|
Odnos koji prema Kosovu ima srpski
nacionalizam, ta zvanična i netolerantna „religija“ u Srbiji i u
srpskom entitetu Bosne i Hercegovine, toliko je iracionalan da
prelazi u apsurd. On je identičan stavu čoveka koji batinama natera
ženu da pobegne, da se razvede i uda za drugoga, a zatim joj
poručuje „ti si moje srce“, kao što Amfilohije Radović nagovara
omladinu u Crnoj Gori da skandira „Kosovo je srce Crne Gore“. U
takav ćorsokak nužno završava jedna naopaka politika izabrana u
vreme kada je bilo moguće drugačije izabrati.
Pre skoro trideset godina, Ustavom iz
1990. godine, Srbija je, povedena primerom Slovenije, proklamovala
nezavisnost i odlučila da izađe iz Jugoslavije, a za to su se
kasnije opredelile i druge republike. Iako je takva odluka bila
suluda, ona je bila legitimna jer nema zajedništva na silu. Šta
više, razlaz je mogao da bude ne samo legitiman već i gotovo
formalan i bezbolan za sve učesnike, ali pod uslovom da je
prihvaćeno razdvajanje prema tada važećim granicama između
republika. To je bio jedini princip koji je svakoj od država
(republika) koje se razdvajaju garantovao očuvanje teritorijalnog
integriteta, što znači da bi po tom principu Kosovo i dalje ostalo u
sastavu Srbije, kao što se to dogodilo sa Vojvodinom.
Međutim, Srbija, zahvaćena euforijom
velikosrpskog nacionalizma i propovedima da je došao trenutak
ostvarenja istorijskog sna, zahtevala je da se na razdvajanje
primeni etnički princip i da se na čitavu operaciju ne gleda kao na
razdvajanje država, već razdvajanje naroda. Ona je bila ta koja je
tvrdila da unutrašnje granice u Jugoslaviji nisu merodavne i da ih
Srbija ne priznaje jer su ih pravili komunisti sa namerom da nanesu
štetu srpskom narodu. U tom smislu ona lansira parolu da njoj
pripadaju sve one teritorije na kojima žive Srbi, a ta parola je
imala i svoju marodersko-karikaturalnu varijantu po kojoj su srpske
sve one teritorije na kojima ima srpskih grobova. To je, naravno,
neizbežno vodilo u ratove i teritorijalna osvajanja (zbog toga je ta
parola i lansirana), a početna vojna nadmoćnost Srbije stvarala je,
kao kod korisnika droge, lažno uverenje da je Srbija na pravom putu.
Svi tadašnji zvaničnici Srbije, uključujući i današnjeg predsednika,
kada su posećivali veštačku tvorevinu nazvanu Republika srpska
Krajina, slavodobitno su izjavljivali „ovo nikada više neće biti
hrvatsko“. Ova drskost je išla čak dotle da su za „srpske zemlje“
proglašavani i krajevi gde je, prema popisu, Srba bilo jedva 25
odsto.
Kada je zvaničnicima Srbije toga doba
skretana pažnja da etnički princip može biti na štetu Srbije, oni su
se tome podsmevali. Na pitanje, šta će se dogoditi ako Albanci na
Kosovu prihvate etnički princip za koji se zalaže Srbija i kažu da
Kosovo pripada njima jer su ubedljiva većina, srpski zvaničnici su
davali besmislen odgovor „to je nešto drugo“, ili su zlurado
poručivali „neka samo probaju“. Šešelj je čak govorio da jedva čeka
da Albanci krenu u borbu, jer će to biti prilika da se Kosovo očisti
od Albanaca. Naravno, Albanci su krenuli i pokazali da njihovo
pitanje nije „nešto drugo“ već da oni, kada se primeni stupidni
etnički princip, imaju ista prava kao i Srbi.
Na ovaj način je velikosrpski
nacionalizam, svojom iracionalnom politikom „zabijanja trna u zdravu
nogu“, doveo do današnje situacije koja teško opterećuje i
sadašnjost i budućnost celog regiona. Saznanje da doktrina srpskog
nacionalizma i njegovo kukumavčenje o Kosovu kao srcu Srbije ili
Crne Gore nemaju nikakve veze sa pameću, nije neka velika uteha ali
mora biti polazna osnova za traženje rešenja. Nažalost, srpski
nacionalizam nastavlja svoju dominaciju i čak postaje sve
agresivniji, njegovi glavni eksponenti presudno oblikuju javno
mnjenje, vlast i glavnina opozicije u Srbiji takmiče se u vernosti
nacionalizmu i svi zajedno tonu u sve bezizlazniju poziciju.
|
