kandić, Biljane Kovačević Vučo ili Borke Pavićević, potpuno je neodgovarajuća. Umesto da primenjuju zakone i krivične paragrafe, državni organi su nepojmljivo indiferentni, što samo pojačava utisak da se ovi napadi, kao i delovanje raznih desničarska udruženja odvijaju uz prećutnu podršku odgovarajućih državnih agencija. Kada su prošle godine neonacisti napali učesnike antifašističkog protesta u Novom Sadu, pojedini poslanici su u republičkom parlamentu izjednačavali neonaciste sa LSD i LDP, optužujući upravo ove druge za ekstremizam. U javnosti se ponekad mogu čuti primedbe da neonacističke skupine postoje i u evropskim državama, ali se pri tome gubi iz vida da nisu neonacisti ono po čemu se Srbija razlikuje od Evrope, nego je to politička elita, njena politička slaboumnost i moralni idiotizam.

Još jedna stvar na kraju. Pojedinci i NVO posvećene odbrani ljudskih prava jesu pretvoreni u metu napada nacionalista, raznih desničarskih udruženja i pištolj medija, ali je pogrešno misliti da se napadi završavaju na tim pojedincima i tim NVO. Napadi su, zapravo, upereni protiv države. Država ne postoji zbog kosovskog mita, ćirilice, užičkog kola ili leskovačke mućkalice. Država postoji zato da bi građanima, pa i onima koji se bave ljudskim pravima, obezbedila mir, sigurnost, bezbednost, neometano uživanje ljudskih prava i sloboda. Ako država nije u stanju da to osigura ili to ne želi, onda se postavlja samo jedno pitanje - u čemu je razlika između države i razbojničke bande.

Autor je šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji