|
Nulta priča: Sastanak sa Stanišićem
1997. godine
Ni u snovima nisam sanjao da ću se
sastati sa čovekom koji je, noseći naočare za sunce, oslobađao
međunarodnog pilota u Bosni i Hercegovini. Pilot je bio ponižen,
vezan za električnu banderu.
Tada sam uvideo njegovu snagu. U to
vreme sam shvatio da na Balkanu postoji jedan gospodar rata. To je
bio Milošević. U jednom trenutku, tokom sastanka sam se toliko
zbunio - shvatao sam da prelazim iz života u smrt. Tok je bio brz,
tok vrtoglavih dešavanja koja su me osvešćivala.
Prvi Miloševićev čovek, onaj kog sam
video na TV-u sa naočarima za sunce u Bosni i Hercegovini - kako
odvezuje pilota, bio je ispred mene, negde u decembru 1997.
Pojavio se tu kako bi nam preneo vest da
idemo u rat. I da će svi biti proterani. Pitaj ga – još uvek ti je
živ. Naziva se Jovica Stanišić.
Nikad u životu ne bih poželeo da se
sretnem sa osobom po imenu Jovica Stanišić. Ni na jedan sat. Ali,
strah od zločina, užasnutost od zamisli da se Albanci i Srbi
ubijaju, pale, masakriraju - primorava te da moliš, ne samo njega,
nego i samog i najbrutalnijeg paklenog demona zločina. Da, čovek bi
i samog đavola molio kada je u pitanju sloboda i spas za svoj narod.
Tražili smo nadu da ne uđemo u rat.
Molili smo ga da Kosovo ne učini istim kao Bosnu i Hrvatsku.
Opominjali smo ga: „Nemojte započinjati i treći rat jer će se desiti
upravo ono što se kasnije i dogodilo“. Bombardovanje! To je bio moj
intelektualni, ljudski napor da izbegnem masakr koji je pretio mom
narodu. Bio sam svestan da radim pravu stvar.
Ja – rekao je – nemam snage jer u
blizini Miloševića ima mnogo nacionalista i ljubitelja rata.
Rečeno nam je da postoji projekat
Potkovica i da će nas sve proterati za 24 časa. Nismo uspeli da ga
ubedimo da najavljeni zločin predstavlja veliku nesreću. Rekli smo
mu na sastanku da će biti bombardovani jer su preterali u Bosni i
Hercegovini i Hrvatskoj. Rekli smo mu da ima Boga nad Bogom. Nijedna
naša molba nije uspela. Znali smo koliko ste jaki. Nasledili ste
celu armadu jugoslovenskog carstva.
Prvi sam shvatio proglas rata. Shvatio
sam nemilosrdnost koja dolazi. Kundaci su već bili postavljeni a
oružje napunjeno mecima za ubistva. Sve ovo je govorilo da se
ubistvo već dugo vrzmalo po glavi. Rastali smo se rečima: Vidimo se
u ratu...!
Ali na Kosovu nije imalo rata. Imalo je
samo masakra.
Nakon deset godina čuo sam njegove reči.
Čuo sam ih iz prostorije zatvora u Hagu kada je tiho izgovorio samo
jednu rečenicu: „Gospodine Batone, izvinite na onom što vam se
desilo. Samo toliko sam bio u mogućnosti da učinim. Nisam uspeo ikog
da ubedim“.
Tu sam uvideo nemoć moćnog čoveka -
Stanišića - i setio sam se rečenice da ima Boga nad Bogom.
Tamo u Hagu sam se susreo sa samo jednom
njegovom rečenicom, ali njega nisam uopšte video. Bilo mi je
zabranjeno da se sastajem sa drugim zatvorenicima. Prošaptao mi ju
je kroz prozorčić na vratima zatvora.
Ne znam da li je znao šta sve nismo bili
u stanju da sprečimo te 1997. godine.
Prva priča: Jun 1999. godine
Proteran sam 28. aprila 1999. godine.
Vratio sam se na Kosovo 13. juna 1999. godine. Kosovo je bilo mesto
na kojem su glasovi mrtvih bili glasni koliko i glasovi živih – ako
ne i glasniji. Mrtvi nisu bili nigde, a bili su svuda. Bilo je jasno
da neki nikada neće biti pronađeni, drugi su bili razbacani po
neimenovanim grobovima; njihove kosti nagomilane na ruševinama onog
što su ranije bile lepe seoske kuće. Tu su bili njihovi poslednji
trenuci, zabeleženi u pamćenju i na licima onih koji su preživeli
dešavanja na Kosovu. Sloboda je za neke predstavljala glasan uzvik,
za neke pakao.
Svako je bio u bliskom odnosu sa
mrtvima. Skoro svako selo, svaka mahala, svaka porodica je na
određeni način bila pogođena divljim napadima ubistava, čija je
dimenzija postala u potpunosti jasna tek nakon što su se NATO
mirotvorci rasporedili po celom Kosovu i dok su se prognani Albanci
vraćali domovima.
Ono što su Albanci pronalazili pri
povratku u svoje domove je bilo ni manje ni više nego - porušene
gigantske kuće. Delovi tela su punili porodične bunare, leševi su i
dalje bili na mestu gde su zaklani, dok su se bavili uobičajenim
poslovima – kuvali ručak ili gledali TV. Ponekad su ih pronalazili
na pragovima svojih kuća.
U Kruši je bio užas. Jedan seljak iz
Velike Kruše je mislio da će se njegove oči uvek okretati ka mestu
zločina. „Toliko je teško ovih dana“ – govorio je on - „samo da
budeš ovde“. „A ljudi, i oni su takođe bili mrtvi, iako su
ostavljeni živima“. Imalo je dece koja su bila kao mali zombiji –
čak nisu ni bila tužna, bili su samo prazna. Stariji ljudi iz Meće i
Kruše su samo plakali. Mlade devojke (20 hiljada njih) koje su
silovane – mislili su da nikada neće govoriti o toj stvari, život im
je bio uništen; dok je za muškarce to bio užasan osećaj, jer su
želeli da odbrane svoje porodice od svega ovog, a nisu uspeli. Skoro
na svakom zidu su bili ispisani grafiti na srpskom: „Umri!"
Nemali deo ljudi na Kosovu koji su
izbegli pred nasiljem, izgubio je svoje najmilije i rođake, te su
pozive i molbe za „suživot sa svojim susedima“ pre svega shvatali
kao reprizu prošlosti, kada je apelovano i kada su pravljeni
spomenici za „bratstvo i jedinstvo“.
Razume se, međunarodna zajednica je
drugačije mislila. Ali kako da ovi obični ljudi shvate ovu poruku,
kada su prilikom povratka iz izgnanstva - umesto bogate imovine,
pronalazili crne rupe?
Bilo je skoro prirodno da osećaj osvete
zakipti u svačijim grudima. Stoga, povremeni akti osvete prema
susedima, jesu bili ružni, ali uopšte nisu bili iznenađujući. Tih
dana postavljano je veoma diskutabilno pitanje - da li je postojala
kolektivna krivica i da li uopšte postoji kolektivna krivica?
Svi su tvrdili da u ovom slučaju ipak
postoji kolektivna odgovornost. Srpska država je imala mnoge grehove
na duši u vezi sa svim opštim ratnim dešavanjima na teritoriji bivše
Jugoslavije, a sada su oni počeli da se peru i da svu krivicu
prebacuju na Miloševića.
Slobodan Milošević nije zapalio svaku
kuću na Kosovu. Srpski pojedinci jesu. Oni su ovo činili
svojevoljno, a često i sa ubitačnim zadovoljstvom, prema izjavama
preživelih koje su prikupili novinari, istražitelji ratnih zločina i
mirotvorci NATO-a.
Bilo je jasno da kampanja srpskog terora
nije počela 24. marta 1999. godine, dana kada je NATO marširao ka
bombardovanju Srbije, a ni 28. februara 1998. godine, kada su
počinjeni srpski masakri u Drenici, čak ni 1989. godine. Postoji
period mržnje, vreme kultivisanja rasizma, stimulisanja lažne ideje
da su Srbi superiorna rasa nad Albancima, koja traje najmanje od
1912. godine naovamo.
Svakako da su tokom ove skoro vekovne
oluje fizičke i psihičke mržnje, i Albanci konzervisali u sebi
veliku mržnju prema Srbima. Međutim, ovo je mržnja potlačenog,
prezir žrtve prema nosiocu arbitrarnosti, a to je bila srpska
država. U ovom je razlika, možda i suštinska, između mržnje Srba
prema Albancima i obratno. Mržnja žrtve prema osvajaču nikada nije
ista sa mržnjom osvajača prema žrtvi. U ovome je razlika između
Ramuša i Miloševića.
Priča druga: Polemika
Da li mi se samo čini ili se gospođa
Smajlović, najmanje u jednom jedinom trenutku, otkako diskutujemo,
našla u položaju onog šefa nemačke delegacije, koji se sastao sa
legendarnim maršalom Fošom, u cilju definisanja primirja na kraju
Prvog svetskog rata.
Čim su svoja mesta zauzeli izaslanici
nemačke vojske, maršal Ferdinand Foš je izvadio jedno pismo iz fioke
i naglas im je pročitao uslove primirja. Šef nemačke delegacije je
skočio na noge, izludeo, ceo pocrveneo od onoga šta je čuo, i
povikao:
„Ovo su uslovi koje nijedna civilizovana
nacija ne sme da nametne drugoj!“
Foš, elegancijom povetarca, odgovorio je
svojem kolegi:
„Drago mi je što čujem ove reči
poštovanja gospođo. Ovo nisu francuski uslovi, nego su to uslovi
nemačkog komandanta kada je naš grad, Lil, kapitulirao.“
Zar nemački general nije znao da je to
bio uzorak uslova koje je Nemačka praktikovala svuda, kao što je
kasnije dokumentovao i sam navedeni general? Svakako da je znao, ali
u tom trenutku je on bio primalac poruke, a ne davalac. Nije više
bio davalac uslova, nego slomljeni pismonoša loše vesti kapitulacije
koju je trebalo da dostavi svojima.
Samo u tim trenucima nemački general
otkriva čoveka, sebe, otkriva svoj portret kroz glas drugog i odbija
ih, jer mu izgledaju prestrogi, grubi, nepravični. Dakle, samo kada
ih oseća pod kožom.
Da li se i moja sagovornica tako
osetila, kada sam joj napisao da funkcioniše prema mentalitetu
Miloševića, i naljutila se? Možda na sekundu, ali na žalost, ne
duže, jer nakon pretpostavljenog šoka, počinje sa istom pesmom od
početka, postavljajući rame uz rame, na istu ravan Haradinaja i
Miloševića, čak tražeći i objektivnost.
Šta sam ja govorio u mom prethodnom
tekstu da je uticalo na gospođu Smajlović da napravi tu dosadnu
ekskurziju do otomanskog carstva, dinastija i mitoloških orgija kako
bi došla do apela da budemo objektivni?
Treća priča: Apsurd poređenja – Ramuš i
Milošević
Pre nego što pretresem suštinu onog
apsurdnog poređenja između Miloševića i Ramuša Haradinaja,
postavljam sebi nekoliko pitanja kako bih sebe proverio šta sam
rekao i mislio, a da nije faktički, da se ne može argumentovati
vankosovskim i nesrpskim referencama?
Rekao sam da je srpska manjina
najprivilegovanija u regionu jer ima rezervisana mesta u parlamentu;
može blokirati svaku promenu svojim vetom. Da li ovo stoji?
Rekao sam da je srpska manjina u
poređenju sa drugim [p.p. manjinama] u regionu najprivilegovanija
jer i da ih je 10%, ona ima svoj jezik, kao zvanični jezik u zemlji,
što u drugim zemljama nije slučaj. Da nije možda albanski za 30%
Albanaca tamo zvanični [p.p. jezik]? Tamo je gotovo izbio rat o onom
o čemu mi nismo ni razgovarali. Da nije možda albanski za Albance u
južnoj Srbiji zvanični [p.p. jezik]? Čak i udžbenike moraju da
obezbeđuju međudržavnim sporazumima.
Kod nas nema ni medija, niti stranaka
niti ozbiljnijih ljudi koji vređaju Albance svakog dana
najmonstruoznijim epitetima, kao što to čine srpski mediji.
Mi smo sami prihvatili Specijalni sud.
Mi smo oni koji dozvoljavamo da polovina zapovednika OVK-a bude po
zatvorima. Srbija ni dan danas ne predaje svoje, a iz cele one
paravojne zločinačke mašinerije je osudila jednog ili dvojicu samo
radi reda. Čak ni leševe ne vraća.
Svakako gospođo Smajlović, na osnovu
stanja duboke kosovske denacionalizacije, u najmanju ruku - javnih i
državnih sfera - ne izdvajam na prste ruke nijednu albansku Natašu
Kandić ili Sonju Biserko, Teofila Pančića ili Nedima Sejdinovića.
Većina nas je dokazala da smo kao oni, sa njima i mnogo drugih Srba
koji dolaze i odlaze iz Prištine i sa kojima pokušavamo da izgradimo
nove mostove, uz nadu da ćemo nadvladati one koji su zatočeni u
svesti Miloševića.
Kada kažem da ste rob Miloševićevog
mentaliteta – čak i da ne kažem, primećuje se u svakom vašem tekstu,
mislim na provladine medije, državu, Vladu, premijera, predsednika,
ministre jer se oni ne izvinjavaju za žrtve, ratove koje su
prouzrokovali svima; nego svuda gde mogu, sabotiraju slobodu drugih,
u ime određenog „izmišljenog nebeskog nacionalizma srednjevekovnih
korena“. Ovo znači da se nastavlja nemogućim putem, sada već
iluzornim, Miloševića ka Velikoj Srbiji. Pitajte i nealbance, druge
ciljeve, ako mi ne verujete.
EU se prema Kosovcima ponaša rigoroznije
usled činjenice da Albance, žrtve, primorava na Specijalni sud, iako
oni nisu išli da pale Beograd, kao što se desilo sa drugom stranom,
nego su branili svoje kuće kao što se brani u vreme rata. Ubijali su
civile? Biće kažnjeni. Ali hiljade - čega su Srbi ubili? Vrabaca?
Ovo su objektivne činjenice, istinite,
poštovana koleginice. I u suštini, u tome je neravnopravnost među
nama u ovoj debati. Ja sam medijski stvaralac, nezavistan subjekat,
nikome ne polažem račune.
Priča o Kosovu i Srbiji
I mene, kada god govorim o ratu, miru,
sadašnjosti, Kosovu sa Srbijom, o nekakvoj zajedničkoj budućnosti
kao pomireni susedi - napada moje objektivno pamćenje kao čoveka i
kao novinara, steže mi srce i moram da nadvladam pamćenje kako ne
bih pobesneo.
O čemu govorim? Govorim o objektivnoj
realnosti, koju sam lično doživeo i možda lakše nego stotine hiljada
drugih Kosovaca pre, tokom i posle rata.
Pre nego što je Srbija napustila ovo
podneblje, nas su svuda po ulicama gonili kao potencijalne mete za
uvežbavanje oružja paravojnih formacija, policajaca, vojnika srpske
države. Mi smo oni koji su od prvog do poslednjeg, proterani prema
svim mogućim pravcima sveta; vozovima, vozilima, traktorima, peške,
po blatu, uz često proklizavanje, ponekad i po lokvama krvi. Bežali
smo što je brže moguće osećajući da nas u svakom trenutku može
pogoditi zrno nekog pijanog paravojnika u kičmenu moždinu i dostići
do mozga. Žene, deca, stariji, svi. I onda, onda kada su stranci
proterali njih, kao i većinu ovih koji se šetkaju ovuda i koji su na
vlasti i slobodno se kreću, drže funkcije – u poređenju sa našim
Haradinajima koji se svuda hapse.
Iznad sam ti rekao, znaš li na šta smo
našli kada smo se vratili?
Leševe celih porodica, sa decom, ženama,
starijima, spaljene leševe ili polu-skelete pored lešina isto tako
deformisanih pasa, krava, njihovih konja; mojim očima sam video sve
ovo objektivno.
Smatram srećnim svaki dan kada se ne
setim neke bebe koju bi mi oči identifikovale upravo tu, u gomili
leševa, neke devojčice ubijene zajedno sa svojom macom, koja je dala
svoju dušu ali ne i macu.
Ovim sećanjima se budi iz sna, počinje
dan na hiljade i hiljade Kosovaca i dan danas poštovana koleginice.
Šta svi oni rade? 'Nadražuju' radna mesta i pišu o „srpskim
opancima“, „užasnim ljudima“ koji su im ubili ljudi, spalili sve i
masakrirali; napadajući svuda kosovske Srbe? Ne.
Napade vi insinuirate i ne izlazi vam
računica jer nisu objektivni, nego su samo incidenti obe strane. Oni
se svaki dan sabiraju, pobeđuju sebe, preživljavaju pamćenje koje je
uveliko prisutno i traže mir, bez mržnje, bez nacionalizma, bez
šovinizma. Ovo je objektivna realnost kod nas.
Priča o Zmiji i „Rambu“
Kakva je politička realnost tamo kod
vas? Uvek ovakva kako govori zvanična politika?
Za vreme pre, tokom i posle rata vas ne
pitam jer ste bili u Beogradu, a ne na Kosovu. A tamo nije došao ni
„Zmija“, niti „Rambo“, niti „Komandant đavo“ da vam ugrozi slobodu.
Naprotiv, oni koji su ubijali, vratili su se da proslave i kako bi
uzeli honorare, pozicije nakon počinjenih zločina širom balkanskih
zemalja.
Niko ne dira vaše relikvije i svete
objekte ovde. Odavno smo vam ih poklonili. Čuvamo vam ih više nego
naše kuće. Takav je karakter ljudi ovde.
Naša istorija je tekla i odnela nam je
ovu slobodu i ove ljude koje imamo. Nismo ih proglasili svetima ni u
crkvama ni u džamijama. Ako su pogrešili, platiće. Ako ih gone samo
zato što su branili kućni prag, biće oslobođeni.
Jedna je stvar više nego jasna; nisu
bili osvajači i ova činjenica je osnovni argument svake naše debate.
Nisu dolazili tamo. Branili su svoje domove.
Mi se sa Srbijom ne ponašamo čak ni kao
maršal Foš. Ne čitamo Srbima, ili onima koji su tamo smešteni iste
uslove kakve nam je Milošević čitao, a sada njegovi naslednici,
negirajući postojanje naše slobode. Naprotiv, mi neprekidno
pokušavamo da vam dokažemo da želimo dobro susedstvo.
Sloboda, država, Republika Kosovo su
objektivna, realna činjenica, prihvatite ovo i nakon toga nemamo šta
da pričamo o istoriji carstava, masakara, osvajanja, ko je došao a
ko je ovde bio i ovakvim stvarima. Mojem srpskom susedu ne želim
ništa više nego objektivnost, izlaz iz virtuelnog nacionalističkog
kaveza. Mi smo istinski uspeli, čak i sa onim teškim,
post-traumatskim pamćenjem. Dođite u Prištinu i sami ćete se
ubediti.
(Tekst sa albanskog jezika preveo
Bruno Neziraj)
|
