REGION

Hrvatska  |  Bosna  |  Kosovo  |  Crna Gora  |  Makedonija

 

KOSOVO

STRANA ::: 1

INFO   :::  Region > Kosovo - STRANA 1 > Voleo bih da nas sa zvezda vide Bekim Fehmiu i Faruk Begoli

 

 

Intervju: Predrag Miki Manojlović, reditelj predstave „Romeo i Julija”

Voleo bih da nas sa zvezda vide Bekim Fehmiu i Faruk Begoli

Javni govor umetnika, može da dovede do toga da na izborima neka stranka izgubi. To se godinama potcenjivalo kod nas, i zato su uz ostale poznate razloge, prethodni izbori bili onako glatko izgubljeni

 

Borka G. Trebješanin

5.april 2015, Politika

Šekspirova tragedija „Romeo i Julija” u režiji Predraga Mikija Manojlovića biće premijerno izvedena večeras na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u produkciji „Radionice Integracije” i Ćendra Multimedije iz Prištine. U ovoj dvojezičnoj predstavi o ljubavi, mržnji i komunikaciji igraju: Mensur Safćiju, Nikola Rakočević, Armend Ismajli, Nebojša Glogovac, Alban Ukaj, Goran Jevtić, Armend Baloku, Faris Beriša, Uliks Fehmiu, Edona Rešitaj, Nataša Tapušković, Milica Janevski u alternaciji sa Jovanom Gavrilović, Anita Mančić i Arta Selimi. Scenograf je Branko Hojnik, kostimograf Zora Mojsilović Popović, kompozitor Vladimir Pejković, dramaturg Olga Dimitrijević +, koreograf Sonja Vukićević.

 

„Romeo i Julija” je predstava o ljubavi, mržnji i komunikaciji sa refleksijom na život danas. Zašto nam je ovo i ovakvo čitanje najpoznatijeg Šekspirovog komada danas potrebno? U čemu je veličina ove dugovečne tragedije?

U toj paklenoj mašini, u misteriji koja se zove čovek. Ima jako mnogo zla, što naš svet nosi u raznim oblicima i vidovima. Ono što je dobro, teže se kod čoveka iskazuje. „Romeo i Julija” su idealan komad ako govorimo o ljubavi. Mi istražujemo zlo za koje Šekspir u „Kralju Liru” kaže da čovek obično za sve svoje nedaće okrivljuje druge, krivi sudbinu, raspored zvezda, a nikada sebe. Mi smo ono što jesmo i to je suština ovog projekta, koji je započet 23. septembra 2013. godine kad sam obavio prvi i odlučujući razgovor u ovoj zemlji. I tada je sve krenulo.

Onda je došao pisac Jeton Neziraj. Posle smo išli u Prištinu, upoznali kvalitet tih ljudi sa kojima smo počeli da razmenjujemo energiju i ideje. Napravili smo ovaj tim i radeći bez ikakvog preterivanja, nepotrebnog, sladunjavog grljenja, postali smo kreativni prijatelji. Svako od nas voli svoju naciju i ne dovodi njen integritet u pitanje, ali poštuje i tuđu. Ova grupa, 15 glumaca sa svim saradnicima je imala veoma složen, lep istraživački period. Stvorena je dosledna predstava, jasne estetike, predstava čistog pozorišnog jezika i teatarskog dometa.

 

„Romeo i Julija” tvrdite, nisu politička izjava, već umetnička poruka. Hoće li ova predstava biti uspešnija od Briselskih pregovora? Kako u tom kontekstu posmatrate odnos kulture i politike danas?

Intelektualci, kultura, kreativci nikada nisu u potpunosti u skladu sa politikom. To je prirodni odnos i kulturna elita je često protiv trenutne politike, i vlast može da dovede u pitanje. U dužim periodima lošeg vršenja vlasti kreativni ljudi mogu da dovedu do promene raspoloženja dobrog dela javnosti. Umetnici su malobrojni ali i vrlo uticajni. Njihov javni govor, upozorenja, utemeljena kritičnost su uticajni. Njihov glas nije usamljen. Taj glas čuje porodica, prijatelji i misleći deo našeg društva koji nikako nije mali. Tako da javni govor intelektualaca, umetnika, može da dovede do toga da na izborima neka stranka izgubi. To se godinama potcenjivalo kod nas, i zato su uz ostale poznate razloge prethodni izbori bili onako glatko izgubljeni. Ponavljao sam više puta: ne potcenjujte glas kreativnog, mislećeg sveta države Srbije. Umetnost i politika skoro uvek dovode jedno drugo u pitanje.

Međutim ova predstava ne bi mogla da se dogodi na ovom i ovakvom nivou bez razumevanja i podrške političkih autoriteta Srbije i Prištine. I došli smo na tačku gde povodom ovog projekta imamo pozitivan odnos, podršku, u kojem je grad Beograd omogućio da u „Radionici Inegracije” možemo na miru da radimo i da potpuno spremni pređemo u Narodno pozorište u Beogradu. Ministarstvo kulture od početka je prepoznalo značaj ovog projekta. Došlo je do ozbiljnog pomaka na kulturnoj sceni regiona. To je pružena ruka drugoj strani koja je takođe razumela ovaj projekat koji će imati premijeru i na Kosovu. U suprotnom mi bismo napravili predstavu, ali ona ne bi bila tu gde jeste, tamo gde joj je i mesto: u nacionalnom pozorištu.

 

Zašto ste insistirali da predstava bude premijerno izvedena upravo u Narodnom pozorištu u Beogradu?

Zato što je Narodno pozorište simbol srpske pameti, srpske kulture. To pozorište je gradio Mihailo Obrenović, i drugi naravno. Za to pozorište su naši preci izdvajali novac, davali donacije jer je to bila nacionalna, široka ideja. Nacionalne ideje su uvek najbolje kada su široke i kada uključuju rast svoje nacije, načinom razmene sa drugima jer ne možete živeti zatvoreni sami sa sobom. Niko ne može da živi sam za sebe. Naša nacionalna kuća je mesto gde može da se pokaže da su beogradski, srpski i kosovski pametni ljudi uspeli da zajedno urade nešto što pre toga niko nije ni pokušavao. Nacionalni teatar je pravo mesto koje pokazuje širinu ovoga grada i ovog pozorišta, ove Vlade, ma koliko će onaj ko čita ovaj intervju reći: vidi ovog Manojlovića kako hvali Vučića. Dakle, to je pravo mesto za ovako veliki pomak izuzetnog kulturnog događaja.

 

U predstavi koja se igra na srpskom i albanskom jeziku okupili ste glumačku ekipu koju čine glumci iz Beograda i Prištine. Kako ste sklapali podelu? Na kakve ste komentare nailazili prikom pripreme predstave?

Nema nijednog filma, predstave, pozorišta bez odličnih glumaca. U životu sam se nagledao rđavih reditelja. „Romea i Juliju” nisam uzeo iz dosade da radim, iz dosade gledanja predstava loših reditelja. Moje ideje, koncept i motivi su jasni. U našoj predstavi su oni koji duboko razumeju pitanja koja otvara Šekspir, ali ideju, koncept ovoga projekta su uradili pametni, daroviti i kuražni ljudi koji imaju svoja imena i prezimena i svoje karijere koje uopšte nisu za potcenjivanje ovde u Beogradu i šire.

A sa kosovske strane imate Mensura Safčiju, Armenda Ismajlija, Edonu Rešitaj, Artu Selimi i naravno Albana Ukaja koji igra Romea. Ukaj je rođen u Prištini, a diplomirao glumu u Sarajevu, inače je studije počeo u klasi Faruka Begolija koji nažalost nije više sa nama. I tamo u programu sam napisao nekoliko intimnih reči na tu temu, za koje smatram da im je mesto u programu za premijeru, na temu: zvezda i ljudi. Lepo je kada se kaže: kad neko umre nova zvezda na nebu zasvetli. Šekspir govori o zvezdama, naravno on se igra sa svim i svačim, i sve dovodi u pitanje. Napisao je da ako nas vide sa zvezda da će biti veoma zadovoljni. Kada bi Faruk mogao da nas vidi bio bi sigurno zadovoljan da posmatra svoje studente i nas sa kojima je dugo bio prijatelj. I čitavu veliku glumačku jedinstvenu porodicu kako radi danas posle svega i koja je stvorila ovo. Ili Bekim Fehmiu ako nas vidi, ili moji roditelji koji su me naučili svemu dobrom. I na tom našem pojedinačnom putu do zvezda, do odlaska, ovaj projekat je veliko iskustvo.

 

Priča o dve zavađene porodice događa se u Veroni, ali u vašem čitanju je smeštena u današnje vreme. Na šta upozorava sudbina Romea i Julije i obostrana mržnja njihovih porodica?

Rad na ta dva jezika je bio jako zanimljiv, kako se oni razumeju, kako se prepliću. Kada se ne razumeju, kada su u skladu, kada u sukobu, kada blizu, a kada daleko. Ova priča jeste u Veroni, ali pogledajte svet. Sever i jug, severnu Italiju, Belgiju, Irsku, Škotsku, Englesku, Vels, Južnu Ameriku, Severnu Ameriku... Pogledajte šta se tamo događa. Pogledajte Bliski i Daleki Istok, Ukrajinu, gde god pogledate vi vidite to. Dakle, ova priča je univerzalna. Kada je Šekspir napisao ovo delo ? A tako zvoni na uzbunu, danas podjednako jako kao i onda. Naša predstava nije naša lokalna priča i u tome je, pored ostalog, njena snaga danas.

 

Da li ova predstava nosi i neke rizike?

Mislim da predstava „Romeo i Julija” u umetničkom smislu može da doživi samo pohvale, dopadanje, ili ne dopadanje što je normalno. Ali ne vidim da bilo ko ko ovu predstavu vidi može da ima negativan odnos. Ljudi unapred reaguju iz predrasuda i iz ličnih porodičnih i širih iskustava, bližih i daljih i tu je ta paklena mašina koja gori u čoveku. Čovek teško sagledava svet, ne može da zaboravi i da oprosti, a može da mrzi!

 

Romeo i Julija su okruženi svetom svakodnevice i mržnje. Da li smo zaboravili da volimo?

Iskreno mislim da je uzrok postojanja sveta ljubav, a njegovo ishodište mržnja. To je misterija: kako se to čovek rodi, bude beba, pa dete i ubrzo biva izložen uglavnom negativnim uticajima, svojih najbližih, roditelja, sredine i počinje da ne voli.

 

KOSOVO

STRANA ::: 1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment